Бацих је близу, по сталкерским прописима. Десетак метара. Матица је летела нормално. — Јеси ли видео?
— Па? — каже он.
— Не «па» него јеси ли видео?
— Видео сам.
— Е, сад, најспорије што можеш терај до те матице и заустави два метра пре ње. Разумеш?
— Разумем. Тражиш гравиконцентрате?
— Тражим шта треба. Сачекај, бацићу још једну. Гледај где ће пасти и не спуштај очи са тог места.
Бацих још једну матицу. И она је летела нормално и пала поред прве.
— Терај — кажем.
Он покрене летелицу, а лице му јасно и спокојно: као, све је схватио. Ти цвикераши су сви такви.
Најважније им је да смисле неки назив. Док нема назив — мучно га је гледати, будала над будалама.
А чим је смислио неки «гравиконцентрат» — сад му је, као, све јасно и одмах му је живот лакши. Прошли смо прву матицу, прошли смо другу и трећу. Тендер уздише, премеће се с ноге на ногу и сваки час зева од нервозе са, онако, керећим цвиљењем — досадно му је, јадничку. Ништа, користиће му ово.
Има једно пет килограма данас да скине — боље је од сваке дијете. Бацио сам четврту матицу. И — као да није летела како треба. Никад не бих могао да објасним у чему је ствар, али осећам да нешто није у реду и одмах дохватих Кирила за руку.
— Стани — кажем. — Ни макац даље...
Узех пету матицу и бацих је више и даље. Ево је, «ветрометина»! Матица је по узлазној путањи летела нормално, надоле — у почетку такође нормално, али на пола пута као да ју је неко одбацио устрану, али тако силовито да се сасвим зарила у глиновиту земљу и нестала.
— Јеси ли видео? — шапатом питам Кирила.
— То сам виђао само на снимцима — каже он и тако се нагнуо напред, само што се не претури са «летеће платформе». — Хоћеш да бациш још једну?
Да бацим још једну! Ех, науко... Бацио сам још осам матица док нисам тачно оцртао «ветрометину». Истина, и седам је било довољно, али једну сам бацио специјално за њега, у сам центар, нек’ се мало диви свом концентрату. Матица је треснула у земљу као кугла од пет килограма.
Треснула — и остаде само рупа у земљи. Кирил је чак хукнуо од среће.
— Е, добро — кажем. — Забавили смо се и сад је доста. Гледај овамо. Бацам за пролазак; гледај где ће пасти.
Укратко, обишли смо «ветрометину» и попели се на брдашце. Брдашце сасвим мало и ни по чему посебно, ја га до данас нисам ни примећивао. Да... Лебдели смо над њим, асфалт је био надохват руке, двадесетак корака. Место савршено чисто; види се свака травка. Рекло би се: реда ради да зафрљачим још једну матицу, па — терај.
Не могу да је бацим.
Не знам шта ми је, али никако да се одлучим да је бацим.
— Шта је било? — пита Кирил. — Зашто стојимо?
— Чекај мало — кажем. — И ћути, забога.
Сад ћу, мислим, да бацим ту матицу и онда ћемо лепо одлетети онамо, ни травка се неће мрднути а ето нас на асфалту... И онда ме одједном целог облије зној! У очи ми је потекао и онда ми је већ било јасно да онамо нећу бацити матицу. Лево — молим лепо. Јесте да је онуда и пут дужи, и некакво сумњиво камење је тамо, али туда могу да бацим матицу а право — низашта на свету. И ја бацих матицу лево. Кирил ништа не рече, окрете «платформу», притера је до матице и тек онда ме погледа.
А биће да нисам баш лепо изгледао, јер је одмах скренуо поглед.
— Ништа — кажем ја. — Наоколо је ближе. — И бацих последњу матицу на асфалт.
Даље је већ ишло лакше. Нашао сам ону пукотину и то потпуно чисту — ничим није у међувремену обрасла, није променила боју... Гледао сам је као доброг старог познаника, који нас је довео до саме капије гараже боље од свих маркера заједно.
Наредих Кирилу да нас спусти на метар и по, легох на стомак и загледах се кроз отворена врата. Испочетка, због сунца, ништа нисам видео — све црно унутра, а онда ми се очи навикоше и видех да се у гаражи одонда наизглед ништа није променило. Онај кипер као што је стајао на каналу у бетонском поду тако и сад стоји, без рупа, без мрља, и сâм под је као пре — вероватно зато што се «вештичјих пихтија» у каналу скупило сасвим мало, нису одонда ниједном испузале напоље. Једно ми се само не допада: у самом дну гараже, поред канистара, нешто се сребри. Раније тога није било. Али добро, сребри се, па нек’ се сребри, нећемо се сад враћати због тога. А и не сија јако, тек-тек, спокојно и некако нежно... Подигох се, отресох прашину са одела и погледах унаоколо. Они камиони стоје на свом месту стварно као нови — од прошлог лета као да су постали још новији — а цистерна је скроз зарђала и још мало па ће почети да се распада. Ено и оне камионске гуме која се налази и на њиховој мапи...Нешто ми се не допада та гума. Некако јој је сенка ненормална. Сунце нам је иза леђа, а сенка као да се пружа према нама. Добро, није важно, ионако је далеко. Само, шта се то унутра сребри? Или ми се то само чини? Сад би најбоље било сести, запалити и размислити: зашто се над канистрима нешто сребри, зашто се поред не сребри, зашто је онаква сенка од гуме... Барбриџ је причао нешто о сенкама, да су чудне али безопасне. Са сенкама се овде свашта дешава. Али шта се то сребри унутра? Као паучина у шуми између два стабла. Какав ју је то паук тамо исплео? Никад још у Зони нисам видео ни инсекте ни пауке. Најгоре је што моја «пуна кутија» лежи на два корака од тих канистара. Требало је одмах да је однесем и сад не бих имао бриге. Али била је претешка тако пуна — да је подигнем, то сам још и могао, али да је вучем на леђима, па још ноћу, па још пузећи... А ко ниједном није носио «празну кутију» нека проба: кô кад би хтео да понесеш десет литара воде без посуде... Шта сад да радим? Мора се ићи по њу. Да ми је гутљај... Окренуо сам се Тендеру и рекао: