Rand je sedeo na zemlji tik izvan domašaja svetlosti razbuktalog drveća. Oslonio se o stablo jednog zakržljalog hrasta. Praznog pogleda, obmotao se rukama držeći šake pod crvenim kaputom, kao da mu je hladno. Izgledalo je da nije primetio kada su mu prišli. Min sede kraj njega, ali on se ne mače čak ni kad mu je položila dlan na nadlakticu. Perin je čak i ovde osećao krv, i to ne samo svoju.
„Rande“, poče Perin, ali Rand ga preseče.
„Znaš li šta sam radio dok je trajala bitka?“ – reče Rand u pomrčini, i dalje zagledan u daljinu. „Ništa! Ništa korisno. Isprva, kada sam posegao za Istinskim izvorom, nisam mogao da ga dotaknem, nisam mogao da ga uhvatim. Stalno mi je bežao. A onda, kada sam ga naposletku ščepao, hteo sam sve da ih sagorim. sve Troloke i Seni. Jedino što mi je uspelo bilo je da zapalim neko drveće.“ Tresao se od potmulog smeha, a onda prestao, bolno se namrštivši. „Saidin me je ispunio toliko da sam mislio kako ću se rasprsnuti poput vatrometa. Morao sam negde da ga usmerim, da ga se otarasim pre no što me sagori. Uhvatio sam sebe kako razmišljam o tome da srušim planinu i zakopam Troloke. Skoro da sam i pokušao. To je bila moja borba. Ne protiv Troloka, već protiv sebe samoga. Da sprečim sebe da nas sve zakopam pod planinom.“
Min bolno pogleda Perina, kao da ga moli za pomoć.
„Mi... postarali smo se za njih, Rande“, odvrati Perin. Uzdrhtao je pomislivši na sve ranjene tamo dole. I mrtve. Bolje to, no da se planina sručila na nas. „Nisi nam bio potreban.“
Rand osloni glavu “a stablo i sklopi oči. „Osetio sam ih kako dolaze“, skoro prošapta. „Ali nisam znao šta je to. Osećao sam ih kao pogan na saidinu. A saidin je stalno prisutan. Stalno me doziva, stalno mi peva. Dok sam shvatio da ima neke razlike, Lan je već uzviknuo upozorenje. Samo da sam mogao da ga savladam, mogao sam da dignem uzbunu pre no što su se i približili. Ali polovinu puta kada dotaknem saidin uopšte ne znam šta radim. Njegov tok samo me ponese. Ali mogao sam makar da upozorim.“
Perin nelagodno premesti težinu na izranavljenim stopalima. „Bili smo upozoreni.“ Znao je da zvuči kao da pokušava sam sebe da ubedi. I ja sam mogao da upozorim, samo da sam pričao s vukovima. Znali su da su Troloci i Seni u planinama. Pokušavali su da mi kažu. Ali zapitao se: da nije držao vukove van svog uma, možda bi sada jurio s njima? Bio je jedan čovek, Elijas Mačera, koji je takođe mogao da priča s vukovima. Elijas je stalno bio s njima, ali njemu je izgleda uspevalo da upamti da je čovek. Samo što nikada Perinu nije rekao kako mu je to polazilo za rukom. Perin ga dugo nije video.
Škriputanje kamena pod čizmama najavi mu da dolazi dvoje ljudi, a dašak vetra donese mu njihov miris. Ali pazio je da im ne izgovori imena, sve dok Lan i Moiraina nisu bili dovoljno blizu da ih čak i obične oči prepoznaju.
Zaštitnik je držao Aes Sedai podruku, kao da pokušava da joj pomogne a da ona to ne primeti. Moiraina, upalih očiju, imala je u ruci figuricu žene od slonovače potamnele od vremena. Perin je znao da je to angreal, ostatak iz Doba legendi koji je omogućavao Aes Sedai da bezbedno usmerava više Moći no što bi to inače mogla. Koliko je iscrpljena videlo se po tome što ga je koristila za Lečenje.
Min se diže da pomogne Moiraini, ali Aes Sedai joj samo odmahnu. „Pobrinula sam se za sve ostale“, reče ona Min. „Kada ovde završim, mogu da se odmorim.“ Otresla se i Lana, a lice joj poprimi izraz usredsređenosti dok je hladnom šakom prelazila preko Perinovog raskrvavljenog ramena, a potom duž rane na leđima. Koža ga zapećka od njenog dodira. „Ovo nije preozbiljno“, reče mu. „Rame je duboko nagnječeno, ali rane su plitke. Spremi se. Neće boleti, samo...“
Nikada mu nije bilo lako da bude u blizini nekoga ko usmerava Jednu moć, a još manje ako to ima veze s njim. Desilo mu se to jednom ili dvaput i mislio je da unekoliko razume šta usmeravanje znači, ali ta Lečenja bila su manja, jednostavno su spirala umor kada Moiraina nije mogla da mu dozvoli da bude umoran. To nije bilo ni nalik ovome.
