Iznenada, krajičkom oka primeti pokret i ne razmišljajući čučnu iza kamene ograde. Bio bi u opasnosti da ga primete. Nije znao zašto, ali znao je da je to tačno. Jednostavno je znao.
Oprezno virnuvši preko ograde, pogledom potraži ono što je primetio da se kreće. Blesak belila trepnu na udaljenoj stazi. Bio je siguran da je to žena, mada nije mogao da je razazna. Žena u beloj haljini, koja nekud žuri.
Na mostu nešto iza njega, i mnogo bliže no što je žena bila, iznenada se pojavi visok, crnpurast i vitak muškarac. Proseda kosa činila je da deluje dostojanstveno, a tamnozeleni kaput bio mu je gusto izvezen zlatnim lišćem. Pojas i kesa bili su pokriveni zlatotkanicom, na kanijama bodeža svetlucalo je drago kamenje, a vrhovi čizama imali su zlatan obod. Odakle li je došao?
Drugi čovek pojavi se na suprotnoj strani mosta, i to podjednako iznenadno kao prvi. Duž naduvanih rukava njegovog crvenog kaputa pružale su se crne pruge, a okovratnik i manžetne bili su ukrašeni gustom belom čipkom. Čizme mu behu toliko ukrašene srebrom da se koža jedva videla. Bio je niži od čoveka sa kojim se sastajao, zdepastiji, i kratko podšišane kose bele kao čipka koju je nosio. Ali nije delovao nejako od starosti. Hodao je s istom arogantnom snagom kao i onaj drugi čovek.
Oprezno se približiše jedan drugom. Kao dva trgovca konjima koji znaju da onaj drugi ima šepavu kobilu na prodaju, pomisli Perin.
Počeše da razgovaraju. Perin se napreže da oslušne, ali od odjeka pljuskanja ništa nije mogao da čuje. Mrštenja i preki pogledi, kao i odsečni pokreti, skoro udarci. Nisu verovali jedan drugome. Mislio je da se možda čak i mrze.
Podiže pogled tražeći onu ženu, ali nije je više bilo. Kad je ponovo spustio oči, još jedan čovek pridružio se prvoj dvojici. A nekako, odnekud, Perin ga je nejasno prepoznao, kao da je bio stara uspomena. Zgodan čovek srednjih godina, u skoro crnom somotu i beloj čipki. Gostionica, pomisli Perin. I nešto pre toga. Nešto... Nešto što se odavno zbilo, izgleda. Ali nije mogao da se seti.
Prva dvojica sada su stajali jedan kraj drugog. Pridošlica ih je primorao na nelagodno savezništvo. Vikao je na njih i tresao pesnicom, dok su se oni nelagodno meškoljili, pazeći da ga ne pogledaju u ljutite oči. Ako su se njih dvojica mrzeli, još više su se njega bojali.
Njegove oči, pomisli Perin. Šta je to neobično u vezi s njegovim očima?
Visoki crnpurasti čovek poče da se raspravlja s njim. Najpre polako, a potom sve žustrije. Sedokosi se pridruži i njihovo privremeno savezništvo odjednom se prekide. Razvikaše se sva trojica uglas, naizmenice na ostalu dvojicu. Muškarac u crnom somotu naglo raširi ruke, kao da zahteva da sve to prestane. Ognjena kugla proguta ih rastući, i sakri ih šireći se sve više.
Perin rukama zakloni glavu i baci se iza kamene ograde, šćućurivši se tu dok ga je vetar šibao i trgao mu odeću. Vetar vreo poput vatre. Vatreni vetar. Čak i zatvorenih očiju mogao je da vidi kako plamen sve guta i proždire. Vatrena oluja proždirala je i njega; osećao je kako ga pali, cima i pokušava da ga sagori i razbaca pepeo. Viknu, i pokuša da se zadrži, znajući da to nije dovoljno.
Između jednog otkucaja srca i sledećeg, oluje nestade. Nije bilo nikakvog stišavanja žestine. U jednom trenu tukla ga je ognjena stihija, a već u sledećem vladao je potpuni spokoj. Odjeci padajuće vode bili su jedini zvuk.
Perin polako ustade, pogledavši se. Odeća mu bese neoprljena i čitava. Na koži nije imao opekotina. Verovao je da se sve to dogodilo zbog sećanja na vrelinu. Sećanja koje je postojalo samo u njegovom umu; telo mu se toga nije sećalo.
