Otvori usta da digne uzbunu, ali vrata Moirainine kolibe odjednom se otvoriše i Lan s mačem u rukama izlete uzvikujući: „Troloci! Budite se, ako vam je život mio! Troloci!“ Usklici mu odgovoriše i ljudi poispadaše iz koliba, u odeći za spavanje, što je kod većine značilo da uopšte nisu odeveni, ali spremnih mačeva. Uz zverski urlik, Troloci nagrnuše napred, samo da bi bili dočekani čelikom i pokličima: „Šijenar!“ i „Ponovorođeni Zmaj!“
Lan je bio potpuno odeven – Perin beše spreman da se kladi kako Zaštitnik nije ni spavao – i nahrupi među Troloke kao da je u oklopu, a ne u vunenoj odeći. Činilo se kao da pleše od jednog do drugog. Čovek i mač tekli su kao voda i leteli poput vetra. Tamo gde je Zaštitnik plesao, Troloci su vrištali i umirali.
I Moiraina je u noći među Trolocima plesala svoj ples. Od oružja imala je samo prut, ali plamena linija zaigrala bi tamo gde bi njime ošinula Troloka. Slobodnom rukom bacala je ognjene lopte niotkud prizvane. Troloci su zavijali i batrgali se na zemlji dok ih je plamen proždirao.
Čitavo drvo, od korena do krošnje, buknu u plamen. A potom još jedno, i još jedno. Troloci zakreštaše na tu iznenadnu svetlost, ali nastaviše da vitlaju svojim krezavim sekirama i srpolikim mačevima.
Najednom Perin vide Leju gde oklevajući iskoračuje iz Moirainine kolibe; pola udoline ih je delilo. Ni na šta više nije mislio. Tuata’anka se pribila uza zid od brvana, prinevši šaku grlu. Pod svetlošću drveća zahvaćenog plamenom na licu joj je jasno video bol, užas i gađenje dok je gledala pokolj.
„Sakrij se!“ – viknu joj Perin. „Beži unutra i sakrij se!“ Sve glasniji urlik borbe i umiranja proguta njegov povik. Potrčao je k njoj. „Sakrij se, Leja! Tako ti Svetlosti, sakrij se!“
Trolok s okrutnim kukastim kljunom tamo gde bi trebalo da mu budu usta i nos iskoči pred njega. Od kolena do ramena beše pokriven crnom verižnjačom i šiljcima, noge su mu bile sokolje kandže, a vitlao je jednim od onih čudnih povijenih mačeva. Smrdeo je na znoj, prašinu i krv.
Perin čučnu i izbeže njegov zamah. Viknu nešto nerazgovetno i zadade udarac svojom sekirom. Znao je da bi trebalo da se plaši, ali hitnja je potisnula strah. Jedino je bilo važno da stigne do Leje, da je odvede negde gde je bezbedno. A Trolok je bio na putu.
Trolok pade, urličući i trzajući se. Perin nije znao gde ga je pogodio, niti da li umire ili je samo ranjen. Preskoči stvorenje koje se koprcalo i očajnički potrča uz padinu.
Rasplamtelo drveće bacalo je razigrane senke preko dolinice. Treperava senka pored Moirainine kolibe odjednom se pretvori u Troloka jareće gubice i rogova. Obema šakama stezao je sekiru s ogromnim dodatnim šiljcima i činilo se da namerava da jurne u boj, kada ugleda Leju.
„Ne!“ – viknu Perin. „Svetlosti, ne!“ Kamenje mu se razlete pod bosim nogama; nije osećao uboje. Trolok diže sekiru. „Lejaaaaaaaa!“
U poslednjem trenutku Trolok se okrete, a sekira polete ka Perinu. On se baci dole i viknu kada mu čelik zapara leđa. Zamahnuvši očajnički, uhvati kozji papak, potegnu svom snagom. Pod Trolokom se izmakoše noge i on uz tresak pade, ali dok je klizio niz padinu zgrabi Perina šakama dvostruko većim od njegovih i povuče ga, pa se zakotrljaše zajedno. Smrad Troloka ispunio mu je nozdrve, kozji zadah spojen s kiselim ljudskim znojem. Masivne ruke stezale su mu grudi, istiskujući vazduh; rebra mu zaškripaše na ivici lomljenja. Trolok je u padu izgubio sekiru, ali tupi kozji zubi zariše se Perinu u rame i snažne vilice počeše da žvaću. Zaječa kada mu bol sevnu kroz levu ruku. Borio se za vazduh; mrak mu je polako padao na oči, ali nejasno je shvatio da mu je druga ruka slobodna, i da je nekako zadržao svoju sekiru. Uhvatio ju je blizu glave, kao da je čekić, i okrenuo šiljak. Uz krik kojim je istrošio poslednje zalihe vazduha, zabio je taj šiljak u Trolokovu slepoočnicu. Trolok se bez glasa trže; udovi mu se raširiše i on odbaci Perina od sebe. Samo zahvaljujući instinktu šaka mu se stegla oko sekire i istrgla je dok je Trolok klizio niz padinu, trzajući se svejednako.
