„Ako je sada sve jasno“, kaza Met, „možemo li da idemo?“ Njemu je bilo jasno kao mrkla noč, ali ga je više zanimalo da konačno pođe.
Tri žene zašepaše za njim u hodnik, ali stadoše oko žene na klupi. Ona zakoluta očima i stade da cvili. „Molim vas. Vratiču se Svetlosti. Kunem se da ću vam se pokoravati. Zakleću se sa Štapom zakletvi u rukama. Molim vas, nemojte...“
Met poskoči u mestu kad Ninaeva odjednom zamahnu pesnicom i potpuno je obori s klupe. Samo je tu ležala, očiju konačno potpuno sklopljenih. Ali čak i na podu, i dalje je bila u potpuno istom položaju kao na klupi.
„Nema ga više“, uzbuđeno reče Elejna.
Egvena izvadi nešto iz torbice onesvešćene žene i spusti u svoju. Met ne vide šta. „Da. Osećaj je divan. Nešto se promenilo kada si je udarila, Ninaeva. Ne znam šta, ali sam osetila promenu.“
Elejna klimnu. „I ja.“
„Volela bih ja nju u potpunosti da promenim“, zlokobno kaza Ninaeva. Uhvati obema rukama Egvenu za glavu; Egveni stade dah i prope se na prste. Kada Ninaeva skide ruke s nje i stavi ih na Elejnu, Egveninih modrica više nije bilo. Elejnine nestadoše jednako brzo.
„Krv i krvavi pepeo!“ – prosikta Met. „Zašto si tako udarila ženu koja je tu samo sedela? Mislim da nije mogla ni da mrdne!“ Sve tri ga pogledaše, i on se zagrcnu kada se vazduh odjednom zgusnu oko njega. Poleteo je uvis, sve dok mu čizme nisu bile dobar korak iznad poda. Oh, vatre mu, Moć! Ja se plašio da će Aes Sedai okrenuti krvavu Moć protiv mene, a doživeo sam to od krvavih žena koje izbavljam! Oganj me sagoreo!
„Ti ništa ne shvataš, Metrime Kautone“, napeto kaza Egvena.
„Dok ne shvatiš“, još napetije reče Ninaeva, „bolje bi ti bilo da držiš jezik za zubima.“
Elejna se zadovolji da mu uputi pogled koji ga podseti na njegovu majku sa šibom.
Iz nekog razloga, uhvati se kako im upućuje isti osmeh zbog koga je njegova majka toliko puta tražila šibe. Vatra me spalila, ako mogu ovo, kako su ih uopšte bacili u tu ćeliju! „Shvatam ja da sam vas izvukao iz nečega odakle niste mogle same da se izbavite, a zahvalne ste mi na tome koliko krvavi čovek iz Tarenske Skele, i to sa zuboboljom!“
„U pravu si“, reče Ninaeva, a čizme mu odjednom tresnuše o pod tako snažno da su ga zubi zaboleli. Ali ponovo je bio slobodan. „Ma koliko me bolelo da priznam, Mete, u pravu si.“
Bio je na iskušenju da joj odgovori nešto zajedljivo, ali u njenom glasu i ovako jedva da je bilo izvinjenja. „Možemo li sada da idemo? Pošto se vodi bitka, Sandar misli da vas možemo izvesti kroz jednu kapijicu blizu reke.“
„Ja još ne idem, Mete“, odgovori Ninaeva.
„Ja nameravam da pronađem Lijandrin i da je oderem“, reče Egvena, kao da to doslovno misli.
„A ja samo želim“, reče Elejna, „da udaram Džoiju Bajir dok ne zacvili, ali zadovoljiču se bilo kojom.“
„Jeste li vas tri gluve?“ – prodra se on. „Vodi se bitka! Došao sam da vas izbavim, i nameravam da vas izbavim.“ Egvena ga u prolazu potapša po obrazu, kao i Elejna. Ninaeva samo frknu. Zijao je za njima razjapljenih usta. „A što ti ćutiš?“ – prodra se na hvatača lopova.
„Video sam kako si ti prošao“, jednostavno odvrati Sandar. „Nisam valjda blesav.“
„Pa, ja ne ostajem usred bitke!“ – viknu Met za ženama. Upravo su prolazile kroz malu rešetku. „Odlazim, čujete li?“ Nisu se ni osvrnule. Verovatno će tamo izgubiti glave! Neko će ih probosti mačem dok ne gledaju! Zarežavši, prebaci štap preko ramena i pojuri za njima. „Zar ćeš samo da stojiš?“ –viknu hvataču lopova. „Nisam došao dovde da bi mi sada poginule!“
Sandar ga sustiže u sobi s bičevima. Tri žene već su otišle, ali Met je imao neki osećaj da će ih lako pronaći. Samo traži ljude kako krvavo vise u vazduhu! Krvave žene! Potrča.
Perin je sumorno hodao niz hodnike Kamena, tražeći Failu. Već ju je triput spasao – drugi put iz gvozdenog kaveza sličnog onome s Aijelom u Remenu, a treći put iz čeličnog kovčega s izrezbarenim sokolom. Oba puta samo se stopila s vazduhom pošto mu je izgovorila ime. Skakač je trčkarao kraj njega, njuškajući vazduh. Ma koliko Perinovo čulo njuha bilo izoštreno, vučje je bilo bolje. Skakač ih je odveo do kovčega.
Perin se zapita da li će je ikada zaista osloboditi. Već duže vreme od nje nije bilo ni traga. Hodnici Kamena bili su potpuno pusti. Svetiljke su gorele, tapiserije i oružje visili po zidovima, ali ništa se nije micalo, sem njega i Skakača. Samo što mislim da je ono Rand. Samo je krajičkom oka ugledao nekog čoveka kako trči kao da nekoga juri. Ne može biti on. Ne može biti, ali mislim da jeste.
Skakač iznenada ubrza korak, pošavši ka još jednim visokim vratima, ovaj put okovanim u bronzu. Perin pokuša da uskladi korak s njim, spotače se i pade na kolena. Da se nije dočekao na ispruženu ruku, pao bi na lice. Preplavi ga slabost, kao da su mu se mišići pretvorili u vodu. Čak i pošto je taj osećaj prestao, bio je malo slabiji no inače. Morao je da se potrudi da bi ustao. Skakač se okrete i pogleda ga.
Suviše si snažno ovde, Mladi Biče. Telo slabi. Nije ti dovoljno stalo da bi ga zadržao. Uskoro će i telo i san zajedno umreti.
„Pronađi je“, reče Perin. „To je sve što tražim. Pronađi Failu.“
Žute oči susretoše žute oči. Vuk se okrete i priđe vratima. Ovuda, Mladi Biče.
Perin priđe vratima i gurnu. Nisu se ni makla. Kao da se uopšte nisu mogla otvoriti. Nije bilo brave, niti zvekira. Metal je bio izrezbaren sićušnim šarama, tako majušnim da ih skoro nije video. Sokoli. Na hiljade sićušnih sokolova.
Mora biti tu. Mislim da neću još dugo izdržati. Gromoglasno viknu i čekićem udari bronzu. Vrata zazvoniše kao ogromni gong. Ponovo udari, i zvonjava posta još dublja. Nakon trećeg udarca bronzana vrata se smrskaše kao staklo.
Unutra, stotinu koraka od razvaljenih vrata, jedan soko okovima vezan za stalak bio je okružen svetlošću. Ostatak ogromne odaje bio je u mraku. Čulo se tiho šuškanje, kao lepet stotina krila.
Čim je koraknuo u sobu, iz tmine izlete soko, zagrebavši mu u prolazu lice kandžama. On rukom zakloni oči – kandže mu se zariše u podlakticu – i zatetura se prema stalku. Ponovo i ponovo ptice su ga napadale, sokoli ga parali kandžama, ali on se teturao dalje dok mu je krv tekla niz ramena i ruke, a jedna ruka mu je štitila oči uprte ka sokolu na stalku. Izgubio je čekić; nije znao gde, ali ako se vrati da ga potraži, znao je da će poginuti pre no što ga nađe.
Kada stiže do stalka, okrutne kandže baciše ga na kolena. Ispod ruke pogleda ka sokolici na stalku, a ona mu uzvrati pogled tamnim očima. Lanac na njenoj nozi bio je prikačen za stalak sićušnim katancem u obliku ježa. Zgrabi ga obema rukama ne mareći za ostale sokolove, koji su se sada pretvorili u vihor kandži oko njega, i poslednjim ostacima snage pokida ga nadvoje. Bol i sokolovi donese mu tamu.
Otvori oči i oseti užasan bol, kao da mu je hiljadu noževa zaseklo lice, ramena i ruke. Nije bilo bitno. Faila je klečala nad njim, a te tamne kose oči brižno su ga gledale. Brisala mu je lice nekom tkaninom već natopljenom krvlju.
„Jadni moj Perine“, tiho mu reče. „Jadni moj kovaču. Mnogo si povređen.“
Po cenu još jačeg bola, on okrete glavu. Bio je u sobi za ručavanje u Zvezdi, a blizu stola ležala je prepolovljena drvena figurica ježa. „Faila“, prošapta joj. „Sokolice moja.“
Rand je i dalje bio u Srcu Kamena, samo što je bilo drugačije. Ovde nije bilo sukobljenih ljudi, nije bilo leševa. Nikog osim njega. Odjednom Kamenom prolete zvuk nekog velikog gonga, pa ponovo. I samo kamenje pod njegovim nogama stade da odzvanja. Po treći put začu se zvonjava, ali naglo umuče, kao da se gong skrhao. Sve se umiri.