Min iznenađeno uzviknu: „Je li sigurna u to? To mi nimalo ne liči na Bele plaštove.“
„Ne može biti prokl – uh – mnogo Krpara na Ravnici“, ubaci se Uno. Glas mu je škripao od napora da ne psuje pred Aes Sedai. Pravo oko bilo mu je namršteno koliko i ono naslikano. „Ne vole da se zadržavaju tamo gde ima nevolje, a pogotovu borbi. Sigurno ih nema dovoljno da svuda zavire.“
„Ima ih dovoljno da meni posluže“, odlučno odvrati Moiraina. „Većina ih je otišla, ali nešto malo ih je ostalo jer sam ih zamolila. A Leja je sasvim sigurna. Oh, Deca su zgrabila nešto Zmajuzakletih, tamo gde ih je bila okupljena samo šačica. Ali iako udaraju na sav glas da će uhvatiti tog lažnog Zmaja, iako navodno hiljadu ljudi ništa ne radi sem što ga lovi, izbegavaju susret sa svakom družinom Zmajuzakletih koja broji pedeset ili više. Naravno, ne otvoreno, shvatate, ali uvek se desi neki zastoj, nešto što onima koje jure dozvoljava da umaknu.“
„Onda Rand može da ode do njih, kao što želi.“ Loijal nesigurno trepnu ka Aes Sedai. Čitav logor znao je za njene i Randove rasprave. „Točak tka put za njega.“
Uno i Lan istovremeno otvoriše usta, ali Šijenarac uz mali naklon pokaza da Zaštitnik ima prednost. „Verovatnije je“, kaza on, „da je to neka spletka Belih plaštova, mada me Svetlost spalila ako shvatam kakva. Ali kada mi Beli plaštovi daju poklon, smesta potražim gde je u njemu skrivena otrovna igla.“ Uno sumorno klimnu. „Sem toga“, dodade Lan, „Domanci i Tarabonci i dalje podjednako pokušavaju da pobiju Zmaju-zaklete koliko i jedni druge.“
„A tu je i još nešto“, reče Moiraina. „Tri mladića umrla su u selima kraj kojih su prošla kola gazdarice Leje.“ Perin primeti da Lanu zadrhta očni kapak; za Zaštitnika je to bilo kao da je neki drugi čovek viknuo od iznenađenja. Lan to nije očekivao. Moiraina nastavi: „Jedan je umro od otrova, a dvojica su izbodeni noževima. Svi u okolnostima gde ne bi trebalo da je moguće da im se bilo ko neprimećeno približi, ali tako se desilo.“ Zagleda se u vatru. „Sva tri mladića bila su natprosečne visine i svetlih očiju. Svetle oči su retke na Almotskoj ravnici, ali mislim da u ovom trenutku biti visoki svetlooki mladić tamo donosi zlu sreću.“
„Kako?“ – upita Perin. „Kako su mogli biti ubijeni ako im se niko nije mogao približiti?“
„Mračni ima ubice koje primetiš tek kad je prekasno“, tiho odgovori Lan.
Uno se strese. „Bezdušni. Nikada nisam čuo da ih ima južno od Krajina.“
„Dosta takve priče“, odlučno naredi Moiraina.
Perin je bio pun pitanja – Šta su, pod Svetlošću, Bezdušni? Liče li na Troloke, ili na Seni? Šta? – ali nijedno nije postavio. Kada Moiraina odluči da je o nečemu dovoljno rečeno, više ni reči neće reći. A kada ona zatvori usta, Lanova ne bi mogao ni gvozdenom šipkom da otvoriš. I Šijenarci su postupali kako ona kaže. Niko ne želi da naljuti Aes Sedai.
„Svetlosti!“ – promrmlja Min, nelagodno odmeravajući sve dublji mrak oko njih. „Ne primećuješ ih? Svetlosti!“
„Dakle, ništa se nije promenilo“, sumorno kaza Perin. „Ne zaista. Ne možemo da se spustimo na ravnicu, a Mračni želi da nas pobije.“
„Sve se menja“, spokojno odvrati Moiraina, „i sve je u Šari. Moramo slediti Šaru, a ne trenutne promene.“ Pogleda svakog od njih ponaosob, a onda kaza: „Uno, jesi li siguran da tvojim izviđačima ništa sumnjivo nije promaklo? Čak ni nešto sitno?“
„Ponovno rođenje gospodara Zmaja olabavilo je veze sigurnosti, Moiraina Sedai, a u borbi s Mirdraalima sigurnosti nikada nema, ali zakleo bih se u život da su izviđači obavili svoj posao dobro koliko i bilo koji Zaštitnik.“ Bio je to najduži Unov govor bez psovki koji je Perin ikada čuo. Čovek se od tolikog napora oznojio.
