Zaboliki čovek zabrinuto pogleda najpre jednog, pa drugog, i razblebeta se: „Niko sem mene ne zna, valjani gazda. Noam nije mrtav, dobri Ogijeru, samo bolestan. Kunem se da niko drugi nije mogao da je prepozna. Čak ni gazda Harod u životu nije bio dalje no dvadeset milja odavde.
Tako je gadno bolestan. Sam bih je pitao, samo što bi mi se kolena tako tresla da me ne bi čula dok pričam. Šta ako se uvredi i dozove munje na mene? A Šta ako nisam u pravu? Ne stoji tek tako optužiti ženu za tako nešto bez... hoću da kažem... uh...“ Diže ruke, napola molećivo, napola kao da se brani.
„Ništa ne obećavam“, odgovori Perin, „ali razgovaraću s njom. Loijale, zašto ti ne bi Simionu pravio društvo dok ja razgovaram s Moirainom?“
„Naravno“, zatutnja Ogijer. Simion se trže kada mu Loijalova šaka prekri rame. „Pokazaće mi moju sobu, i pričaćemo. Reci mi, Simione, Šta znaš o drveću?“
„D-d-drveću, d-dobri Ogijeru?“
Perin nije više hteo da čeka. Požuri nazad niz mračni hodnik i zakuca na Moirainina vrata, jedva sačekavši njeno „Napred!“ pre no što ulete.
Šest sveća otkrivalo je da najbolja soba Skoka nije bila baš toliko dobra, mada je krevet imao četiri stuba s baldahinom, a madrac bio manje kvrgav od Perinovog. Na podu je bio komad ćilima, i dve stolice s jastucima umesto običnih. Sem toga, nije bila ništa drugačija od njegove sobe. Moiraina i Lan stajali su ispred hladnog ognjišta kao da su o nečemu raspravljali, a Aes Sedai nije delovala kao da joj je drago što ih je prekinuo. Zaštitnikovo lice beše poput kamena.
„Rand je bio ovde“, poče Perin. „Onaj Simion ga se seća.“ Moiraina siknu kroz zube.
„Bilo ti je rečeno da ćutiš“, odreza Lan.
Perin se suoči licem u lice sa Zaštitnikom. To je bilo lakše no da se suoči s Moiraininim pogledom. „Kako bismo inače saznali da li je bio ovde, ako ne postavljajući pitanja? Reci mi to. U slučaju da te zanima, sinoć je otišao, i to na istok. I pričao je kako ga neko sledi, i pokušava da ga ubije.“
„Istočno.“ Moiraina klimnu. Spokoj njenog glasa ni najmanje se nije slagao s neodobravanjem u pogledu. „Dobro je to znati. Mada, ako ide u Tir, tako i mora. Ali bila sam prilično sigurna da je bio ovde, čak i pre no što sam čula za Bele plaštove. A oni su to samo potvrdili. U jednome je Rand skoro sigurno u pravu, Perine. Ne verujem da smo mi jedini koji pokušavaju da ga nađu. A ako ti drugi saznaju za nas, možda će nastojati da nas zaustave. Dovoljno nam je što moramo da sustignemo Randa. Moraš naučiti da držiš jezik za zubima dok ti ja ne kažem da pričaš.“
„Beli plaštovi“, s nevericom uskliknu Perin. Da držim jezik za zubima? Nek sam spaljen ako tako bude! „Kako su mogli da ti kažu...? Randovo ludilo. Je li zarazno?“
„Ne njegovo ludilo“, odgovori Moiraina, „ako je već toliko odmakao da bi se mogao nazvati ludim. Perine, on je najsnažniji ta’veren još od Doba legendi. Juče, u ovom selu, Šara se... pomerila, oblikovala oko njega poput gline na kalupu. Venčanja, Beli plaštovi, to su dovoljni znaci da je Rand bio ovde, za one koji umeju da ih prepoznaju.“
Perin duboko udahnu. „I ovo ćemo otkriti svuda gde je bio? Svetlosti, ako ga Nakot Senke zaista juri, pratiće ga s lakoćom.“
„Možda“, odgovori Moiraina. „Možda i ne. Niko ništa ne zna o ta’verenima snažnim poput Randa.“ Za trenutak je zvučalo kao da je ljuta na to neznanje. „Artur Hokving je najsnažniji ta’veren o kome ima zapisa. A Hokving nije ni izbliza bio Randove snage.“
„Rečeno je“, ubaci se Lan, „kako se dešavalo da ljudi u sobi s Hokvingom govore istinu mada su bili namerni da lažu, i da se odlučuju na ono o čemu ni mislili nisu. Događalo se da svako bacanje kocke, svako okretanje karte bude njemu po volji. Ali samo povremeno.“
„Hoćeš da kažeš da ne znaš“, reče Perin. „Mogao bi da ostavi trag venčanja i pobrljavelih Belih plaštova odavde do Tira.“
„Hoću da kažem da znam koliko se znati može“, odreza Moiraina. Njen tamnooki pogled ošinu Perina poput biča. „Šara se čvrsto tka oko ta’verena. Drugi mogu da prate oblik tih niti, ako znaju gde da gledaju. Pripazi da tvoj jezik ne otkrije više znanja no što možeš da podneseš.“
Perin se pogrbi kao da ga zaista tuče. Beše to jače od njega. „Pa, bolje bi bilo da ti bude drago što sam sada otvorio usta. Simion zna da si Aes Sedai. Želi da Izlečiš njegovog brata Noama od neke bolesti. Da nisam pričao s njim, nikad ne bi sakupio smelosti da te pita, ali možda bi počeo da priča sa svojim prijateljima.“
Lan pogleda Moirainu u oči, i na trenutak su se samo ćutke gledali. Zaštitnik je ličio na vuka spremnog da skoči. Naposletku, Moiraina odmahnu glavom. „Ne“, reče.
