„Čudno je pričao skoro godinu dana, valjana gazdarice. Govorio je da može... da može da priča s vukovima. A njegove oči...“ Simion žurno pogleda u Perina. „Pa, pričao bi o tome kada bi previše popio. Svi su mu se smejali. A onda, pre nekih mesec dana, nije došao u varoš. Otišao sam da vidim šta je bilo, i pronašao ga – ovakvog.“
Oprezno, nevoljno, Perin poseže ka Noamu kao što bi ka vuku. Trčanje kroz šumu s hladnim vetrom po nosu. Brzi nalet iz zasede, zubi grizu tetive. Ukus krvi, bogat na jeziku. Ubistvo. Perin se trže, kao od vatre, i ogradi se. To nisu zaista bile misli, već pre haotična mešavina želja i slika, delom sećanje, a delom žudnja. Ali bilo je tu više vuka no bilo čega drugog. Uhvati se za zid da se smiri; kolena mu zaklecaše. Svetlost mi pomogla!
Moiraina dodirnu bravu.
„Gazda Harod ima ključ, valjana gazdarice. Ne znam da li bi...“
Ona cimnu i brava se otvori. Simion je zapanjeno pogleda. Moiraina diže bravu s rešetke, a on se okrete ka Perinu.
„Je li to bezbedno, valjani gazda? On mi je brat, ali ujeo je majku Run kada je pokušala da mu pomogne, i... ubio je kravu. Zubima“, dovrši slabašnim glasom.
„Moiraina“, kaza Perin, „taj čovek je opasan.“
„Svi ljudi su opasni“, hladno odvrati ona. „Sada ćuti.“ Otvorila je vrata i ušla. Perinu zastade dah.
Na njen prvi korak, Noam ogoli zube i zareža. Režanje se produbljivalo sve dok mu se čitavo telo nije treslo. Moiraina nije obraćala pažnju.
I dalje režeći, Noam se meškoljio unazad po slami dok mu se ona približavala, sve dok se nije saterao u ćošak. Ili ga je ona saterala.
Polako, smireno, Aes Sedai kleče i uhvati mu glavu među šake. Noamovo režanje podiže se do poluurlika, ali pre no što Perin stiže da se pomeri, utihnu u cviljenje. Jedan dugi trenutak Moiraina je držala Noamu glavu, a onda ga spokojno pusti i ustade. Perinu se steže grlo kad je izlazeći iz kaveza okrenula zatočenom čoveku leđa, ali ovaj je samo gledao za njom. Ona gurnu vrata i vrati bravu na njih, ali nije je zatvorila – i Noam se s režanjem baci na drvene prečage. Grizao ih je i udarao ramenima, pokušavajući da provuče glavu, sve vreme režeći i škljocajući zubima.
Moiraina staloženo i bezizražajno očisti suknju od slame.
„Ti baš rizikuješ“, prodahta Perin. Ona ga pogleda – bio je to staložen pogled, ispunjen znanjem – i on spusti oči. Svoje žute oči.
Simion je buljio u svog brata. „Možeš li mu pomoći, valjana gazdarice?“ – promuklo upita.
„Žao mi je, Simione“, odgovori mu ona.
„Zar ništa ne možeš da uradiš, valjana gazdarice? Bilo šta? Neku od onih“ – glas mu se stiša do šapata – „stvari Aes Sedai?“
„Lečenje nije jednostavno, Simione. Dolazi iznutra koliko i od Lekara. Tamo nema ničega što se seća da je bilo Noam, ničeg što se seća da je bilo čovek. Nijedna mapa nije ostala da mu pokaže put nazad, niti je išta ostalo da pođe tim putem. Noama više nema, Simione.“
„On – samo je čudno pričao, valjana gazdarice, kada previše popije. Samo je...“ Simion protrlja oči i trepnu. „Hvala, valjana gazdarice. Znam da bi nešto uradila da možeš.“ Dotakla ga je po ramenu i promrmljala nešto utešno, a onda izašle iz šupe.
Perin je znao da bi trebalo da pođe za njom, ali ga zadrža čovek – ono što je nekada bilo čovek – koji je grizao drvene rešetke. Brzo koraknuvši, iznenadi sam sebe kada skide bravu. Bila je dobro načinjena. Rad majstora kovača.
„Valjani gazda?“
Perin se zagleda u bravu koju je držao i čoveka u kavezu. Noam je prestao da grize drvene rešetke; oprezno je uzvratio Perinov pogled, dašćući. Neki zubi bili su mu slomljeni i krzavi.