„Ono što je Rand uradio kao da je lomača na planinskom vrhu za svakog Mirdraala u krugu od deset milja.“
„Možda...“ – oklevajući poče Min. „Možda bi trebalo da postaviš štitove koje neće moći da prođu.“ Lan je oštro pogleda. I sam je ponekad preispitivao Moirainine odluke, mada retko kada ako bilo ko drugi može to da načuje, ali nije odobravao da ih drugi preispituju. Min mu smesta uzvrati pogled. „Pa, Mirdraali i Troloci dovoljno su zlo, ali njih bar mogu da vidim. Ne sviđa mi se mogućnost da se jedan od tih... tih Bezdušnih ušunja ovamo i prekolje me pre no što ga i primetim.“
„Štitovi koje sam postavila sakriće nas od Bezdušnih, kao i od sveg ostalog Nakota Senke“, odgovori Moiraina. „Kada si slab, kao mi što smo, često je najbolji izbor sakriti se. Ako neki Polutan jeste dovoljno blizu da je... Pa, postaviti štitove koji bi ga ubili ako pokuša da uđe u logor van je mojih sposobnosti. A čak i da to mogu, to bi nas samo prikovalo ovde. Budući da nije moguće odjednom postaviti dve vrste štitova, prepustiću izviđačima – i Lanu – da nas brane, i upotrebiti one štitove koji nam mogu poslužiti.“
„Mogao bih da obiđem logor“, reče Lan. „Ako je izviđačima nešto promaklo, ja ću to otkriti.“ To nije bilo hvalisanje, već samo činjenična izjava. Uno se čak i složi klimanjem glave.
Moiraina odmahnu glavom. „Ako se noćas za tobom ukaže potreba, moj Gaidine, biće to ovde.“ Diže pogled ka mračnim planinama oko njih. „Nešto se oseća u vazduhu.“
„Iščekivanje“, izusti Perin pre no što stiže da se zaustavi. Kada Moiraina pogleda ka njemu – u njega – požele da ništa nije rekao.
„Da“, kaza ona. „Iščekivanje. Uno, postaraj se da tvoji stražari noćas budu na oprezu.“ Nije bilo potrebe da predloži ljudima da spavaju s oružjem; Šijenarci to ionako stalno rade. „Lepo spavajte“, reče im svima, kao da je to sada bilo moguće, i pođe ka svojoj kolibi. Lan osta tek toliko da napuni tri činije paprikašom, a onda požuri za njom. Noć ga brzo proguta.
Perinove oči sijale su zlatnim sjajem dok je kroz tamu pratio Zaštitnika. „Lepo spavajte“, promrmlja. Iznenada mu se smuči od mirisa kuvanog mesa. „Moja je treća straža, Uno?“ Šijenarac klimnu. „Onda ću pokušati da poslušam njen savet.“ Ostali počeše da prilaze vatrama. Dok se peo uz padinu, pratio ga je žagor njihovog razgovora. Imao je kolibu za sebe. Bila je mala i načinjena od brvana. Jedva dovoljno visoka da se potpuno ispravi. Rupe u zidovima bile su popunjene osušenim blatom. Grub krevet, napunjen borovim granama ispod ćebeta, zauzeo je skoro polovinu sobe. Ko god da je rasedlao njegovog konja stavio mu je luk odmah pored vrata. Okači pojas, zajedno sa sekirom i tobolcem, na drveni klin, a onda se skide u donje rublje, sve vreme tresući se od hladnoće. Noći su još bile hladne, ali od hladnoće nije mogao preduboko da zaspi. U dubokom snu dolazili su mu snovi kojih nije mogao da se otrese.
Neko vreme je ležao pokriven jednim ćebetom, gledao u krov od brvana i drhtao. A onda zaspa, i dođoše mu snovi.
4
Senke spavaju
U prkos vatri koja je plamtela u dugom kamenom ognjištu, trpezarija gostionice beše hladna. Perin protrlja ruke pred plamenom, ali nije osećao toplotu. Doduše, hladnoća mu je pružala nekakvu neobičnu utehu, kao da je bila štit. Nije mogao da se seti protiv čega je taj štit bio. Nešto u njegovoj podsvesti poče da mrmlja. Bio je to slabašan, tek čujan zvuk, koji je grebao da uđe.
„Dakle, odustaješ. To je najbolje za tebe. Dođi. Sedi, da popričamo.“
Perin se okrete i pogleda čoveka koji je govorio. Okrugli stolovi raštrkani po sobi bili su prazni, izuzev jednog u uglu skrivenom senkama, za kojim je sedeo jedan jedini čovek. Ostatak sobe delovao je nekako maglovito, skoro kao da je slika, a ne stvarno mesto, pogotovu ono što nije neposredno gledao. Pogledom okrznu vatru; sada je plamtela u ognjištu od cigala. Nekako, ništa od toga nije mu smetalo. Trebalo bi. Ali nije mogao da se seti zašto.