Maglene planine naglo se pretvoriše u šumovita podnožja Geldana. Ta zemlja delovala je kao da je sva u brdima, ali ona nikad nisu bila odveć visoka. Jeleni, koji su ih u planinama često samo oprezno gledali kao da nisu baš sigurni šta je to čovek, sada su na prvi znak konja bežali trzajući belim repovima. Čak je i Perin sada tek jedva nazirao planinske mačke sivih pruga dok su se gubile poput dima. Zalazili su u zemlju gde žive ljudi.
Lan nije više nosio svoj plašt koji je menjao boje i dojahivao je sve češće natrag do njih da im kaže šta je napred. Na mnogim mestima drveće je bilo posečeno. Ubrzo su polja ograđena grubim kamenim zidovima i seljaci što oru padine brda postali uobičajen, mada ne baš učestao prizor, a uz njih i redovi ljudi što idu preko uzoranog zemljišta i bacaju seme iz torbi na ramenima. Po vrhovima brdašaca i grebena bile su raštrkane kuće i ambari od sivog kamena. Ne bi trebalo da tu ima vukova. Vukovi su izbegavali mesta gde ima ljudi, ali Perin je još mogao da ih oseti. Bila je to nevidljiva izvidnica i pratnja koja je sledila družinu na konjima. Ispuni ga nestrpljenje. Nestrpljenje da stigne u neko selo ili varoš, bilo gde, samo da bude dovoljno ljudi da oteraju vukove.
Jedan dan nakon što su ugledali prvu njivu, baš kada sunce dodirnu obzorje iza njih, stigoše u selo zvano Džara, nedaleko od granice s Amadicijom.
8
Džara
Sive kamene kuće pločastih krovova bile su zbijene oko nekoliko uskih uličica Džare, podignute na obronku brda iznad potočića preko koga je bio sagrađen drveni mostić. Blatnjave ulice behu prazne, kao i kosa seoska livada. Video se samo jedan čovek koji je čistio stepenište jedine seoske gostionice, sagrađene pored kamene staje. Doduše, izgledalo je da je na livadi nedavno bilo prilično ljudi. Nekoliko lukova od zelenih grana, ukrašenih s ono malo cveća što se tako rano u proleće moglo naći, bilo je postavljeno ukrug na sredini livade. Zemlja je delovala izgaženo, a bilo je i drugih znakova proslave; ženski crveni šal zapetljan u podnožje jednog luka, pletena dečja kapa, prevrnuti bokal od kalaja, nekoliko polupojedenih okrajaka.
Miris slatkog vina i kolača osećao se svuda po livadi, pomešan s mirisom iz desetina dimnjaka i s ognjišta na kojima su se kuvale večere. Perin na trenutak oseti neki drugi miris, koji nije mogao da prepozna. Beše to slabašan trag od čije se poganosti sav naježio. A onda ga nestade. Ali bio je siguran da je nešto tuda prošlo, nešto – pogrešno. Protrlja nos kao da hoće da otera uspomenu na taj miris. To ne može biti Rand. Svetlosti, čak i da jeste poludeo, to ne može biti on. Zar ne?
Nad vratima gostionice visio je oslikani znak, čovek koji stoji na jednoj nozi visoko dignutih ruku: Harilinov skok. Kada zauzdaše konje ispred pravougaone kamene zgrade, čistač se ispravi, glasno zevnuvši. Trže se opazivši Perinove oči, ali njegove, već iskolačene, razrogačiše se sasvim pošto ugledaše Loijala. Zbog širokih usta i nejake brade, podsećao je na žabu. Osećao se na kiselo vino – bar Perinu. Očigledno da je učestvovao u slavlju.
Čovek se strese, pa pretvori drhtavicu u naklon, prinevši šaku uz dvostruki red drvenih dugmadi na kaputu. Pogled mu prelete od jednog do drugog člana družine. Oči bi mu se sve više rogačile svaki put kada bi pogledao Loijala. „Dobro došla, valjana gazdarice, Svetlo ti obasjalo put. Dobro došli, dobre gazde. Želite hranu, sobe, kupke? Sve se to ovde može naći, ovde u Skoku. Gazda Harod, gostioničar, drži sve pod konac. Ja sam Simion. Ako vam bilo šta treba, pitajte Simiona i on će vam to naći.“ Ponovo zevnu, posramljeno pokri usta i pokloni se da bi to prikrio. „Izvinjavam se, valjana gazdarice. Dolazite izdaleka? Imate li kakve vesti o Velikom lovu? Lovu na Rog Valera? Ili lažnom Zmaju? Priča se da je negde u Tarabonu lažni Zmaj. Ili možda u Arad Domanu.“
„Nismo bili tako daleko“, reče Lan i sjaha. „Nema sumnje da znaš više no ja.“ Svi sjahaše.
