— Али ви сте већ две године консултант комисије ОУН за проблеме Посете...
— Да, али ја немам никакве везе са проучавањем ванземаљских цивилизација. Ја и моје колеге у КОПРОПО заступамо међународну научну јавност кад је реч о контроли спровођења одлуке ОУН о интернационализацији Зона Посете. Грубо речено, ми пазимо да чудима, пронађеним у Зонама, располаже само Међународни институт.
— А да ли је још неко заинтересован за њих?
— Да.
— Вероватно мислите на сталкере?
— Не знам о коме говорите.
— Тако се код нас у Хармонту зову они лудо храбри момци који се, уз огроман ризик, убацују у Зону и доносе оданде све што пронађу. То је права нова професија.
— Разуме. Не, то је ван наше компетенције.
— Јасно; тиме се бави полиција. Али било би занимљиво чути, шта управо спада у вашу компетенцију, докторе Пилман.
— Материјал из Зона Посете стално доспева у руке неодговорних лица и организација. Ми се бавимо последицама тога.
— Може ли мало конкретније, докторе?
— Зашто не бисмо могли мало да разговарамо о уметности? Слушаоце би сигурно интересовало да чују моје мишљење о јединственој Гвади Милер.
— О, свакако. Али хтео бих да прво завршимо са науком. Зар вас као научника не привлачи да се и сами позабавите тим ванземаљским чудима?
— Како бих вам рекао... Па, да.
— Значи, можемо се надати да ће Хармонтовци једног дана видети свог славног земљака на улицама родног града?
— Није искључено.
I Редрик Шухарт, 23 године, неожењен, лаборант Хармонтског огранка Међународног института за ванземаљске цивилизације.
Стојим јуче с њим у магацину, а већ се смрачило, остало нам је само да скинемо спецодела и можемо у «Боржч» на чашицу жестине. Ја стојим просто онако, подупирем зид, одрадио сам своје и већ држим спремну цигарету — читава два сата нисам могао да запалим, а он се још бакће са својим благом — један сеф је напунио, затворио и запечатио, сад пуни други — узима са транспортера «празне кутије», сваку загледа са свих страна (а тешке су, проклетиње, имају по шест и по кила) и, стењући, пажљиво их ређа на полицу.
Колико се он већ са тим «кутијама» мучи и све без икаквог резултата и користи. Ја бих одавно баталио тај посао и за исте паре радио нешто паметније. Мада, с друге стране, «празна кутија» је стварно чудна и мистериозна ствар. Колико сам их донео на својим леђима, а сваки пут кад их видим — не могу, стресем се. «Празна кутија» се састоји од два бакарна диска величине чајних тацни, дебљина им је пет милиметара, растојање међу дисковима четири стотине милиметара и, осим тог растојања, ничег више између нема. Дословно ништа, празно. Можеш туда гурнути руку, можеш и главу, ако си баш скроз поблесавео — празно и шупље, ваздух и ништа друго. А опет, јасно је да између њих нешто има, некаква сила, колико се ја у то разумем, јер још нико није успео ни да приближи те дискове, ни да их одвоји једног од другог.
Не, заиста је тешко ту ствар описати, исувише је проста наизглед, посебно кад је добро погледаш и најзад поверујеш у то што видиш. То је као кад би описивао шољу некоме ко никад нешто такво није видео или, не дај боже, чашицу — можеш само да машеш рукама и беспомоћно псујеш. Добро, сматраћемо да сте све схватили, а ако ко није схватио, нека узме институтске «Извештаје» — сваки број има прилоге о тим «кутијама» са фотографијама...
Иначе, Кирил се гњави са тим «празним кутијама» већ скоро годину дана. Ја радим са њим од почетка али још увек не разумем шта он од њих очекује а, искрено речено, није ми ни стало да схватим. Нека прво он сам схвати, нек’ се снађе у томе па ћу га, можда, саслушати. Засад видим само једно: њему је по сваку цену потребно да неку од тих кутија «отвори», киселинама прогори, под пресом спљеска, растопи је у пећи. И тада ће му све бити јасно, и читава светска наука биће уздрмана и сви ће му одати заслужено признање. Али засад је, рекао бих, до тога још врло далеко. Засад још ништа није постигао, само се намучио, посивео некако, постао ћутљив а очи су му као у болесног пса, чак већ и сüзе. Да је на његовом месту неко други, напио бих га као свињу и одвео га код неке добре женске, да га мало размрда, а ујутру бих га опет напио па код друге женске и тако недељу дана док се не поврати. Само што — није за Кирила такав лек. Не вреди му ни предлагати, није он од те сорте.
Стојимо, дакле, нас двојица у магацину, ја га гледам како се сав усукао, како су му очи упале, и постаде ми га одједном жао. И онда сам се одлучио. Чак, не да сам се одлучио, већ као да ме је неко повукао за језик.
— Слушај — кажем. — Кириле...