Odjednom se činilo kao da Aes Sedai vidi unutar njega i kroz njega. Dah mu zastade i on skoro ispusti sekiru. Osećao je kako mu se koža na leđima zateže, a mišići vijugaju spajajući se. Rame mu je divlje drhtalo, sve mu se zamaglilo i neka hladnoća prožela ga je do srži. Imao je utisak da se kreće, pada, leti, nije mogao tačno da oceni šta od toga, ali osećao se kao da žuri – nekud, nekako – velikom brzinom, zauvek. Nakon čitave večnosti, svet oko njega ponovo se vratio u žižu. Moiraina se udaljila za korak i zateturala. Lan je uhvati za ruku.
Boreći se za vazduh, Perin pogleda svoje rame. Podlivi i ujedi su iščezli; ništa se nije videlo. Oprezno se izvi, ali nestalo je i bola u leđima. Ni stopala ga više nisu bolela; nije morao ni da pogleda da bi znao kako više nema ni modrica ni posekotina. Stomak mu glasno zakrča.
„Trebalo bi da jedeš što pre možeš“, kaza mu Moiraina. „Dobar deo snage za to došao je od tebe. Moraš nekako da je nadomestiš.“
Perinova glava već se punila glađu i slikama hrane: krvavom govedinom, divljači, ovčetinom... Natera se da prestane da misli o mesu. Pronaći će ono korenje što miriše na repu kad se peče. Stomak mu se pobuni na tu pomisao.
„Skoro da ni ožiljaka nemaš, kovaču“, kaza Lan iza njega.
„Većina povređenih vukova vratila se u šumu“, reče Moiraina, trljajući leđa i istežući se, „a one koje sam pronašla Izlečila sam.“ Perin je oštro pogleda, no ona kao da je to rekla tek uzgred. „Možda su došli iz nekih svojih razloga, ali bez njih bismo bili mrtvi.“ Perin se nelagodno promeškolji i spusti pogled.
Aes Sedai poseže ka modrici na Mininom obrazu, ali ova se izmače i reče: „Nisam zaista povređena, a ti si umorna. Imala sam gore modrice kad sam padala s kreveta.“
Moiraina se nasmeši i spusti ruku. Lan je uhvati za mišicu; ona se zaljulja. „Vrlo dobro. A šta je s tobom, Rande? Jesi li se ti povredio? Čak i ogrebotina od Mirdraalovog sečiva je smrtonosna, a neka troločka sečiva podjednako su loša.“
Perin tek sad nešto opazi. „Rande, kaput ti je mokar.“
Rand ispod kaputa izvuče desnicu. Šaka mu beše krvava. „Nije Mirdraal“, odsutno reče, zagledavši se u šaku. „Čak ni Trolok. Rana koju sam zadobio u Falmeu ponovo je prokrvarila.“
Moiraina ciknu i otrže se od Lana. Skoro da je pala na kolena pored Randa. Zagrnuvši mu kaput, stade da posmatra ranu. Perin nije mogao da je vidi od njene glave, ali miris krvi postade jači. Moiraina pomeri šake i Rand se bolno namršti. „Krv Ponovorođenog Zmaja na stenama Šajol Gula izbaviće čovečanstvo od Senke. Zar Zmajska proročanstva ne kažu tako?“
„Ko ti je to rekao?“ – oštro upita Moiraina.
„Ako bi mogla sada da me odvedeš do Šajol Gula“, omamljeno reče Rand, „Kapijom ili Putnim kamenom, mogli bismo sve to da okončamo. Ne bi više bilo umiranja. Ne bi više bilo snova. Ničeg više.“
„Da je tako jednostavno“, sumorno odgovori Moiraina, „učinila bih to, ovako ili onako. Ali ne može se sve u Karetonskom ciklusu doslovce shvatiti. Za svaku stvar jasno rečenu, ima ih po deset koje bi mogle imati stotinu različitih značenja. Ne misli da znaš išta o onome što mora biti, čak i ako ti je neko ispričao čitava Proročanstva.“ Zastala je kao da prikuplja snagu, čvršće stegla angreal, a slobodna ruka kliznu joj ka Randovom boku, kao da nije krvav. „Spremi se.“
Rand iznenada razrogači oči i sede, ispravivši se, zadahtavši i stresavši se. Perinu se činilo da je njegovo vlastito Lečenje trajalo čitavu večnost, ali Rand se već posle nekoliko trenutaka ponovo naslonio na drvo.