„Kako želiš. Odluka je tvoja.“ Lan je zvučao kao da misli da je pogrešila, ali svejedno se opusti.
Perin ih je zapanjeno gledao. „Razmišljali ste... Simion... mrtva usta ne govore, zar ne?“
„Moji postupci neće ga osuditi na smrt“, odgovori Moiraina. „Ali ne mogu i neću da obećam kako će uvek biti tako. Moramo pronaći Randa, i u tome neću pretrpeti neuspeh. Da li sam bila dovoljno jasna?“ Opčinjen njenim pogledom, Perin nije mogao da odgovori. Ona klimnu, kao da je njegovo ćutanje dovoljan odgovor. „A sada, odvedi me do Simiona.“
Vrata Loijalove sobe bila su otvorena. Svetlost sveće prosipala se u hodnik. Unutra su dva kreveta bila gurnuta jedan do drugog, a Loijal i Simion sedeli su na ivici jednog. Čovek slabe brade zapanjeno je gledao Loijala. Usta mu behu otvorena, a lice zadivljeno.
„Oh, da, stedinzi su prelepi“, govorio je Loijal. „Tako je mirno tamo, pod Velikim drvećem. Vi ljudi možda imate svoje ratove i nemire, ali ništa nikada ne uznemirava steding. Staramo se o drveću i živimo u skladu...“ Utihnu kada vide Moirainu i Lana i Perina iza nje.
Simion žurno ustade, klanjajući se i uzmičući sve do suprotnog zida. „Uh... valjana gazdarice... Uh... uh...“ Čak i tada, nastavio je da cupka kao igračka na žici.
„Odvedi me do svog brata“, zapovedi Moiraina, „i učiniću šta budem mogla. Perine, i ti ćeš sa mnom, budući da je ovaj dobri čovek najpre s tobom razgovarao.“ Lan podiže obrvu, ali ona odmahnu glavom. „Ako svi pođemo, mogli bismo da privučemo pažnju. Perin će me štititi, ako zatreba.“
Lan nevoljno klimnu, a onda oštro pogleda Perina. „Vidi da tako bude, kovaču. Ako je ikakvo zlo zadesi...“ Njegove hladne plave oči dovršiše rečenicu.
Simion zgrabi jednu sveću i pohita u hodnik, i dalje se klanjajući, tako da su senke poigravale pod nemirnom svetlošću. „Ovuda – uh –valjana gazdarice. Ovuda.“
Iza vrata na kraju hodnika spoljašnje stepenište vodilo je do skučene uličice između gostionice i staje. Naspram noći sveća je ličila na treperavu tačku. Na zvezdama poprskanom nebu sijao je polumesec. Svetlosti je bilo i više no dovoljno za Perinove oči. Pitao se kada će Moiraina reći Simionu da ne mora stalno da se klanja, ali ona mu ništa ne reče. Klizila je za njim, uklanjajući suknje od blata, kao da je tamni prolaz bio hodnik neke palate, a ona kraljica. Vazduh je već bivao hladniji; noći su još odzvanjale odjecima zime.
„Ovuda.“ Simion ih odvede do male šupe iza staje i žurno skide zasun s vrata. „Ovuda“, pokaza Simion. „Eto, valjana gazdarice. Eto. Moj brat. Noam.“
Suprotni kraj šupe bio je pregrađen daskama; sudeći po izgledu, na brzinu. Čvrsta gvozdena brava zatvarala je grubu drvenu rešetku. Iza tih rešetaka na slamom pokrivenom podu ležao je potrbuške opružen jedan čovek. Bio je bosonog, a košulja i pantalone pocepane kao da ih je kidao, ne znajući kako da ih skine. Neoprano telo osećalo se toliko da Perin pomisli kako čak i Simion i Moiraina mora da to osećaju.
Noam podiže glavu i pogleda ih ćutke i bezizražajno. Ništa na njemu nije govorilo da je Simionov brat – kao prvo, imao je bradu, i bio je krupan čovek, mišićavih ramena – ali nije to zaprepastilo Perina. Noam ih je gledao žeženozlatnim očima.