„Aijeli su Zmajev narod“, tiho reče Moiraina. Met nije pamtio da je ikad bila tako blizu da ispolji iznenađenje. „To nisam znala.“
„Onda je zaista sve gotovo“, reče Met, „baš kao što Proročanstva kažu. Svi možemo svojim putem. Više nema briga.“ Više nisam potreban Amirlin da dunem u onaj krvavi Rog!
„Kako to možeš da kažeš?“ – oštro upita Egvena. „Zar ne znaš da su Izgubljeni na slobodi?“
„Da ne spominjemo Crni ađah“, mrko dodade Ninaeva. „Ovde smo uhvatili samo Amiko i Džoiju. Jedanaest ih je pobeglo – i volela bih da znam kako – a samo Svetlost zna koliko ih još ima za koje ne znamo.“
„Da“, Elejnin glas beše jednako hladan. „Možda ne mogu da se suočim s Izgubljenima, ali nameravam da oderem Lijandrin!“
„Naravno“, smesta reče Met. „Naravno.“ Je l’ su one blesave? Hoće da jure Crni ađah i Izgubljene? „Samo sam hteo da kažem kako je najteži deo gotov. Kamen je pao pred Zmajevim narodom, Rand ima Kalandor, a Šai’tan je mrtav.“ Moiraina ga tako ošinu pogledom da je na tren pomislio kako se Kamen zatresao.
„Muči, budalo!“ –prosikta Aes Sedai. „Zar želiš da mu imenovanjem privučeš pažnju na sebe?“
„Ali on je mrtav!“ – pobuni se Met. „Rand ga je ubio. Video sam telo!“ Vala je smrdelo. Nikad ne bih pomislio da nešto može tako brzo da istruli.
„Video si telo“, reče Moiraina, iskrivivši usta. „Ljudsko telo, a ne Mračnoga, Mete.“
On pogleda Egvenu i druge dve; delovale su zbunjeno kao i on. Ruark je izgledao kao da je upravo saznao kako bitka za koju je mislio da je u njoj pobedio još nije ni vođena. „Čije je onda?“ – upita Met. „Moiraina, pamćenje mi je prošarano rupama velikim kao kuća, ali sećam se Ba’alzamona iz mojih snova. Sećam se! Vatra me spalila, mislim da ga nikad neću zaboraviti! I prepoznao sam ono što mu je ostalo od lica.“
„Prepoznao si Ba’alzamona“, reče Moiraina. „Odnosno, čoveka koji se predstavljao kao Ba’alzamon. Mračni je i dalje živ, zatočen u Sajol Gulu, a Senka i dalje pada na Šaru.“
„Svetlost nas obasjala i sklonila“, slabašno promrmlja Elejna. „Mislila sam... Mislila sam da su sada Izgubljeni naša najveća briga.“
„Jesi li sigurna, Moiraina?“ – upita Ninaeva. „Rand je bio siguran – jeste siguran – da je ubio Mračnoga. Ti izgleda hoćeš da kažeš kako Ba’alzamon uopšte nije ni bio Mračni. Ne razumem! Kako možeš biti sigurna u to? Ko je onda pa bio?“
„Sigurna sam iz najjednostavnijeg mogućeg razloga, Ninaeva. Ma koliko se brzo raspalo, ono je bilo ljudsko telo. Zar veruješ da bi Mračni za sobom ostavio telo čoveka? Čovek koga je Rand ubio bio je čovek. Možda je to bio prvi Izgubljeni koji se oslobodio, a možda nikada nije bio u potpunosti zatočen. Verovatno nikada nećemo saznati.“
„Ja... možda znam ko je to bio.“ Egvena zastade i nesigurno se namršti. „Bar mislim da imam trag. Verin mi je pokazala stranicu iz neke stare knjige gde se zajedno spominju Ba’alzamon i Išamael. Bio je to skoro Visoki govor i prilično nerazumljivo, ali sećam se nečeg u vezi s imenom skrivenim iza imena. Možda je Ba’alzamon bio Išamael.“
„Možda“, kaza Moiraina. „Možda je bio Išamael. Ali u tom slučaju, od trinaestoro najmanje devet i dalje je u životu. Lanfear i Samael i Rafhin i... Paah! Čak ni znanje da su svakako neki od tih devetoro na slobodi nije ono najvažnije.“ Spusti šaku preko crno-belog diska na stolu. „Tri pečata su slomljena. Samo četiri i dalje drže. Samo ta četiri pečata stoje između Mračnoga i sveta. A može biti da čak i sa ta četiri on nekako može dodirnuti svet. Ma kakvu bitku da smo ovde dobili – ili čarku – daleko je od poslednje.“
Met je gledao kako im lica bivaju sve odlučnija – Egvenino, Ninaevino i Elejnino; polako, nevoljno ali uporno – i odmahnu glavom. Krvave žene! Sve su spremne da nastave s ovim, da jurcaju za Crnim ađahom, pokušavaju da se bore s Izgubljenima i krvavim Mračnim. Pa, ja više neću da ih vadim iz vatre. Uopšte na to da ne pomišljaju!
Dok je pokušavao da smisli šta da kaže, jedno krilo visokih vrata širom se otvori i visoka mlada žena kraljevskog držanja uđe u sobu. Na glavi joj beše kneževska kruna sa zlatnim jastrebom u letu. Crna kosa padala joj je na mlečnobela ramena koja je haljina od najbolje crvene svile ostavila otkrivenim, zajedno sa značajnim delom, mislio je Met, divljenja dostojnih grudi. Na tren krupnim tamnim očima odmeri Ruarka, kao da joj je zanimljiv, a onda se okrete ženama za stolom, hladno i kraljevski. Na Meta uopšte nije obraćala pažnju.
„Nisam navikla da služim za raznošenje poruka“, izjavi mašući presavijenim pergamentom u jednoj krhkoj šaci.
„A ko si ti, dete?“ – upita Moiraina.
Mlada žena se još više ispravi, što je Met pre toga smatrao nemogućim. „Ja sam Berelajn, Prva od Majena.“ Nadmeno baci pergament na sto pred Moirainu i okrete se ka vratima.
„Trenutak, dete“, reče Moiraina, razmotavši pergament. „Ko ti je ovo dao? I zašto si ga donela, ako već nisi navikla da raznosiš poruke?“
„Ja... ne znam.“ Berelajn je stajala okrenuta vratima; zvučala je zbunjeno. „Bila je... upečatljiva.“ Trže se i kao da povrati mišljenje o sebi. Na trenutak osmotri Ruarka, neznatno se osmehnuvši. „Ti si vođa ovih Aijela? Vaša bitka mi je prekinula san. Možda ću te pozvati da večeraš sa mnom. I to uskoro.“ Osvrte se ka Moiraini. „Rečeno mi je da je Ponovorođeni Zmaj zauzeo Kamen. Obavestite gospodara Zmaja da će Prva od Majena noćas obedovati s njim.“ S tim rečima izmaršira iz sobe; Met nikako drugačije nije mogao da opiše tu državničku povorku sačinjenu od jedne žene.
„Što bih volela da je ona polaznica u Kuli“, skoro istovremeno rekoše Egvena i Elejna, a onda se napeto nasmešiše jedna drugoj.
„Slušajte ovo“, kaza Moiraina. „Lijus Terin je bio moj, jeste moj, i biće, doveka. Predajem ga vama na čuvanje, dok ne dođem. Potpisano je s Lanfear.“ Aes Sedai hladno pogleda Meta. „A ti si mislio da je gotovo? Ti si ta’veren, Mete. Jedna od najhitnijih niti u Šari, i čovek koji je dao glas Rogu Valera. Za tebe ništa nije gotovo.“
Sve su ga gledale. Ninaeva tužno, Egvena kao da ga nikad nije videla, Elejna kao da očekuje da se pretvori u nešto drugo, a Ruark s izvesnim poštovanjem u očima, mada bi Met, sve u svemu, rado prošao i bez toga.
„Pa, naravno“, reče im. Vatra me spalila! „Shvatam.“ Pitam se kad li će Tom dovoljno da ozdravi, pa da pođemo na put? Vreme je da se beži. Možda će Perin poći s nama. „Računajte na mene.“
Iz grada su i dalje dopirali sve jači povici. „Zmaj! Al’Tor! Zmaj! Al’Tor! Zmaj! Al’Tor! Zmaj!“
I beše zapisano da nijedna ruka sem njegove dotaći neće Mač čuvan u Kamenu, ali on ga isuka, poput ognja u svojoj ruci, i slava njegova opeče svet. I tako poče. Tako zapevasmo njegovo Ponovno rođenje. Tako zapevasmo početak.
Rečnik
Primedbe o datumima u ovom rečniku: Od Slamanja sveta u upotrebi su tri sistema računanja vremena. Prvi godine računa posle Slamanja (p.s.). Pošto je u godinama nakon Slamanja vladao potpuni haos, a budući da je kalendar usvojen dobrih stotinu godina po završetku Slamanja, početak ovog računanja određen je približno. Na kraju Troločkih ratova izgubljeno je mnoštvo zapisa, toliko da je došlo do rasprava o tome koja je tačno godina po starom sistemu. Stoga je ustanovljen novi kalendar. Za njegov početak uzet je kraj Ratova i slavio je navodnu slobodu sveta od troločke pretnje. Ovaj drugi kalendar svaku godinu računao je kao slobodnu godinu (s.g.). Nakon pometnji, smrti i uništenja Stogodišnjeg rata, pojavio se treći kalendar. Ovaj, kalendar nove ere (n.e.), trenutno je u upotrebi.