— Завежи — рекох му.
Он ме погледа онако жалосно, мрдне уснама — и опет: колико је свиле отишло на подставу. А баште се већ завршиле и под нама је гола глинаста земља где је раније била градска депонија, и ја осетих на лицу поветарац. Малочас још није било никаквог ветра, а сад је одједном подувало, прашина се усковитлала и као да се нешто чује.
— Ћути, будало! — кажем Тендеру.
Нема шансе; не може тај да се заустави. Сад је почео о неким коњским струнама, шта ли. Е, кад је тако...
— Стани — кажем Кирилу.
Он одмах закочи. Добро реагује. Ја спустих руку на Тендерово раме, окретох га према себи и распалих дланом по шлему. Он, јадник, лупи носем о стакло, зажмури и заћути. И чим је ућутао, чујем: тр-р-р... тр-р-р... тр-р-р... Кирил ме гледа стиснутих зуба, исцерен. Ја му руком показујем да не мрда, да не покреће летелицу. Али и он добро чује тај звук и, као и сваки одважни новајлија, одмах би нешто да предузме, да дејствује. «У рикверц?» — шапуће. Ја очајнички одмахујем главом и машем песницом пред самим његовим визиром. Ех, часна реч, с овим новајлијама не знаш шта ћеш пре — да гледаш напоље, или да пазиш на њих. А онда сам на све заборавио. Изнад гомиле старог смећа, изнад разбијених флаша и разних крпа запузало је нешто дрхтаво, трепераво, као врели ваздух у подне над гвозденим кровом, превалило се преко брежуљка и продужило укосо према нама, поред маркера; над путем се задржало, остало тако секунду — или ми се то само учинило? — и одвукло се у поље, иза жбуња, иза трулих ограда, према гробљу старих аутомобила.
Однео их ђаво, те цвикераше, нашли су где да трасирају пут — кроз јаругу! А и ја сам био добар — где су ми биле очи кад сам се дивио њиховој мапи?
— Сад полако напред — кажем Кирилу.
— Шта је то било?
— А ђаво би га знао. Било — па отишло, и хвала богу. И ућути, молим те. Ти сад ниси човек, разумеш? Ти си сад Машина, моја полуга...
Ту сам се тргнуо — изгледа да је и мене ухватила брбљивост.
— Доста — рекох. — Ни речи више.
Да ми је сад гутљај! Ја сам и без скафандра досад остао жив, и још ћу оволико, а без доброг гутљаја у оваквом тренутку... Па, до ђавола и с тим.
Ветрић као да је престао и ништа се ниоткуд не чује, само мотор гуди онако равно, сањиво. А сунце сија, врућина је, над гаражом загрејани ваздух... Све као да је у реду, маркери полако остају за нама. Тендер ћути, Кирил ћути — навикавају се. Ништа, момци, и у Зони се може живети, само ако умеш... Ево и двадесет седмог маркера: гвоздена мотка и на њој црвена таблица са бројем 27. Кирил ме погледа, ја му климнем и наша летелица стаде.
Цвеће је остало за нама, на реду је трње. Сад је најважнија хладнокрвност. Нема потребе за журбом, ветра нема, видљивост је добра, све је као на длану. Ено оног јарка где се Пуж урнисао — још увек се тамо нешто шарени, можда парче тканине. Био је нула од човека, бог да му душу прости: глуп, похлепан, непажљив — само се такви и удружују са Лешинарем, такве Лешинар Барбриџ на километар запажа и специјално за то води са собом... А иначе, Зона не пита да ли си добар или лош и испада да треба да будемо захвални Пужу: био је будала, нико му се више ни имена не сећа, али нам је бар показао куда не треба ићи... Сад нам ваља што пре стићи до асфалта. Асфалт је раван, тамо ће бити лакше, а и она пукотина се лепо види. Само, што ми се не допадају ови брежуљци! Ако бисмо по правој линији ишли до асфалта, морали бисмо проћи баш између њих. А они стоје и као да нас очекују насмешени. Е, не; нећемо између вас. Друга заповест сталкера: барем с једне стране све мора бити чисто на сто корака.
Можда бисмо могли преко левог брежуљка?... Истина, не знам шта је иза њега. По мапи судећи, нема ничег, али ко је луд да верује мапама?...
— Слушај, Ред — шапуће ми Кирил — што не бисмо прескочили? Двадесет метара увис и одмах доле и ето нас код гараже, а?
— Ћути, будало! — кажем му. — Не сметај ми.
Он би увис! А шта ако нас тамо на двадесет метара тресне? Нико нам кости неће сакупити. Или ако налетимо на «ветрометину» — не кости, него масна мрља неће остати од нас. Ух, што су ми досадиле те јуначине: нестрпљив је, па дај одмах да прескочимо... Уопште узев, како ћемо до брежуљака, то је јасно, а тамо ћемо стати и видети шта даље. Ја завукох руку у џеп и извадих прегршт матица. Показах их Кирилу и рекох:
— Сећаш се приче о Палчићу из школе? Е, сад ћемо све обрнуто. Гледај! — и ја бацих прву матицу.