Кирил је подигао «платформу» на три метра и полако кренуо напред, а ја сам неприметно окренуо главу и дунуо преко левог рамена. Гледам — гардијски спасиоци ушли су у свој хеликоптер, ватрогасци устадоше са поштовањем, онај идиот од поручника стоји у капији и салутира, поздравља нас, а изнад свега тога види се велики плакат са већ избледелим натписом: «Добро дошли, господо ванземаљци!» Тендер се спремао да им свима одмахне, али ја га звизнух лактом у слабине па га је прошла воља за тим. Даћу ти ја опраштање!...
Полетели смо.
Десно од нас била је зграда Института, лево кужни кварт и ми смо летели од маркера до маркера по самој средини улице. Одавно већ том улицом нико није корачао ни возио. Асфалт је сав попуцао, пукотине су обрасле травом, али трава је још увек била наша, људска. А на тротоару лево већ је израсла некаква црна бодљакуша, и по тој бодљакуши лепо се видело одакле почиње Зона: црна трава поред самог коловоза као да је косом одсечена. Да, ти ванземаљци ипак су били уредни момци. Засвињили су, истина, много, али су зато и одредили јасне границе. Чак ни «вреле пахуље» не лете на нашу страну из Зоне — иако их ветар, рекло би се, носи куд било...
Зграде у кужном кварту су мртве, са ољуштеним малтером, међутим, стакла на прозорима су готово свугде цела, прљава су и слепа. А ноћу, кад пузиш овуда, сасвим лепо се види како унутра нешто сија, као алкохол кад гори плавичастим пламичцима. То «вештичје пихтије» излазе из подрумâ. А иначе кад погледаш — кварт као кварт, зграде као зграде, наравно, требало би им мало оправке, али ништа посебно се не види, само што нема људи. У овој згради од цигала живео је наш учитељ аритметике по надимку Запета. Био је губитник и баксуз, друга жена га је оставила баш пред саму Посету, а ћерка му је имала мрену преко једног ока, па смо јој се, памтим, ругали док не би заплакала. Кад је почела паника он је са осталим станарима те зграде само у рубљу бежао до моста — свих шест километара без застајања. После је дуго боловао од куге, нокти су му отпали, почела је и кожа да се љушти. Сви који су живели у том кварту прележали су кугу, зато је и назван Кужни. Неколико их је умрло, али то су били старци. Мени се чини да они и нису умрли од куге, него од страха. Било је стварно стравично. Сви из овог кварта оболели су од куге, а у следећа три кварта људи су ослепели. Сад се ти квартови тако и зову: Први слепи, Други слепи... Нису ослепели сасвим, више онако као кокошје слепило.
А прича се да нису ослепели од неког блеска, иако је и код њих блескова било много, него од снажног треска. Кажу, загрмело је тако да су моментално ослепели. Доктори им кажу: не може бити, размислите мало. Не, остали су при свом: снажан грохот од којег су ослепели. А нико осим њих у та три кварта није чуо никакву грмљавину...
Да, као да се ништа овде није десило. Ено стаклени киоск стоји цео целцат. У једним вратима дечја колица — чак као да су пресвлаке чисте... Само антене одају: облепљене су нечим налик влакнима од лике. Наши цвикераши већ одавно оштре зубе на те антене: занима их да виде каква су то влакна — ничег сличног нигде нема, осим у Кужном кварту и осим на антенама. И што је најважније — ту им је, под самим носем, под прозорима. Прошле године су се досетили — спустили су из хеликоптера куку на челичној сајли. И тек што су повукли — чује се «пш-ш-ш». Од антене иде дим, од куке дим, већ се и сајла почела димити, и не само што се дими, него још и тако отровно шишти као змија. На срећу се пилот — иако је поручник — брзо досетио шта да ради: откачио је сајлу и збрисао одатле... Ено је и та сајла, виси скоро до земље и сва је покривена влакнима...
И тако, полако долетесмо до краја пута, до кривине. Кирил ме упитно погледа: да скренемо? Ја му показах: сасвим полако. Наша «платформа» је скренула и почела летети над последњим метрима људске земље. Тротоар је све ближе и ближе, сенка наше летелице пада на црну траву... и ево нас, у Зони смо! И одмах неки трнци по кожи. Сваки пут ме прођу ти трнци и ја до данас не знам да ли то Зона тако дочекује све људе, или су то само моји нерви. И сваки пут помислим: кад се вратим, обавезно ћу питати друге сталкере да ли се то и њима дешава — а онда заборавим на то.
Добро, летимо ми полагано над некадашњим баштама, мотор под ногама ради равномерно, спокојно — баш га брига, њему неће бити ништа. И у том часу Тендер више није могао да издржи. Нисмо стигли још ни до првог маркера у Зони, а он поче да брбља. Онако обично, као што новајлије брбљају кад се унервозе: зуби помало цвокоћу, срце се стегло, мучно му је и срамота га, али не може да се обузда. Ја бих то упоредио са прехладом: од човека не зависи него све цури и цури. И шта све не лупетају! Или почне да се одушевљава пејзажем, или да износи своја размишљања о посетиоцима, а понекад брбљају и о стварима које немају везе — тако је Тендер сад почео да прича о свом новом оделу и никако да стане. Колико га је платио, па како је вуна квалитетна, па како га је однео кројачу да промени дугмад...