„Možeš da ga tu držiš koliko hoćeš“, reče Perin, „ali ja – mislim da mu nikada neće biti bolje.“
„Ako izađe napolje, valjani gazda, umreće!“
„Umreće i ovde i napolju, Simione. Napolju će bar biti slobodan, i srećan koliko je to moguće. On više nije tvoj brat, ali ti si taj koji mora da odluči. Možeš ga ostaviti ovde da ljudi blenu u njega, ostaviti ga da bulji u rešetke svog kaveza dok ne uvene. Ne možeš da držiš vuka utamničenog, Simione. Ne, i da očekuješ da bude srećan. Ili da dugo živi.“
„Da“, lagano kaza Simion. „Da, shvatam.“ Oklevao je, a potom klimnuo i trznuo glavom ka vratima.
Za Perina je to bio dovoljan odgovor. Otvori rešetku i stade u stranu.
Noam se na trenutak zagleda u otvorena vrata. Odjednom, iznenađujuće spretno, izlete iz kaveza, trčeći na sve četiri. Iz kaveza, iz šupe i u noć. Svetlost nam obojici pomogla, pomisli Perin.
„Pretpostavljam da je za njega bolje da bude na slobodi.“ Simion se strese. „Ali ne znam šta će gazda Harod reći kada otkrije da su ta vrata otvorena, i da Noama nema.“
Perin zatvori vrata kaveza; velika brava oštro kliknu kada ju je zaključao. „Neka ga nek odgoneta.“
Simion se kratko nasmeja i naglo reče: „Izmisliće nešto oko toga. Svi oni. Neki kažu da se Noam pretvorio u vuka – sa sve krznom! – kada je ujeo majku Run. Nije tako bilo, ali tako pričaju.“
Stresavši se, Perin prisloni glavu na vrata kaveza. Možda nema krzno, ali je vuk. Vuk, a ne čovek. Svetlosti, pomozi.
„Nismo ga stalno ovde čuvali“, odjednom reče Simion. „Bio je u kući majke Run, ali ona i ja nagovorili smo gazda Haroda da ga premesti ovamo pošto su Beli plaštovi došli. Uvek imaju spisak imena, Prijatelje Mraka koje traže. Zbog Noamovih očiju, shvataš. Jedno od imena na spisku Belih plaštova bio je čovek po imenu Perin Ajbara, kovač. Kažu da ima žute oči i trči s vukovima. Shvataš zašto nisam želeo da znaju za Noama.“ Perin se osvrnu i pogleda Simiona.
„Misliš li da je taj Perin Ajbara zaista Prijatelj Mraka?“
„Prijatelja Mraka ne bi bilo briga da li će moj brat umreti u kavezu. Pretpostavljam da te je pronašla ubrzo pošto se to desilo. Na vreme da pomogne. Da je samo došla u Džaru pre nekoliko meseci.“
Perin se oseti posramljeno što je tog čoveka poredio s žabom. „I ja bih voleo da je mogla nešto da uradi za njega.“ Nek sam spaljen, da je samo mogla. Iznenada mu sinu da čitavo selo mora da zna za Noama. Za njegove oči. „Simione, da li bi mi doneo u sobu nešto za jelo?“ Gazda Harod i ostali možda nisu primetili njegove oči jer su sve vreme piljili u Loijala, ali ako bude jeo u trpezariji, svakako će ih primetiti.
„Naravno. Ujutru, takođe. Ne moraš ni da silaziš dok ne budeš spreman da uzjašeš.“
„Dobar si ti čovek, Simione. Dobar čovek.“ Simion je delovao tako zadovoljno da se Perin ponovo oseti posramljeno.
9
Vučji snovi
Perin se vratio u svoju sobu. Posle nekog vremena Simion dođe s pokrivenim poslužavnikom. Tkanina nije mogla da zadrži miris pečene ovčetine, slatkog pasulja, repe i sveže ispečenog hleba, ali Perin je ležao na krevetu i buljio u okrečenu tavanicu sve dok se hrana nije ohladila. Kroz glavu su mu iznova i iznova prolazile slike Noama, kako grize drvene rešetke, kako juri u mrak. Pokuša da razmišlja o pravljenju brava, pažljivom kaljenju i oblikovanju čelika, ali nije mu uspelo.
Ne obraćajući pažnju na poslužavnik, ustade i pođe niz hodnik do Moirainine sobe. Na njegovo kucanje ona odgovori: „Uđi, Perine.“
Na trenutak, seti se svih onih starih priča o Aes Sedai, ali potisnu ih i otvori vrata.
Moiraina je, sama – na čemu je bio zahvalan – sedela s mastionicom na kolenima. Pisala je nešto u knjižicu povezanu kožom. Zatvorila je bočicu i, ne pogledavši ga, parčencetom pergamenta obrisala čelični vrh svog pera. U kaminu je gorela vatra.