Oprezno je provirio preko ograde. Od mosta na kome su oni ljudi stajali ostalo je samo nekoliko koraka poluistopljenog pločnika s oba kraja. Njima ne beše ni traga.
Dlačice na vratu mu se nakostrešiše i on diže pogled. Na stazi zdesna i iznad njega stajao je čupavi sivi vuk i posmatrao ga.
„Ne!“ Brže-bolje se uskobelja na noge i sunu u trk. „Ovo je san! Košmar! Želim da se probudim!“ Trčao je, a vid mu se maglio. Magle se uskomešaše. Neko zujanje ispuni mu uši, a potom utihnu. Dok se ono gubilo, treperenje koje je video polako se smiri.
Stresao se od zime i znao da je ovo san. Od prvog trenutka bio je ubeđen i siguran u to. Nejasno se sećao snova koji su mu prethodili, ali ovaj je znao. Već je bio na ovom mestu, prethodnih noći. Čak iako ništa u vezi s njim nije razumeo, ipak je znao da je to san. Ali, prvi put, to znanje ništa nije promenilo.
Otvoreni prostor ispod kupole pedeset koraka ili više nad njegovom glavom bio je okružen ogromnim stubovima od uglačanog crvenog kamena. On i neko podjednako krupan ne bi mogli rukama da obuhvate te stubove. Pod beše popločan velikim pločama bledosivog kamena, tvrdog iako istrošenog od bezbrojnih stopala.
A tačno pod središtem kupole bio je razlog zašto su sva ta stopala dolazila u ovu odaju. Balčakom nadole, mač je visio u vazduhu. Beše očigledno da ni o šta nije okačen. Činilo se kao da bilo ko može da pruži ruku i da ga uzme. Lagano se okretao oko sebe, kao da ga neki dašak vetra tera. Ali nije to bio pravi mač. Izgledalo je kao da je načinjen od stakla, ili možda kristala. Sečivo, balčak i jabuka hvatali su ono malo svetlosti što je dopirala i razlivali je u hiljadu blesaka i odsjaja.
Prišao mu je i pružio ruku, kao i svaki put pre toga. Jasno se sećao kako to radi. Balčak je visio u vazduhu pred njim, nadohvat ruke. Stopu od blistavog mača, vazduh mu zaustavi šaku kao da je naletela na kamen. Znao je da će tako biti. Jače gurnu, ali kao da je gurao zid. Mač se okretao i sijao, na stopu od njega ali van domašaja, kao da je na drugoj strani okeana.
Kalandor. Nije bio siguran da li se taj šapat oglasio samo u njegovom umu, ili ne. Činilo se kao da odjekuje oko stubova, tiho poput povetarca, uporno i odasvud. Kalandor. Ko mene drži u ruci, drži sudbinu. Uzmi me i otpočni konačno putovanje.
Iznenada prestravljen, ustuknu jedan korak. Taj šapat nikada ranije nije se čuo. Već je četiri puta pre ovoga sanjao taj san – čak se i sada toga sećao; četiri noći, jedna za drugom – a ovo je bio prvi put da se bilo šta promenilo.
Izopačeni dolaze.
Beše to drugačiji šapat. Znao je odakle dolazi, i prenuo se kao da ga je Mirdraal dotakao. Među stubovima bio je vuk. Planinski vuk, visok skoro do njegovog struka, čupavog belog i sivog krzna. Napeto ga je gledao očima žutim kao njegove što su.
Izopačeni dolaze.
„Ne“, hrapavim glasom izusti Perin. „Ne! Neću te pustiti unutra! Neću!“
Nekako se naterao da se probudi. Pridigao se u sedeći položaj u svojoj kolibi, tresući se od straha, hladnoće i besa. „Neću“, promuklo prošapta.
Izopačeni dolaze.
Misao mu je bila jasna u glavi, ali nije bila njegova.
Izopačeni dolaze, brate.
5
Košmari na nogama
Skočivši s ležaja, Perin zgrabi sekiru i, ne obraćajući pažnju na hladnoću, bosonog jurnu napolje. Na sebi je imao samo tanak lan. Oblaci behu obasjani bledom mesečinom. Bilo je to više no dovoljno svetlosti za njega, više no dovoljno da vidi kako se sa svih strana kroz drveće provlače pojave velike skoro kao Loijal, ali lica izvitoperenih njuškama i kljunovima, poluljudskih glava s rogovima i pernatim krestama. Te tihe pojave šunjale su se ne samo na stopalima u čizmama, već i na kopitima ili šapama.