Odjednom se saplete, jer nije video les iza sebe sve dok se nije našao na leđima, s kutijom za flautu između sebe i kamenog poda.
Be’lal diže sečivo od crnog plamena i prosikta: „Uzmi ga! Uzmi Kalandor i brani se! Uzmi ga, ili ću te smesta ubiti! Ako ga ne budeš uzeo, zaklaću te na mestu!“
„Ne!“
Čak se i Be’lal trže na zapovest u tom glasu. Izgubljeni ustuknu van domašaja Randovog mača i osvrnu se da se namršti na Moirainu dok je ona prilazila kroz bitku, s očima usredsređenim na njega, ne obraćajući pažnju na smrt oko sebe. „Mislio sam da mi više nisi na putu, ženo. Nije bitno. Ti si samo jadna napast. Dosadna muva. Vaš. Baciću te u kavez s ostalima, i naučiti te da svojim bednim moćima služiš Senci“, završi rečenicu prezrivim smehom i ispruži slobodnu ruku.
Moiraina niti je stala, niti usporila hod dok je on govorio. Kada je podigao ruku, bila je na tridesetak koraka od njega. I ona podiže obe svoje.
Izgubljeni se na tren iznenadi, i vrisnu „Ne!“ – a onda munja belog ognja vrelijeg od sunca sevnu iz šaka Aes Sedai i progna senke. Be’lal se pred njom pretvori u skupinu svetlucavih zrnaca koja su samo na tren poigravala na svetlu, a onda nestala pre no što je njegov krik uminuo.
Kada je ta munja nestala, odajom zavlada tišina. Čulo se samo stenjanje ranjenika. Borba je potpuno prestala. I zabrađeni ljudi, i oni u oklopima, samo su zapanjeno stajali.
„U jednome je bio u pravu“, reče Moiraina, spokojno kao da je na nekoj livadi. „Moraš uzeti Kalandor. Nameravao je da te zbog njega ubije i da ga uzme za sebe, ali on je tvoj. Pravo na njega stekao si rođenjem. Daleko bi bolje bilo da više znaš pre no što ti se šaka sklopi oko tog balčaka, ali sada si došao do vrhunca, i više nema vremena za učenje. Uzmi ga, Rande.“
Odjednom je okružiše bičevi crnih munja; ona vrisnu kada je odbaciše u vazduh i kao vreću zavitlaše preko poda, sve dok nije udarila u jedan stub.
Rand pogleda odakle su munje došle. Bila je tu neka dublja senka, blizu vrhu stubova, neko crnilo naspram koga su sve ostale senke bile kao podne. Iz te tmine dva plamena oka uzvratiše mu pogled.
Senka se lagano spusti i pretopi u Ba’alzamona, odevenog u mrtvo crnilo, kao Mirdraal. Ali čak ni to nije bilo tamno kao senke koje su ga grlile. Visio je u vazduhu, dva hvata iznad poda, i šibao Randa besnim pogledom ognjenih očiju. „Dvaput sam ti u ovom životu pružio priliku da me živ služiš.“ Vatra mu zaigra u ustima dok je govorio, a svaka reč buktala je kao lomača. „Dvaput si me odbio, i ranio me. Sada ćeš Gospodara groba služiti u smrti. Umri, Lijuse Terine Rodoubico. Umri, Rande al’Tore. Vreme je da umreš! Uzimam tvoju dušu!“
Ba’alzamon ispruži ruku, a Rand se pridiže i očajnički baci ka Kalandoru, koji se i dalje presijavao i bleštao u vazduhu. Nije znao da li će stići do njega, niti hoće li moći da ga dotakne ako i stigne, ali bio je siguran da mu je to jedini izlaz.
Ba’alzamonov udarac pogodi ga u skoku, zari se u njega, kidajući i mrveći, pokušavajući da mu iščupa deo duše. Rand vrisnu. Osećao se kao prazna vreća, kao da mu je neko izvrnuo iznutrice napolje. Bol u boku, od rane koju je zadobio kod Falmea, bio je skoro dobrodošao podsetnik da je i dalje živ. Šaka mu se grčevito sklopi. Oko Kalandorovog balčaka.
Jedna moć sevnu kroz njega, bujica snažnija no što je mogao da zamisli, iz saidina u mač. Kristalno sečivo bilo je sjajnije čak i od Moiraininog ognja. Nemoguće je bilo gledati ga, nemoguće videti da je to mač. U ruci mu je blistala čista svetlost. Borio se s tokom, rvao s neumoljivom plimom koja je pretila da ga odnese, sve što je on, u mač. Za jedan otkucaj srca, koji je potrajao vekovima, visio je i podrhtavao na ivici da bude pometen kao pesak pred poplavom. Beskrajno sporo uspostavi ravnotežu. I dalje mu je bilo kao da bosonog stoji na brijaču iznad beskrajnog ponora, ali nešto mu je govorilo da je to najbolje čemu može da se nada. Da bi usmerio ovoliko Moći, mora plesati po tom sečivu, kao što je plesao kroz poteze mačevanja.
