Senke oko njega razdraženo zaigraše, i Perin potrča, praćen kricima umirućeg. Senoviti kaiševi počeše da se mreškaju, i on ubrza korak.
„Promeni se, spaljen da si!“ – povika. „Znam da je ovo san! Svetlost te spalila, promeni se!“
Duž zidova su visile šarene tapiserije između visokih zlatnih svećnjaka sa desetinama sveca koje su osvetljavale bele podne pločice i tavanicu oslikanu paperjastim oblacima i kitnjastim pticama u letu. Ništa se nije micalo sem treperavog plamena sveća duž hodnika koji se pružao koliko je god mogao da vidi, ili u prelomljen belim kamenim lukovima što su povremeno prekidali zid.
Opasnost. Poruka je bila još slabija no ranije. I hitnija, ako je to bilo moguće.
Sa sekirom u ruci, Perin zabrinuto pođe niz hodnik, mrmljajući sebi u bradu: „Probudi se. Probudi se, Perine. Ako znaš da je to san, on se menja, ili se probudiš. Probudi se, plamen te spalio!“ Hodnik i dalje beše čvrst kao da je na javi.
Dođe do prvog prelomljen luka. Vodio je u ogromnu sobu, očigledno bez prozora, ali opremljenu kao u kakvoj palati. Sav nameštaj bio je izrezbaren, pozlaćen i s intarzijama od slonovače. Na sredini sobe stajala je jedna žena i mršteći se čitala pohabanu rukom pisanu knjigu na stolu. Crnokosa, crnooka, prelepa žena odevena u belo i srebrno.
Tek što je prepozna, ona diže glavu i pogleda pravo ka njemu. Oči joj se razrogačiše zaprepašćeno i besno. „Ti! Šta ti tražiš ovde? Kako si...? Upropastićeš stvari koje ne možeš ni da zamisliš!“
Iznenada prostor kao da se spljošti i on najednom kao da je gledao sliku sobe. Pljosnati prikaz okrete se postrance i pretvori u sjajnu uspravnu liniju posred crnila. Linija blesnu i nestade, ostavivši za sobom mrak crn poput katrana.
Neposredno pred Perinovim čizmama, podne ploče naglo se završiše. Njemu naočigled bele ivice pretopiše se u mrak nalik na pesak koji spira voda. Ustuknuo je užurbano.
Beži.
Perin se okrete i ugleda Skakača, velikog sivog vuka, prosedog i punog ožiljaka. „Ti si mrtav. Gledao sam kako umireš. Osetio sam kako umireš!“ Poruka ispuni Perinov um.
Beži smesta! Ne smeš biti ovde. Opasnost. Velika opasnost. Gore no svi Nerođeni. Moraš da ideš. Idi smesta! Smesta!
„Kako?“ – viknu Perin. „Želim da idem, ali kako?“
Idi! Iskeženih zuba, Skakač se baci ka Perinovom grlu.
Uz prigušen krik, Perin se pridiže u krevetu. Šake mu poleteše ka grlu da spreče liptanje krvi. Dotakoše kožu. S olakšanjem proguta knedlu, ali već sledećeg trenutka prsti mu dotakoše vlažno mesto.
Smandrlja se s kreveta i skoro pade, koliko je žurio. Dotetura se do umivaonika, zgrabi bokal, prolivajući posvuda vodu dok je punio lavor. Prao je lice, a voda je postajala ružičasta, ružičasta od krvi onog neobično obučenog čoveka.
Bilo je još mrlja, po kaputu i pantalonama. Skide ih sa sebe i baci u najdalji ugao. Nameravao je da ih tu i ostavi. Neka ih Simion zapali.
Dašak vetra ulete kroz otvoren prozor. Stresavši se u košulji i vešu, sede na pod i leđima se osloni na krevet. Ovo bi trebalo da je dovoljno neudobno. Misli mu behu obojene ogorčenošću, brigom i strahom. I odlučnošću. Neću se prepustiti ovome. Neću!
Naposletku je zaspao, i dalje drhteći od zime. Bio je to plitak polusan, ispunjen nejasnom svešću o sobi u kojoj se nalazio i mislima o hladnoći. Ali košmari koji su usledili bili su bolji no neki drugi.
Rand se sklupčao u mraku pod drvećem. Gledao je mišićavog crnog psa dok se približavao njegovom skloništu. Rana na boku koju Moiraina nije mogla do kraja da izleči, nije prestajala da ga boli, ali nije obraćao pažnju na to. Jedva da je bilo dovoljno mesečine da razazna psa, visokog čoveku do struka, mišićavog vrata i krupne glave. Zubi su mu u mraku sijali kao mokro srebro. Onjušivši vazduh, pošao je ka Randu.
