А он стоји и држи последњу «кутију» са таквим изразом на лицу као да би се најрадије цео завукао у њу.
— Слушај — кажем — Кириле! А шта кад би имао једну пуну «празну кутију»?
— Пуну «празну кутију»? — понавља он и гледа ме као да сам пао с Марса.
— Па да — кажем. — Ту твоју хидромагнетну замку, или како је већ зовете... Објекат 77-б.
Само са нечим између, нечим плавичастим.
Е, сад је почео да схвата. Погледао ме је, зашкриљио и тамо, иза керећих суза, појавио се трачак интелигенције, како он сам воли да се изражава.
— Чекај — каже. — Пуна? Исти овакав предмет, само пун?
— Па да.
— Где је?
Излечио се мој Кирил. Стоји кô ловачки кер, кô запета пушта.
— Идемо да запалимо — кажем.
Он је брзо гурнуо «празну кутију» у сеф, залупио враташца, закључао на три и по обртаја и нас двојица пођосмо натраг у лабораторију. За празну «празну кутију» Ернест обично плаћа четири стотке у кешу, а за пуну бих из тог пасјег сина сву његову отровну крв исисао, али — веровали или не — нисам на то чак ни помислио, јер ми је Кирил просто оживео, поново је постао напет као струна, на степеништу је прескакао по четири степеника и све ме је пожуривао — нисам могао на миру да попушим цигарету од њега. Укратко, све сам му испричао: и каква је она, и где је, и како је најлакше доћи до ње. Он је одмах узео мапу, пронашао ту гаражу, упро прстом у њу, погледао ме и, јасна ствар, одмах схватио све о мени — а и како да не схвати!...
— Ех, ти — каже он и церека се усхићено. — Па добро, отићи ћемо тамо. Најбоље одмах сутра ујутру. Узећу пропуснице и возило у девет, а у десет се прекрстимо и улазимо у Зону. У реду?
— У реду је — кажем. — Ко ће бити трећи?
— А шта ће нам трећи?
— Е, нећемо тако — кажем. — Није ти то пикник са девојкама. А шта ако ти се нешто деси? Зона је то; има све да буде по прописима.
Он ме погледа са ироничним осмехом, па каже:
— Како год хоћеш. Ти боље знаш.
Него шта да боље знам! Наравно, он је то због мене и предложио да одемо сами, без сведока, и да нико не сазна да је то по мојим упутствима. Али не вреди; истраживачи Института никад у Зону не иду у пару. Ту су прописи строги: иду тројица, двојица раде а трећи их надзире — да може све да исприча кад га после питају.
— Лично ја бих узео Остина — каже Кирил. — Али ти, вероватно, нећеш са њим. Или хоћеш?
— Не — одговарам. — Само не Остина. Са Остином ћеш ићи други пут.
Остин је добар момак, храброст и плашљивост су код њега у доброј сразмери, али он је, по мени, већ обележен. Кирилу то не бих могао објаснити, али видим: уобразио човек да Зону познаје као свој џеп — значи, брзо ће и да заглави у њој. И нека га. Само — ја не бих да будем са њим кад се то деси.
— Па добро — каже Кирил. — А Тендер?
Тендер је његов други лаборант. Добар човек, хладнокрван.
— Он је већ у годинама — кажем. — Има и децу...
— Нема везе. Већ је одлазио у Зону.
— Добро — кажем. — Нека буде Тендер.
Он остаде да седи за мапом, а ја сам одјурио у «Боржч» да нешто презалогајим и исперем суво грло.
Добро. Долазим ја ујутру, као и увек, у девет, а на улазу дежура онај дугајлија наредник, што сам га прошле године удесио кад се напио и досађивао Гути.
— Здраво, Риђи — каже он. — Траже те по целом Институту.
Ту га ја учтиво прекинем.
— Ја за тебе нисам Риђи — кажем. — И немој да ми се увлачиш, ти шведска битанго!
— Боже, Риђи! — он ће запањено. — Па сви те тако зову.
Ја сам пред улазак у Зону увек трезан и добро набрушен, те га ја ту дохватим за ревере и детаљно му објасним ко је он и како је дошао на свет. Он отпљуне, врати ми пропусницу и сад већ строго званично каже:
— Редрик Шухарт, наређено је да се одмах јавите капетану Херцогу из Оделења за безбедност.
— Е, тако — кажем ја. — То је већ друга ствар. Труди се, наредниче, па ћеш једног дана бити и поручник.
А у себи мислим — каква је то сад новост? Шта ја то требам капетану Херцогу у радно време?
Добро, идем да се јавим. Његова канцеларија је на трећем спрату; добра канцеларија, има и решетке на прозорима, кô у полицији. Сâм Вили седи за столом, цуцла своју лулу и лупа по писаћој машини, а у углу по гвозденом орману копа неки нови наредник, још га нисам упознао. Код нас у Институту тих наредника има више него у дивизији, и сви су тако неговани, бели па румени — такви не морају да иду у Зону, а и за светске проблеме их баш много заболе.
— ‘Бар дан — кажем ја. — Звали сте ме.
Вили гледа кроз мене, гура машину напред, вади дебелу фасциклу и листа је.
— Редрик Шухарт? — пита.
— Тај — одговарам, а једва се суздржавам да не праснем у неки хистеричан смех.