Најзад стиже и Тендер. Сав црвен и задихан. Разболела му се ћерка, јурио је по доктора.
Извињава се што је закаснио. Лепо смо га обрадовали вешћу да иде у Зону. Јадник је зинуо и начисто заборавио да дише. «Како у зону? — каже. — Зашто баш ја?» Међутим, сазнавши за двоструку премију и за то, да Ред Шухарт такође иде, мало се повратио и одахнуо.
Дакле, спустили смо се у «будоар». Кирил је донео пропуснице, показали смо их још једном нареднику и он нам је издао по једно специјално одело. Та одела су добра ствар. Кад би се од црвене префарбало у неку прикладнију боју сваки сталкер би за такво одело платио пет стотки да не трепне. Ја сам одавно обећао себи да ћу смотати једно обавезно. На први поглед, ништа необично — скафандер као у дубинског рониоца и шлем као ронилачки, или, рецимо, као у пилота млазног авиона или астронаута.
Лагано, удобно, нигде не жуља и не можеш се ознојити у њему. Са таквим оделом може се уватру а ни гас никакав не може да продре у њега. Кажу да га ни метак не пробија. Истина, и ватра, и метак, и некакав иперит — све то је овоземаљско, људско. У Зони ничег од тога нема, тамо се ваља чувати других ствари. И шта ту има да се прича, у специјалним оделима такође гину као бубашвабе. Друга ствар што би без њега, вероватно, гинули још и више. Од «врелих пахуљица», на пример, одела штите сто посто.
Или од испљувака «ђавољег купуса»... Добро.
Навукосмо спецодела, ја сам пресуо матице од шрафова из врећице у џеп и кренусмо преко целог институтског дворишта према улазу у Зону. Такав је овде обичај, да сви виде: иду, ево, хероји науке да животе своје положе на олтар у име човечанства, науке и светога духа, амин. И стварно — из многих прозора све до петнаестог спрата извирише радознале главе. Само је оркестар фалио, и марамицама да нам машу.
— Чвршће ступај — кажем ја Тендеру. — Увуци стомак, јуначино! Захвално човечанство неће те заборавити.
Погледа ме он, видим: није му до шале. И не чуди ме — није време за шалу... Али кад мораш у Зону, онда ти остају само две ствари: или да плачеш, или да се шалиш — а ја одмалена нисам плакао. Бацих поглед на Кирила. Тај се добро држи, само нешто уснама миче, као да се моли.
— Молиш се? — питам. — Само се ти моли! Што даље у Зону — тим ближе небу...
— Шта кажеш? — пита он.
— Моли се! — вичем. — Сталкере пуштају у рај преко реда!
А он се одједном осмехне и потапше ме по рамену, кô вели, не бој се, са мном нећеш пропасти, а ако и пропаднеш, шта има везе, само једном се умире. Е, баш је смешан!
Показали смо пропуснице последњем нареднику — заправо, овај је био поручник, чак га и познајем, његов стари продаје оградице за гробове у Рексополу — а «летећа платформа» је већ ту, довезли су је момци из ППС-а и паркирали код самог улаза. И све остало је већ ту: и хитна помоћ, и ватрогасци, и наша врла гарда, неустрашиви спасиоци — гомила килавих ленштина са њиховим хеликоптером.
Дабогда их моје очи не виделе!
Попели смо се на «платформу», Кирил стаде за управљач и рече:
— Па, Ред, командуј!
Ја без журбе повукох патент на грудима, извадих из унутрашњег џепа пљоску, добро повукох, наврнух затварач и вратих пљоску у џеп. Не могу без тога. Већ ко зна који пут идем у зону, а без тога не могу. Она двојица ме гледају и чекају.
— Та-ко! — кажем. — Вас не нудим, јер идем са вама први пут и не знам како алкохол делује на вас. План рада је следећи. Све што ја наредим извршаваћете моментално и беспоговорно. Ако неко буде отезао или постављао питања звизнућу га где стигнем — унапред се извињавам. На пример, ако наредим Тендеру да иде на рукама, онда ти, господине Тендер, има да подигнеш своје дебело дупе и да урадиш тачно као што сам ти рекао. Иначе своју болесну ћеркицу вероватно више никад нећеш видети.
Јасно? А ја ћу се већ побринути да је видиш.
— Ти, Ред, само немој заборавити да наредиш — дахће Тендер, већ сав црвен и презнојен. — Ако треба ићи ћу и на зубима, не на рукама. Био сам ја већ тамо, нисам новајлија.
— Ви сте обојица за мене новајлије — кажем. — А ја сигурно нећу заборавити да наредим; буди миран. Узгред, је л’ умеш да возиш ову ствар?
— Уме — одговара за њега Кирил. — Одлично вози.
— Онда у реду — кажем. — Спуштај поклопац, отварај визире! Полако напред по маркерима, висина три метра. Код двадесет седмог маркера стани.