Perin je na trenutak samo ležao tu, boreći se za vazduh. Posekotina na leđima ga je pekla, osećao je da je vlažan od krvi. Rame ga žignu kada se pridiže. „Leja?“
Bila je i dalje tu. Šćućurila se ispred kolibe, nekih desetak koraka uz padinu. Gledala ga je s takvim izrazom lica, da je jedva mogao da joj sretne pogled.
„Nemoj da me sažaljevaš!“ – odreza joj. „Da se nisi...“
Mirdraalov skok s krova kolibe kao da je predugo trajao, a njegov mrtvocrni plašt visio je tokom tog sporog pada kao da Polučovek već staji na čvrstom tlu. Njegov bezoki pogled beše usredsređen na Perina. Smrdeo je na smrt.
Perinove ruke i noge prože hladnoća kada ga Mirdraal pogleda. Osećao se kao da su mu grudi grudva leda. „Leja“, prošapta. Jedva se suzdržavao da ne pobegne. „Leja, molim te sakrij se. Molim te!“
Polučovek pođe ka njemu. Lagano, uveren da je Perin u zamci straha. Kretao se poput otrovnice, isukavši mač tako crn da je samo zahvaljujući buktanju drveća bio vidljiv. „Presečeš jednu nogu tronošca“, tiho kaza, „i sve padne.“ Glas mu beše kao mrvljenje istrulele kože.
Leja se iznenada pokrete. Baci se napred u pokušaju da obmota ruke oko Mirdraalovih nogu. On skoro opušteno zamahnu svojim tamnim mačem, ni ne pogledavši je, i ona se sruči na zemlju.
Perinu suze navreše. Trebalo je da joj pomognem... da je spasem. Trebalo je da uradim... nešto! Ali sve dok ga je Mirdraal držao svojim bezokim pogledom, napor mu je bio čak i da misli.
Stižemo, brate. Stižemo, Mladi Biče.
Od reči u njegovoj svesti glava mu je odzvanjala poput zvona; odjeci ga prožeše. Uz reči dođoše i vukovi. Desetine njih nagrnuše mu u um istovremeno kad i u dolinicu. Planinski vukovi, visoki skoro čoveku do struka, od beline i sivine, dojuriše iz noći svesni iznenađenja dvonogih i baciše se na Izopačene. Vukovi ga ispuniše, jedva se još i sećao da je čovek. Oči mu sakupiše svetlost, sijajući zlatnožuto. A Polutan stade, kao da je odjednom nesiguran.
„Sen“, hrapavo reče Perin, ali onda mu od vukova dođe drugo ime. Troloci, Izopačeni, načinjeni u Ratu Senke spajanjem ljudi i životinja, bili su zlo, ali Mirdraal... „Nerođeni!“ – prosikta Mladi Bik. Zarežavši, baci se na Mirdraala.
Mirdraal se kretao poput otrovnice, skladno i smrtonosno. Crni mač beše brz poput munje, ali on je bio Mladi Bik. Tako su ga vukovi zvali. Mladi Bik, sa čeličnim rogovima koje je rukama vitlao. Bio je jedno s vukovima. Bio je vuk, a svaki vuk stotinu bi puta poginuo, samo da vidi jednog od Nerođenih kako umire. Sen ustuknu pred njim. Munjevito sečivo sada je pokušavalo da spreči njegove udarce.
Noge, pa grlo – tako vukovi ubijaju. Mladi Bik iznenada se baci u stranu i pade u klečeći položaj, a sekira zaseče tetivu iza Polutanovog kolena. Mirdraal vrisnu – beše to zvuk koji bi u bilo kom drugom trenutku sledio Perinu kosti i podigao mu kosu na glavi – i sruši se, dočekavši se na ruku. Polutan – Nerođeni – i dalje je čvrsto držao mač, ali pre no što je stigao da se pripremi, sekira Mladog Bika ponovo je udarila. Napola odsečena glava pala je Mirdraalu na leđa; ali Nerođeni se i dalje oslanjao jednom rukom i divlje mahao mačem. Nerođeni uvek dugo umiru.
Mladi Bik shvati, zahvaljujući vukovima koliko i sopstvenom vidu, kako se Troloci koprcaju na zemlji i vrište, a da ih ni vuk ni čovek nisu takli. To su oni koji behu povezani s Mirdraalom i koji će umreti kada i on – ako ih niko prethodno ne ubije.
Snažan beše nagon da jurne niz padinu i pridruži se svojoj braći, pridruži se ubijanju Izopačenih i lovu na preostale Nerođene, ali neki zakopani delić koji još beše čovek sećao se. Leja.
Ispusti sekiru i nežno je okrete. Lice joj beše pokriveno krvlju, a oči su ga gledale staklaste u smrti. Činilo mu se kao da ga njen pogled optužuje. „Pokušao sam“, reče joj. „Pokušao sam da te spasem.“ Pogled joj se nije promenio. „Šta sam drugo mogao da uradim? Da ga nisam ubio, on bi ubio tebe!“