Dođi, Mladi biče. Dođi da ubijamo Izopačene.
Vuk ga preuze i obuze. Spustivši Leju, Perin uze svoju sekiru. Njeno sečivo mokro se presijavalo. Oči su mu sijale dok je trčao niz kamenitu padinu. Bio je Mladi Bik.
Drveće raštrkano po udolini buktalo je poput baklji; visoki bor planu kada se Mladi Bik pridruži bici. Noćni vazduh bleštao je plavetnilom nalik na munje, kada se Lan upustio u dvoboj s još jednim Mirdraalom. Drevni čelik Aes Sedai naspram crnog čelika iskovanog u Takan’daru, u senci Šajol Gula. Loijal je vitlao štapom veličine stuba za ogradu. Svaki Trolok koji mu se približio završio je na zemlji. Ljudi su se očajnički borili u razigranim senkama, ali Mladi Bik – Perin – maglovito shvati da je previše šijenarskih dvonogih na zemlji.
Braća i sestre borili su se u malim čoporima od troje ili četvoro, izbegavajući srpolike mačeve i sekire sa šiljcima, kidajući oštrim zubima tetive i čupajući grkljane dok je njihov plen padao. Borili su se bez časti, bez slave ili milosti. Nisu došli radi bitke, već radi ubijanja. Mladi Bik pridruži se jednom od malih čopora. Sečivo njegove sekire služilo mu je umesto zuba.
Više nije razmišljao o većoj bici. Postojao je samo Trolok koga su on i vukovi – braća – odsekli od ostalih i ubili. A onda će biti još jedan, pa još jedan i još jedan, dok ih više ne ostane. Dok ih ne bude tu, niti bilo gde drugde. Oseti poriv da odbaci sekiru i upotrebi zube, da trči na sve četiri noge, kao njegova braća. Da juri kroz visoke planinske prolaze. Da progoni jelena kroz sipak sneg koji seže do trbuha. Da trči, dok mu hladni vetar miluje krzno. Režao je skupa sa svojom braćom, a Troloci su na njegov žutooki pogled zavijali od straha čak i jače no od pogleda drugih vukova.
Odjednom shvati da u dolini nema više živih Troloka, mada je osećao kako njegova braća progone druge. Negde u tami sedmočlani čopor gonio je drugačiji plen. Jedan od Nerođenih bežao je ka svom tvrdostopom četvoronogom – svom konju, neki udaljeni delić Mladog Bika reče – a vukovi su ga pratili, njuški punih njegovog mirisa, suštine smrti. U sebi je bio jedno s njima. Gledao njihovim očima. Kada se približiše, Nerođeni se kunući okrete. Crno sečivo i Nerođeni u crnoj odori podsećali su na deo noći. Ali noć je bila lovište vukova.
Mladi Bik zareža kada mu prvi brat poginu. Prože ga bol njegove smrti, ali ostali svejedno nasrnuše. Još braće i sestara pade, ali snažne vilice oboriše Nerođenog. Sada se borio sopstvenim zubima, kidajući grla, i grebao noktima koji su kidali kožu i meso poput tvrdih kandži dvonogih, ali braća su ga napadala čak i dok su umirali. Naposletku se jedina preostala sestra iskobelja iz gomile trzavih tela i zatetura u stranu. Zvala se Jutarnja Magla, ali kao i u svim njihovim imenima, i u njenom je bilo više od toga: mrazovito jutro s oštrim mirisom snega što tek treba da padne u vazduhu, gusta magla što se komeša preko doline od britkog povetarca koji sa sobom nosi obećanje dobrog lova. Digavši glavu, Jutarnja Magla poče da zavija ka mesecu skrivenom oblacima, žaleći svoje mrtve.
Mladi Bik zabaci glavu i pridruži joj se zavijanjem, jadikujući s njom.
Kada je spustio glavu, Min ga je zapanjeno gledala. „Jesi li dobro, Perine?“ – upita uz oklevanje. Na levom obrazu videla joj se modrica, rukav kaputa bio joj je napola pokidan. U jednoj ruci držala je motku, a u drugoj bodež. I jedno i drugo bilo je umrljano krvlju i dlakama.
Vide da ga svi gledaju, svi što su se još držali na nogama. Loijal, koji se umorno oslanjao na svoj dugački štap. Šijenarci, koji su nosili svoje pale do Moiraine dok je ona klečala kraj jednog od njih s Lanom kraj sebe. Čak ga je i Aes Sedai gledala. Zapaljeno drveće bacalo je treperavu svetlost poput ogromnih glavnji. Mrtvih Troloka bilo je na sve strane. Šijenaraca je bilo više u ležećem no u stojećem položaju, a tela njegove braće bila su raštrkana među njima. Tako mnogo...