Okrenu se da se suoči s Ba’alzamonom. Kidanje u njemu prestalo je čim je dotakao Kalandor. Samo je tren prošao, ali činilo se da je trajao čitavu večnost. „Nećeš mi uzeti dušu!“ – povika. „Ovaj put, nameravam da završim s tim jednom zasvagda! I to smesta!“
Ba’alzamon pobeže. Nestadoše i čovek i senka.
Rand je na tren samo namršteno stajao. Osetio je neko – presavijanje – dok je Ba’alzamon odlazio. Uvrtanje, kao da je Ba’alzamon nekako savio ono što jeste. Zanemarivši ljude koji su ga zabezeknuto gledali, zanemarivši Moirainu smlaćenu uz podnožje stuba, Rand posegnu kroz Kalandor i izvrnu stvarnost da načini vrata koja vode nekud drugde. Nije znao kuda, već samo da je Ba’alzamon tuda otišao.
„Sada sam ja lovac“, reče i zakorači kroz njih.
Kameni pod zadrhta pod Egveninim nogama. Čitav Kamen se tresao i odzvanjao. Ona povrati ravnotežu i stade da oslušne. Više se ništa nije čulo, niti se treslo. Šta god da se desilo, bilo je gotovo. Ona požuri dalje. Isprečila joj se gvozdena rešetka s ogromnom bravom. I pre no što stiže do nje ona usmeri Zemlju i kada gurnu rešetke, brava se prelomi.
Brzim korakom prešla je preko odaje iza rešetke, pokušavajući da ne gleda predmete što su visili na zidovima. Bičevi i gvozdena klešta bili su najmanje grozni. Zadrhtavši, širom otvori manju gvozdenu kapiju i uđe u hodnik pun grubih drvenih vrata, osvetljen bakljama od rogoza u gvozdenim držačima. Osećala je veliko olakšanje – koliko zbog toga što je našla ono što je tražila, toliko i jer je za sobom ostavila one stvari. Ali koja ćelija?
Drvena vrata lako su se otvarala. Neka nisu ni bila zaključana, a brave na drugima ne bi izdržale ništa duže od one velike ranije. Ali sve su ćelije bile prazne. Naravno. Niko ne bi sanjao da je ovde. Svaki zatvorenik kome bi pošlo za rukom da dospe u Tel’aran’riod sanjao bi neko lepše mesto.
Na tren je gotovo preplavi očajanje. Želela je da veruje da će nešto postići ako pronađe pravu ćeliju. Ali moglo bi se ispostaviti da je čak i to nemoguće. Prvi hodnik prostirao se u nedogled, i sekao s drugima.
Odjednom vide kako nešto trepnu baš ispred nje. Neka prilika još prozirnija no što je Džoija Bajir bila, ali bila je sigurna da to beše neka žena.
I zaista, žena je sedela na klupi pored vrata jedne ćelije. Ta prilika ponovo zatreperi, i nestade. Nije bilo moguće ne prepoznati taj labuđi vrat i bledo, nevino lice s trepavicama koje su treperile na ivici sna. Amiko Nagojin je tonula u san, snevajući da stražari. I očigledno se pospano igrala jednim od ukradenih ter’angreala. Egvena je to mogla da razume. I ona je s velikim trudom prestala da koristi onaj što je dobila od Verin, makar i na nekoliko dana.
Znala je da je moguće odseći ženu od Istinskog izvora čak i ako je već prigrlila saidar, ali prekinuti već uspostavljeno tkanje mora da je mnogo teže no pregraditi tok pre no što počne. Namestila je šare tkanja, pripremila ih, i ovog puta nit Duha učinila snažnijom, debljom i težom. Bilo je to gušće tkanje oštrine brijača.
Treperava Prijateljica Mraka ponovo se pojavi i Egvena napade tokovima Vazduha i Duha. Nešto kao da se na tren opiralo tkanju Duha, pa ga ona pritisnu svom snagom i ono kliznu u mesto.
Amiko Nagojin zavrišta – jedva čujan zvuk, bled kao i njen lik, a ona skoro da je ličila na senku čak i naspram Džoije Bajir. Ljupko lice Prijateljice Mraka beše iskrivljeno od straha; izgleda da je nešto blebetala, ali njena vika bila je samo šapat koji Egvena nije mogla da razazna.