Čovek mahnu i Perin se približi stolu. Četvrtastom stolu. Stolovi su bili četvrtasti. Namrštivši se, pođe rukom da opipa sto, ali povuče je. U tom uglu nije bilo svetiljki. Čovek za stolom se skoro stopio s tminom.
Perin je imao neki osećaj da ga poznaje, ali nejasan koliko i ono što je krajičkom oka video. Čovek je bio srednjih godina, zgodan i predobro obučen za seosku gostionicu. Nosio je tamni, skoro crni somot s belom čipkom na okovratniku i rukavima. Sedeo je ukočen, povremeno pri tiskajući grudi, kao da mu je kretanje nanosilo bol. Tamne oči behu usredsređene na Perinovo lice; izgledalo je kao da sijaju u senkama.
„Od čega?“ – upita Perin.
„Od toga, naravno.“ Čovek klimnu ka sekiri za Perinovim pojasom. Zvučao je iznenađeno, kao da su već vodili taj razgovor, kao da neku staru raspravu ponovo otpočinju.
Perin nije ni shvatio da je sekira tu, nije osetio njenu težinu za pojasom. Pređe rukom preko sečiva oblika polumeseca i debelog šiljka naspram njega. Čelik je delovao – opipljivo. Opipljivije od svega ostalog tu. Možda čak i od njega samoga. U želji da se drži nečega stvarnog, ne odvoji ruku od sekire.
„Pomišljao sam na to“, reče, „ali mislim da ne mogu. Ne još.“ Ne još? Gostionica kao da zatreperi, a u glavi mu se ponovo začu mrmljanje. Ne! Mrmljanje se izgubi.
„Ne?“ – nasmeši se čovek hladnim osmehom. „Ti si kovač, dečko. I to dobar, kako čujem. Ruke su ti stvorene za čekić, a ne za sekiru. Načinjene da prave stvari, ne da ubijaju. Vrati se tome pre no što bude prekasno.“
Perin uhvati sebe kako klima glavom. „Da. Ali ja sam ta’veren.“ Nikada ranije nije to naglas rekao. Ali on to već zna. Bio je siguran, mada nije znao zašto.
Čovekov osmeh na tren se pretvori u grimasu, ali onda posta još snažniji. Beše to ledena snaga. „Ima načina da se stvari promene, dečko. Načina da se čak i sudbina izbegne. Sedi, da propričamo o njima.“ Senke kao da se promeškoljiše i postadoše gušće; kao da posegnuše ka njemu.
Perin ustuknu, pazeći da ostane na svetlu. „Ne bih rekao.“
„Barem popij nešto sa mnom. Za godine prošle i godine buduće. Evo, nakon toga biće ti sve jasnije.“ Pehar koji mu je gurnuo preko stola tren ranije nije bio tu. Putir od svetlog srebra bio je pun tamnog, krvavocrvenog vina.
Perin zaškilji ka čovekovom licu. Čak i njegovim oštrim očima delovalo je kao da senke zaklanjaju to lice poput zaštitničkog plašta. Tama je obavijala tog čoveka poput milovanja ljubavnice. Bilo je nečeg u vezi s njegovim očima. Činilo mu se da bi se setio šta je to ako se dovoljno potrudi. Ponovo začu mrmljanje.
„Ne“, kaza. Govorio je tihom zvuku u svojoj glavi, ali kada čovek gnevno stisnu usne, suzbivši blesak besa čim se pojavio, odluči da to važi i za vino. „Nisam žedan.“
Okrete se i pođe ka vratima. Ognjište beše od rečnih oblutaka, a soba ispunjena s nekoliko dugih stolova i klupa kraj njih. Odjednom požele da je napolju, bilo gde, samo da je podalje od tog čoveka.
„Nećeš imati mnogo prilika“, oštrim glasom reče on iza Perina. „Tri niti utkane zajedno dele usud. Kada jedna bude presečena, sve će biti. Sudbina te može ubiti, ako ne i nešto gore.“
Perin iznenada oseti vrelinu za leđima. Pojavila se i nestala takvom brzinom, kao da su se vrata neke ogromne topionice otvorila i zatvorila. Okrete se iznenađeno. Soba beše prazna.
Samo san, pomisli, drhteći od zime, i tada se sve promeni. Gledao je u ogledalo. Deo njega nije shvatao šta vidi, a drugi deo je to prihvatao. Nosio je pozlaćeni šlem oblika lavlje glave. Pristajao mu je. Kitnjasti oklopni prsnik takođe je bio pozlaćen, a čelične ploče i verižnjača na rukama i nogama bile su ukrašene zlatom. Samo mu je sekira za pojasom bila jednostavna. Neki glas – njegov sopstveni – u umu prošapta mu da bi je odabrao pre no bilo koje drugo oružje, da ju je hiljadu puta nosio, u stotinu bitaka. Ne! Požele da je skine i baci. Ne mogu! U glavi mu se začu neki zvuk, glasniji od mrmora. Skoro da ga je razumeo.
