— Ја и Кирил ћемо сад у гаражу. Ти остајеш овде као возач, али управљач да не дираш без мог наређења шта год да се деси, макар земља под тобом горела. Ако побегнеш — наћи ћу те на оном свету.
Он ми озбиљно клима, кô вели, нећу побећи. Нос му је као шљива — добро сам га опаучио.
Дакле, лагано сам спустио лествице, погледао још једном на оно сребрно, махнуо Кирилу и почео силазити. Стадох на асфалт и чекам да се он спусти са друге стране.
— Не жури се — кажем. — Полако. Не дижи прашину.
Стојимо на асфалту, «платформа» се поред нас лагано љуља, лествице шкрипућу. Тендер нас гледа преко ограде а у очима му страх. Треба да кренемо. Кажем Кирилу:
— Иди два корака иза мене, стопу у стопу, гледај ме добро, не зевај.
Пођох. На улазу сам стао и осврнуо се. Колико је, ипак, лакше радити дању него ноћу! Сећам се како сам лежао на овом улазу. Црно као у гробу, «вештичје пихтије» из канала пружају језике плавичасте као пламен од алкохола, али, што је интересантно — тај пламен ништа не осветљава, чак као да све постаје још тамније од њега. А сад — милина! Очи су ми се навикле на полумрак унутра и све је преда мном као на длану, чак се и прашина у ћошковима види. И заиста, нешто се тамо сребри, некакве сребрне нити налик паучини протежу се између канистара и таванице. Можда то и јесте обична паучина, али боље је држати се даље од тога. И ту сам направио непоправљиву грешку. Требало је да позовем Кирила да стане поред мене, сачекам да му се очи навикну на полутаму и покажем му — прстом ако треба — ту паучину. Али ја сам навикао да радим сâм, све сам добро видео а заборавио сам да и Кирил треба да види.
Закорачио сам унутра и право према канистрима. Чучнуо сам испред «кутије»; гледам, нема паучине на њој. Узео сам један крај и кажем Кирилу:
— Хајде, прихвати. Само пази — тешка је...
Подигох главу и погледах га — и грло ми се у секунди стегло, ни реч не могу да изустим!
Хтедох да викнем: стани, ни макац! — и нисам могао. А вероватно не би ни помогло, све се тако брзо десило. Кирил је прекорачио «кутију», окренуо се задњицом према канистрима и читавим леђима заронио у оно сребрно. Ја само затворих очи. Све у мени је замрло, ништа не чујем, чујем само како се она паучина кида. Са онаквим слабашним сувим пуцкетањем, као најобичнија паучина, само малко гласније. Чучим ја тако затворених очију, не осећам ни руке ни ноге, а Кирил ме пита:
— Па, је л’ идемо?
— Идемо — кажем.
Подигли смо кутију и кренули напоље, корачајући постранце. Тешко је то чудо, ни двојици није лако да је носе. Изишли смо на сунце и стали код «платформе». Тендер већ пружа шапе.
— Хајдемо сад — каже Кирил. — Ј’ен, два...
— Не — прекидам га. — Сачекај. Спусти је доле.
Спустили смо је.
— Дај да ти видим леђа.
Он се без иједне речи окрете. Гледам — на леђима ничег. Гледам још боље — баш ништа се не види. Онда се окрећем и гледам оне канистре. Ни тамо се ништа не види.
— Слушај — говорим Кирилу још увек гледајући канистре. — Јеси ли видео ону паучину?
— Какву паучину? Где?
— Добро, није важно — кажем. — Имали смо среће.
А у себи мислим: што још треба да се види.
— Хајде да је убацимо — кажем.
Подигли смо «кутију» на «летећу платформу» и усправили је, да се не котрља. Стоји она тако, нова, чиста, бакар се пресијава на сунцу а плава садржина између бакарних дискова прелива се магловито. И сад се види да ово није некаква «празна кутија», већ управо нека врста посуде, као стаклена тегла са густим плавим сирупом. Погледасмо је, уживајући, попесмо се и сами на «платформу» и без сувишних речи окренусмо назад.
Свака част тим научницима! Као прво, раде по дану, и као друго, тешко им је само да уђу у зону, а из Зоне «платформа» лети сама — има такав уређај, курсограф, шта ли, који води летелицу истим оним путем којим је дошла. Летимо тако натраг, понављамо све оне маневре. Заустављамо се, лебдимо мало и — даље. Прошли смо изнад свих мојих матица, да сам хтео, могао сам их натраг у џеп.