А ево шта је чудно: ја сам стварно веровао у то што сам говорио. И наша Зона, кучка проклета, подмукли убица, била ми је тог тренутка стопут дража од њихових Европа и Африка. Нисам ја тада био пијан, већ сам просто на тренутак замислио себе како се сав исцеђен враћам с посла у стаду истих таквих кретена, како ме у подземној гурају са свих страна и како ми се све смучило и није ми ни до чега.
— А шта ви кажете? — окренуо се Макно Ернесту.
— Ја имам свој посао — нељубазно одговара Ерни. — Ја вам нисам тамо неки клинац! Ја сам сав свој капитал уложио у ово. Код мене понекад навраћа и сâм командант, генерал, разумеш?
Зашто бих се селио одавде?
Ту господин Макно узе нешто да му тумачи наводећи и неке бројке, али ја га више нисам слушао. Повукао сам добар гутљај, извадио из џепа ситниш, сишао са столице и као прво укључио музички аутомат. Има тамо једна добра песма — «Не враћај се ако ниси сигуран». Одлично звучи после Зоне... Аутомат, дакле, трешти, а ја узех своју чашу и одох до «Једноруког Џека» да поравнам неке старе рачуне. И пролете време као птичица... Убацујем ја свој последњи новчић, кад у нашу гостопримљиву кућу улазе Ричард Нунан и Ималин. Ималин се већ удесио, а он, кад је такав, само гледа с ким би да се потуче. Нунан га нежно држи под руку и умирује шалама. Леп пар! Ималин — крупан, блиставоцрне коже као официрска чизма, кудрав, са ручердама до колена, а Дик — омален, буцмаст, румен — ма, кô бебино дупе.
— А! — виче Дик, угледавши ме. — Ту нам је и Ред! Дођи код нас, Ред!
— Тако је! — грми Ималин. — У целом овог раду има само два права човека — Ред и ја! Сви остали су свиње и сатанина деца. Ред! И ти служиш сатани, али си ипак човек.
Ја идем до њих са својом чашом. Ималин ме дохвати за јакну, повлачи на столицу и каже:
— Седи, Риђи! Седи, слуго сатанин! Волим те. Дај да оплачемо грехе људске. Горко ћемо плакати!
— Ајде — кажем. — Прогутаћемо грешне сузе наше.
— Јер долази дан! — прориче Ималин. — Јер већ је зауздан коњ блед и већ је у стремен ставио ногу јахач његов.[2] И узалуд молитве оних што су се продали сатани. Спасиће се само они који су се дигли на њега. Ви, децо човечија, који сте од сатане заведени, који се сатаниним играчкама играте, који сатанина блага тражите — вама говорим: слепи сте! Освестите се, хуље, док још није касно! Уништите ђавоље играчке! — Ту је он одједном заћутао као да је заборавио како иде даље. — А хоће ли ми дати овде да пијем? — упитао је сасвим другачијим гласом. — И где сам ја то?... Знаш, Риђи, опет су ме избацили са посла. Кажу, агитатор. Ја им кажем: освестите се, сами сте слепи и друге слепце у провалију вучете! А они се смеју. Онда сам разбио њушку шефу и отишао. Сад ће ме у затвор. А зашто?
Стигао је Дик и ставио флашу на сто.
— Данас ја плаћам! — довикнуо сам Ернесту.
Дик ме погледа искоса.
— Све је по закону — кажем. — Добио сам премију.
— Ишли сте у Зону? — пита Дик. — Јесте ли донели нешто?
— Пуну «празну кутију» — кажем. — Положили смо је на олтар науке. Хоћеш ли да сипаш или нећеш?
— «Празна кутија»! — јадикује Ималин. — Због некакве «празне кутије» он ризикује свој живот!
Остао је жив, али је зато донео у свет још једну ђавољу направу... А да ли си мислио, Риђи, колико ће зла и бола...
— Прекини, Ималине — кажем му строго. — Пиј и радуј се што сам се жив вратио. За успех, момци!
И кренули смо «за успех». Ималин се скроз распекмезио: седи, плаче, из очију му цури кô из славине. Ништа, знам ја њега. Сад је у таквој фази — да плаче и проповеда како је Зона ђавоља саблазан, да се из ње ништа не сме износити а оно што је већ изнесено треба вратити и живети као да никаквих Зонâ и нема. Ђаволово ђаволу. Ипак, волим тог Ималина. Ја уопште волим чудаке. Ималин, кад има пара, откупљује плен од било кога и без ценкања, а онда га ноћу носи натраг и закопава...
Ух, ала се дерња! Добро, проћи ће га.
— Каква ти је то «пуна празна кутија»? — пита Дик. — За обичну «празну кутију» знам, али за пуну чујем први пут.
Ја му објасних, а он клима главом.
— Да — каже — то је стварно нешто ново. А с ким си ишао? Са оним Русом?
— Да — одговарам. — Са Кирилом и Тендером. То је један лаборант.
— Сигурно си имао муке са њима...
— Уопште нисам. Сасвим добро су се држали. Нарочито Кирил. Рођени сталкер — кажем. — Да је мало искуснији и да га прође претерана жустрина, ја бих са њим сваки дан могао у Зону.
— И сваке ноћи? — пита он са пијаним осмехом.
— Остави се тога — кажем. — Шала је шала...
— Знам — каже. — Шала је шала, а због оваквих шала могло би се и у затвор. Сматрај да сам ти дужан два шамара...
— Коме два шамара? — скочио је Ималин. — Кога треба по њушци?