„Čovek predodređen za slavu.“
Okrete se od ogledala i shvati da je pred njim najlepša žena koju je ikada video. Ništa drugo po sobi nije primećivao. Nije želeo da vidi ništa sem nje. Oči joj behu ponoćna jezera, a koža bela kao sneg i svakako mekša i nežnija od bele svilene haljine koju je nosila. Usta mu se osušiše kada krete ka njemu. Shvati da je svaka druga žena koju je ikada video bila trapava i nezgrapna. Zadrhta, zapitavši se zašto mu je hladno.
„Čovek bi trebalo obema rukama da ščepa svoju sudbinu“, reče mu ona i nasmeši se. Taj osmeh, sam po sebi, skoro da je bio dovoljno upozorenje. Bila je visoka. Da je bila samo šaku viša, oči bi im bile u istoj visini. Srebrni češljevi držali su kosu tamniju od gavranovog krila. Širok pojas od srebrnih alkica bio je opasan oko struka koji bi Perin šakama potpuno obuhvatio.
„Da“, prošapta on. Osećao je u sebi kako se zapanjenost bori s prihvatanjem. Slava mu nije trebala. Ali kada je ona to rekla, ništa drugo nije želeo. „Hoću da kažem...“ Glava stade da mu odzvanja od mrmljanja. „Ne!“ Mrmljavih glasova nestade, a na trenutak i prihvatanja. Skoro. Uhvati se za glavu, dodirnu zlatni šlem, skide ga. „Ja... mislim da ne želim ovo. Nije moje.“
„Ne želiš?“ – nasmeja mu se ona. „Koji to punokrvni muškarac ne želi slavu? Slavu kao da si dunuo u Rog Valera.“
„Ja“, odgovori Perin, mada je delić njega na sav glas vikao kako laže. Rog Valera. Rog se oglasi i divlji juriš otpoče. Smrt je jahala za njegovim ramenom, ali istovremeno i čekala napred. Njegova ljubavnica. Njegov usud. „Ne! Ja sam kovač.“
Iz njenog osmeha videlo se da ga sažaljeva. „Tako jadnu i bednu stvar želiš. Ne smeš da slušaš one koji bi da te odvrate od tvoje sudbine. Hoće da te ponize, da te unize. Hoće da te unište. Borba protiv sudbine donosi samo bol. Zašto odabrati bol kada možeš da imaš slavu? Kada tvoje ime može biti upamćeno uz sve druge heroje iz legendi?“
„Nisam ja nikakav heroj.“
„Nisi ti svestan ni polovine onoga što si. Onoga što možeš postati. Hajde, ispij sa mnom, za sudbinu i slavu.“ U ruci je držala sjajni srebrni putir, pun krvavocrvenog vina. „Pij.“
Zagledao se u pehar mršteći se. Bilo je nečeg... poznatog u vezi s njim. Neko režanje grizlo mu je um. „Ne!“ – batrgao se dalje od njega, odbijajući da sluša. „Ne!“
Prinela mu je zlatni pehar. „Pij.“
Zlatni? Mislio sam da je putir bio... Bio je... Ostatak misli jednostavno nije hteo da usledi. Ali u njegovoj zbunjenosti ponovo se začu onaj zvuk u njegovoj glavi. Glodao ga je iznutra i zahtevao da bude saslušan. „Ne“, reče. „Ne!“ Pogleda zlatni šlem u rukama i baci ga. „Ja sam kovač. Ja sam...“ Zvuk u glavi otimao se od njega, borio se da ga čuje. Uhvati se za glavu u pokušaju da ga ućutka, ali samo ga je zatvorio u njoj. „Ja – sam – čovek!“ – viknu.
Tama ga obuhvati, ali njen glas ga je pratio i šaputao: „Noć je sveprisutna, i svi ljudi sanjaju. Pogotovu ti, moj divljačiću. A ja ću uvek biti u tvojim snovima.“
Mir.
Spusti ruke. Ponovo je bio u svom kaputu i pantalonama. Iako behu jednostavni, bili su izdržljivi i dobro skrojeni. Prikladna odežda za kovača ili seljaka. Ali jedva ih je primećivao.
Stajao je na kamenom mostu niske ograde, koji se protezao od jedne kamene kule ravnog vrha do druge. Kule su se dizale iz dubine tolike da čak ni on nije mogao da vidi dno. Za bilo koga drugog svetlo bi bilo prigušeno. Nije mogao da razazna odakle je dolazilo. Jednostavno je bilo tu. Svuda gde bi pogledao, levo i desno, gore ili dole, bilo je još mostova, još kula i staza bez ograda. Činilo se kao da im nema kraja, niti reda. Još gore, neke od staza penjale su se ka vrhovima kula što su morali biti neposredno iznad onih sa kojih su staze polazile. Odjekivalo je pljuskanje vode. Zvuk je dolazio odasvud. Stresao se od hladnoće.