Perin shvati da ponovo želi da zavija. Panično se ogradi pred dodirom vukova. Promicale su slike i osećanja, a on se trudio da ih zaustavi. Naposletku, više nije mogao da ih oseti, njihov bol, bes, niti želju da love Izopačene, ili da trče... Zadrhta. Rana na leđima pekla ga je kao vatra, a pokidano rame bolelo kao da se našlo između čekića i nakovnja. Bol je žigao i u bosim nogama, izubijanim i izranavljenim. Svuda se osećao miris krvi. Miris Troloka i smrti.
„Ja... dobro sam, Min.“
„Dobro si se borio, kovaču“, kaza Lan. Zaštitnik podiže svoj krvavi mač.
„Tai’šar Maneteren! Tai’šar Andor!“ Istinska krv Maneterena. Istinska krv Andora.
Šijenarci koji su i dalje bili na nogama – tako malo njih – digoše svoja sečiva i pridružiše mu se. „Tai’šar Maneteren! Tai’šar Andor!“
Loijal klimnu. „Ta’veren“, dodade.
Perin postiđeno spusti pogled. Lan ga je spasao od pitanja na koja nije želeo da odgovara, ali ukazao mu je čast koju nije zaslužio. Ostali nisu razumeli. Pitao se šta bi rekli da znaju istinu. Min mu se približi, i on promrmlja: „Leja je mrtva. Nisam mogao... Zamalo da na vreme stignem do nje.“
„Ništa ne bi promenio“, tiho mu odgovori. „Znaš to.“ Nagnu se da mu pogleda leđa i žacnu se. „Moiraina će se pobrinuti za to. Leči one koje može.“
Perin klimnu. Osećao je kako su mu leđa sve do struka lepljiva od krvi, ali uprkos bolu jedva da je obraćao pažnju na ranu. Svetlosti, umalo da se ne vratim na vreme. Ne smem dozvoliti da se to ponovo desi. Neću. Nikada više!
Ali, kada je bio s vukovima, sve je bilo tako drugačije. Nije morao da brine o strancima koji ga se plaše samo zato jer je krupan. Niko nije mislio kako je priglup samo stoga što pokušava da bude oprezan. Vukovi su se poznavali čak i ako se nikada ranije nisu sreli, a među njima je bio samo još jedan vuk.
Ne! Steže držalje sekire. Ne! Trže se kada Masema odjednom progovori.
„Beše to znak“, kaza Šijenarac, okrenuvši se ukrug da se svima obrati. Ruke i grudi behu mu obliveni krvlju – borio se samo u pantalonama – i šepao je, ali oči su mu grozničavo svetlele, kao i ranije. Još više. „Znak da potvrdi našu veru. Čak se i vukovi bore za Ponovorođenog Zmaja. U Poslednjoj bici, gospodar Zmaj prizvače čak i šumske zveri da se bore uz nas. To nam je znak da pođemo. Jedino nam se Prijatelji mraka neće pridružiti.“ Dvojica Šijenaraca klimnuše.
„Da si smesta krvavo umukao, Masema!“ – odreza Uno. Delovao je kao da ga ništa od svega što se desilo nije pogodilo, ali opet, Uno se borio protiv Troloka i pre no što se Perin rodio. Svejedno, videlo se da je iznemogao od umora; samo je oko naslikano na povezu delovalo sveže. „Ima da plameno krenemo kada nam gospodar Zmaj krvavo kaže, i ne pre toga! Bolje bi vam bilo, vi ovcoglave seljačine, da to zapamtite!“ Jednooki čovek pogleda sve veći red ljudi o kojima se Moiraina starala – malo njih je bilo u stanju makar samo i da se pridigne, čak i pošto je s njima završila –i odmahnu glavom. „Bar ćemo imati dovoljno plamenih vučjih koža da ranjenicima bude toplo.“
„Ne!“ Šijenarci se izgleda iznenadiše na žestinu Perinovog glasa. „Borili su se za nas, pa ćemo ih i sahraniti s našim mrtvima.“
Uno se namršti i otvori usta kao da ima nameru da se raspravlja, ali Perin ga prostreli svojim žutookim pogledom. Šijenarac prvi skrenu pogled i klimnu. Perin pročisti grlo ponovo posramljen, dok je Uno izdavao naredbe još sposobnim Šijenarcima da sakupe mrtve vukove. Min je škiljila ka njemu kao kada vidi stvari. „Gde je Rand?“ – upita je on.
„Tamo, u mraku“, odgovori mu, klimnuvši uz padinu. Nije skidala pogled s njega. „Ni sa kim neće da priča. Samo sedi tamo i reži na svakoga ko mu se približi.“
„Pričaće sa mnom“, kaza Perin. Ona pođe za njim, sve vreme se buneći kako bi trebalo da sačeka dok se Moiraina ne poštara za njegove povrede. Svetlosti, Šta li vidi kada me tako gleda? Ne želim da znam.