Bliže, pomisli on. Dođi bliže. Ovoga puta neće biti upozorenja od Tvog gospodara. Bliže. Tako je. Pas, sada na svega deset koraka od njega, duboko zareža i odjednom jurnu. Pravo na Randa.
Moć ga ispuni. Nešto sevnu iz njegovih ispruženih šaka; nije bio siguran Šta je to bilo. Pruga bele svetlosti, čvrsta poput čelika. Tečna vatra. Na trenutak, usred tog nečega, pas kao da je postao providan, a potom nestade.
Bela svetlost uminu, izuzev slike koju je za sobom ostavila u Randovim očima. On klonu pokraj najbližeg drveta. Kora mu je grebala lice. Tresao se od olakšanja i tihog smeha. Uspelo je. Svetlost me spasla, ovog puta je uspelo. Nije uvek bilo tako. Te noći bilo je i drugih pasa.
Jedna moć pulsirala je u njemu, a stomak mu se prevrtao od opačine Mračnoga na saidinu. Došlo mu je da povrati. Lice mu se uprkos hladnom noćnom vetru orosi znojem, a u ustima oseti bolestan ukus. Želeo je da legne i umre. Želeo je da mu Ninaeva da nešto od svojih lekarija, ili da ga Moiraina Izleči, ili... Nešto, bilo šta, samo da taj osećaj bolesti prestane da ga guši.
Ali saidin ga je i punio životom. Život, snaga i svesnost probijali su se kroz bolest. Život bez saidina bio je bleda kopija. Sve drugo bilo je neuspešna imitacija.
Ali ako ga se i dalje budem držao, mogu da me pronađu. Da mi uđu u trag, da me pronađu. Moram da stignem do Tira. Tamo ću saznati. Ako sam Zmaj, to će se završiti. A ako nisam... ako je sve laž, i tome će doći kraj. Kraj.
Nevoljno, beskrajno sporo, prekide dodir sa saidinom, odustade od njegovog zagrljaja kao da odustaje od života. Noć posta isprana. Senke izgubiše svoje beskrajno oštre prelive i stopiše se jedna u drugu.
U daljini, negde na zapadu, zavijao je pas, drhtavim krikom u tihoj noći.
Rand diže glavu. Zagleda se u tom smeru, kao da može da vidi psa, ako se dovoljno potrudi.
Drugi pas odgovori prvom, pa još jedan, pa još dva zajedno. Svi behu rašireni negde zapadno od njega.
„Lovite me“, prosikta Rand. „Ako hoćete, lovite me. Više nisam lak plen. Ne više!“
Odgurnuvši se od drveta, pregazi plitki ledeni potok, a onda potrča ka istoku. Čizme mu behu pune studene vode, bok ga je boleo, ali on se ni na Šta nije obazirao. Noć se ponovo utiša iza njega, ali ni na to nije obraćao pažnju. Lovite me. I ja mogu da lovim. Nisam lak plen.
10
Tajne
Zanemarivši na trenutak svoje saputnike, Egvena al’Ver se izdiže u uzengijama, nadajući se da će u daljini ugledati Tar Valon. Ali videla je samo nešto nerazgovetno, kako se beličasto presijava na jutarnjem suncu. Doduše, to je morao biti ostrvski grad. Usamljena planina odlomljenog vrha, poznata kao Zmaj-planina, izrastala je iz ravnice. Juče po podne pojavila se na obzorju, s ove strane reke Erinin u odnosu na Tar Valon. Ta planina beše znamenje – jedan iskrzani očnjak što štrči iz talasaste ravnice. Vidljiva miljama daleko, lako se mogla izbeći. I izbegavali su je, svi odreda, čak i oni koji su putovali za Tar Valon.
Lijus Terin Rodoubica umro je na Zmajevoj planini, tako se pričalo. A i štošta drugo rečeno je o njoj, proročanstva i upozorenja. Bilo je valjanih razloga za izbegavanje njenih crnih padina.
Ali ona je imala razloga da ih ne izbegava, i to više razloga. Samo je u Tar Valonu mogla da dobije obuku koja joj je potrebna, koju je morala da ima. Neću više nikada da nosim one okovratnike! Potisnu tu misao, ali ona se ponovo vrati, samo u drugom obliku. Neću više nikada da izgubim svoju slobodu! U Tar Valonu, Anaija će nastaviti da ispituje njene snove; Aes Sedai će morati to da radi, mada nije pronašla prave dokaze da je Egvena Snevač, kao što je sumnjala. Egvenu su snovi mučili još od polaska s Almotske ravnice. Na stranu snovi o Seanšanima – od kojih se i dalje budila oblivena znojem – sve je više sanjala Randa. Randa kako beži. Kako beži od nečega, ali beži i ka nečemu.