„Ba’alzamon“, tiho kaza Rand. Drevno ime za Mračnoga. Na troločkom jeziku to je značilo Srce tame. „A ja se s njime moram suočiti, Perine.“ Sklopi oči i bolno se osmehnu. „Svetlost mi pomogla, upola želim da se to smesta dogodi, da završim s tim... Koliko ću puta uspeti da... Svetlosti, tako me vuče. Šta ako ne budem mogao... Šta ako ja...“ Zemlja zadrhta.
„Rande?“ – zabrinuto reče Perin.
Rand se strese; uprkos mrazu znoj mu orosi lice. Oči mu i dalje behu čvrsto sklopljene. „Oh, Svetlosti“, zaječa, „tako me vuče.“
Tle ispod Perina iznenada se zanjiha, a udolina poče da ječi od silne tutnjave. Činilo se kao da mu je neko izmakao oslonac pod nogama. Pade, a zemlja mu skoči u susret. Dolinica se tresla kao da je neka divovska ruka posegla s nebesa da je iščupa. Držao se pripijen uz zemlju dok je ona pokušavala da ga baci kao loptu. Obluci pred očima igrali su i skakali, a prašina se dizala u talasima.
„Rande!“ – uzvik mu se izgubi u tutnjavi.
Rand je stajao zabačene glave, očiju i dalje čvrsto stisnutih. Kao da nije osećao gibanje zemlje koje ga je zanosilo čas pod ovim, čas pod onim uglom. Ni u kom trenutku nije izgubio ravnotežu, ma kako bio bacan. Perin nije mogao biti siguran, budući da se sav tresao, ali učinilo mu se da se Rand tužno smeši. Drveće se divlje ljuljalo, jedan kožolist iznenada prepuče nadvoje. Veći deo debla uz tutnjavu pade ni tri koraka od Randa. On to nije primetio ništa više no ostalo što se oko njega dešavalo.
Perin se napreže da ispuni pluća vazduhom. „Rande! Tako ti Svetlosti, Rande! Prestani!“
Iznenadno kao što otpoče, tako se sve i završi. Napukla grana glasno se odlomi od nakrivljenog hrasta. Perin polako ustade i nakašlja se. Vazduh beše pun prašine koja je lebdela na zracima zalazećeg sunca.
Rand se sada zagledao u daljinu. Grudi su mu se nadimale kao da je pretrčao deset milja. Ovo se nikada ranije nije dogodilo. Ništa ni približno ovome.
„Rande“, oprezno kaza Perin, „šta...“
Rand je i dalje gledao u daljinu. „Stalno je tu. Zove me. Vuče me. Saidin. Muška polovina Istinskog izvora. Ponekad ne mogu da se zaustavim pre no što ga dosegnem.“ Mahnu kao da hvata nešto u vazduhu i zagleda se u stisnutu šaku. „Osetim opačinu i pre no što ga dodirnem. Pogan Mračnoga, nalik na tanki sloj ogavnosti koji pokušava da sakrije Svetlost. Stomak mi se prevrne, ali to je jače od mene. Jače! Ali ponekad, posegnem, i kao da pokušavam da uhvatim vazduh.“ Otvori praznu šaku i gorko se nasmeja. „Šta ako se to desi kada Poslednja bitka dođe? Šta ako posegnem i ništa ne uhvatim?“
„Pa, ovaj put nešto si ščepao“, promuklo odvrati Perin. „Šta si to radio?“
Rand se osvrnu kao da prvi put vidi sve ono oko sebe. Izvaljeni kožolist i polomljene grane. Perin shvati da je bilo iznenađujuće malo štete. Očekivao je provalije u zemlji. Zid drveća delovao je skoro čitavo.
„Nisam hteo ovo da uradim. Bilo je to kao da sam pokušao da odvrnem slavinu, pa je umesto toga čitavu iščupao iz bureta... Ispunio me je. Morao sam nekud da ga pošaljem pre no što me sagori, ali ja... nisam hteo ovo da uradim.“
Perin odmahnu glavom. Nema svrhe govoriti mu da pazi da to ne ponovi kad ni sam ne zna šta radi. Zadovoljio se sa: „Dovoljno te ljudi želi mrtvog – kao i nas ostale. Nemoj da radiš njihov posao.“ Rand kao da ga nije ni čuo. „Bolje da se vratimo u logor. Uskoro će mrak. Ne znam za tebe, ali ja sam gladan.“
„Šta? Oh. Ti idi, Perine. Ja ću ostati još malo. Želim neko vreme da budem sam.“
Perin je oklevao, a onda se nevoljno okrenuo ka procepu u zidu. Stade kada Rand ponovo progovori.
„Sanjaš li dok spavaš? Dobre snove?“
„Ponekad“, oprezno odgovori Perin. „Ne upamtim mnogo od onoga što sanjam.“ Naučio je da čuva svoje snove.