„Je li to ovde bilo neko venčanje?“ – upita Moiraina.
„Venčanje, valjana gazdarice? Ma, imali smo venčanja za čitav život. Poplavu venčanja. I to sve u poslednja dva dana. Nema žene dovoljno stare za veridbu koja nije udata. Ni u selu, a ni miljama unaokolo. Ma, čak je i udova Džorat odvukla matorog Banasa kroz lukove, a oboje su se zakleli da nikad više neće stupati u brak. Beše to kao neki kovitlac koji je sve obuzeo, a sve je otpočela Rilit, tkačeva kći. Zaprosila je Džona kovača, a on otac može da joj bude. Matora budala samo je skinula kecelju i pristala, a ona smesta zatražila da se na licu mesta, i to istog trena, postave lukovi. Nije htela ni da čuje za primereno čekanje. Sve ostale žene stale su na njenu stranu. Od tada bilo je venčanja i danju i noću. Ma, niko nije ni trenuo.“
„To je sve vrlo zanimljivo“, kaza Perin kada Simion zastade da ponovo zevne, „ali da nisi možda video jednog mlad...“
„To je sve vrlo zanimljivo“, preseče ga Moiraina, „i volela bih da možda kasnije više o tome čujem. Za sada, hteli bismo sobe i večeru.“ Lan načini mali pokret ka Perinu, rukom nadole, kao da hoće da mu kaže da ućuti.
„Naravno, valjana gazdarice. Večera. Sobe.“ Simion stade da okleva, odmeravajući Loijala. „Moraćemo da sastavimo dva kreveta za...“ Nagnuo se bliže Moiraini i spustio glas. „Oprosti, valjana gazdarice, ali – uh – šta je, u stvari, on? Sa svim dužnim poštovanjem“, žurno dodade.
Ali nije bio dovoljno tih, jer Loijal razdraženo trznu ušima. „Ja sam Ogijer! Šta si mislio da sam? Trolok?“
Simion ustuknu na zvuk tog gromkog glasa. „Trolok, valjani – uh –gazda? Ma, ja sam odrastao čovek. Ne verujem u priče za malu decu. Uh, je l’ ti to reče Ogijer? Ma, Ogijeri su prič... Hoću da kažem... to jest...“ U očajanju, on se okrete ka staji pored gostionice i dreknu: „Niko! Patrime! Posetioci! Dođite da se postarate za konje!“ Trenutak kasnije dva momka sa senom u kosi isteturaše se iz štale, zevajući i trljajući oči. Simion pokaza ka stepeništu i pokloni se, dok su momci hvatali uzde.
Perin prebaci bisage i ćebe preko ramena, uhvati luk i pođe unutra za Moirainom i Lanom, dok se Simion klanjao i skakutao pred njima. Loijal morade poprilično da se sagne pod dovratkom, a tavanica unutra bila je samo stopu viša od njegove glave. Mrmljao je sebi u bradu kako ne shvata zašto se tako malo ljudi seća Ogijera. Glas mu je bio poput udaljene grmljavine. Čak ga je i Perin, odmah ispred njega, jedva razumeo.
Gostionica se osećala na pivo, vino i umor. Odnekud iz začelja dopirao je miris pečene ovčetine. Nekolicina ljudi u trpezariji nadnosila se nad krčage, kao da bi najradije polegali na klupe i zaspali. Punačka služavka točila je krčag piva iz bureta u dnu trpezarije. Sam gostioničar, u dugoj beloj kecelji, sedeo je na visokoj stolici u jednom uglu, naslonivši se na zid. Kada pridošlice uđoše, diže glavu, krmeljivo ih pogleda, pa razjapi usta spazivši Loijala.
„Gosti, gazda Harode“, najavi Simion. Traže sobe. Gazda Harode? On je Ogijer, gazda Harode.“ Služavka se okrete, vide Loijala i ispusti krčag. Niko od umornih ljudi za stolovima ne podiže pogled. Jedan spusti glavu na sto i zahrka.
Loijal silovito trznu ušima.
Gazda Harod polako ustade, ne skidajući pogled s Loijala i sve vreme gladeći kecelju. „Barem nije Beli plašt“, naposletku reče, a onda se trže kao da se i sam iznenadio što je progovorio naglas. „Što će reći, dobro došla, čestita gazdarice. Čestite gazde. Oprostite mi na lošem ponašanju. Jedini mi je izgovor umor, čestita gazdarice.“ Još jednom zirnu u Loijala i s nevericom nemo zausti: „Ogijer?“