„Stalno su tu, snovi“, kaza Rand tako tiho da ga je Perin jedva čuo. „Možda nam nešto govore. Nešto istinito.“ Ponovo zamišljeno ućuta.
„Večera čeka“, odvrati Perin, ali Rand se duboko zamislio. Perin se naposletku okrete i ostavi ga tu.
3
Vesti iz Ravnice
Deo procepa bio je u mraku, jer se zbog zemljotresa jedan deo zida urušio na drugi, visoko nad njegovom glavom. Oprezno se zagledao ka crnilu pre no što je projurio ispod, ali izgledalo je da se kamena ploča čvrsto uglavila. Onaj osećaj mu se vrati, i to jače no ranije. Ne, Svetlost me spalila! Ne! Osećaja nestade.
Kada se pojavio nad logorom, dolina beše ispunjena senkama zalazećeg sunca. Moiraina je stajala pred svojom kolibom i gledala ka procepu. On stade u mestu. Bila je to vitka tamnokosa žena, njemu do ramena, i veoma lepa. Delovala je bezvremeno, kao i sve Aes Sedai koje neko vreme koriste Jednu moć. Nije mogao da joj odredi godine, ali lice joj je bilo preglatko za starost, a tamne oči premudre za mladost. Tamnoplava svilena haljina bila je prašnjava i u neredu, a obično sređena kosa raščupana. Lice joj beše umrljano prašinom.
On spusti pogled. Znala je za njega – od svih u logoru, samo su ona i Lan znali – i nije mu se dopadao taj znalački izraz lica kada bi ga pogledala u oči. Žute oči. Možda će nekada biti u stanju da je upita šta to zna. Jedna Aes Sedai mora o tome više znati no on. Ali sada nije pravo vreme za to. Činilo se kao da nikada nije bilo pravo vreme. „On... Nije hteo... Bio je to nesrećan slučaj.“
„Nesrećan slučaj“, ravnim glasom ponovi ona, a onda odmahnu glavom i izgubi se u kolibu. Vrata se samo malo preglasno zatvoriše.
Perin duboko udahnu i nastavi da se spušta ka logorskim vatrama. Ako ne večeras, a onda ujutru Rand i Aes Sedai ponovo će se posvađati.
Pet-šest stabala na padinama udoline bilo je izvaljeno. Korenje im beše iščupano iz zemlje. Trag razorane zemlje vodio je do potoka i stene koja ranije tu nije bila. Jedna od koliba na suprotnoj padini srušila se od podrhtavanja. Većina Šijenaraca bila je sakupljena oko nje i ponovo je gradila. Loijal je bio s njima. Ogijer je mogao da podigne brvno za koje bi bila potrebna četvorica ljudi. Povremeno su se čule Unove psovke.
Min je kod vatri iznervirano mešala sadržaj kazana. Na obrazu joj je bila mala modrica, a u vazduhu se osećao slabašan miris zagorelog paprikaša. „Mrzim da kuvam“, izjavi i sumnjičavo se zagleda u kazan. „Ako s ovim nešto ne bude u redu, nisam ja kriva. Rand je polovinu prosuo na vatru onim svojim... Odakle mu pravo da nas bacaka kao da smo džakovi repe?“ Protrlja pozadinu i žacnu se. „Kada ga se dočepam, izlupaću ga tako da nikad neće zaboraviti.“ Zamahala je drvenom kašikom ka Perinu, kao da namerava s njim da otpočne lupanje.
„Je li neko povređen?“
„Samo ako računaš modrice“, sumorno odgovori Min. „Isprva su bili prilično uznemireni. A onda su videli kako Moiraina gleda prema Randovoj rupi i shvatili da je to njegovo delo. Ako Zmaj želi da im sruči planinu na glavu, onda Zmaj mora da ima dobar razlog. Ako odluči da ih natera da se oderu i bez kože uhvate u kolo, misliće da je sve u redu.“ Frknu i kašikom udari obod kazana.
On se osvrnu i pogleda ka Moiraininoj kolibi. Da je Leja povređena – da je mrtva – Aes Sedai se ne bi tek tako vratila unutra. Osećaj iščekivanja i dalje je bio prisutan. Šta god da je u pitanju, još se nije desilo. „Min, možda je bolje da ti odeš. Ranom zorom. Mogu da ti dam nešto srebra, a siguran sam da će ti i Moiraina dati dovoljno da s nekim trgovačkim karavanom pođeš iz Geldana. Mogla bi za tili čas da budeš u Baerlonu.“
Gledala ga je netremice sve dok nije pomislio da je rekao nešto pogrešno. Naposletku mu kaza: „To je veoma slatko od tebe, Perine. Ali, ne.“