Zagledala se još istrajnije ka Tar Valonu. Anaija će biti tamo. A možda i Galad. Pocrvenevši uprkos trudu da se savlada, potom potpuno izbaci mladića iz glave. Razmišljaj o vremenu. Razmišljaj o bilo čemu drugom. Svetlosti, što je toplo.
Ovako rano u proleće, kad je zima još koliko juče bila tu, na Zmaj-planini i dalje je ležao beli pokrivač, ali ovde dole sneg se istopio. Kroz zamršenu smeđu prošlogodišnju travu pomaljali su se mladi izdanci, a drveće rasuto tu i tamo po vrhovima niskih brdašaca počinjalo je da pupi. Posle zime koju su proveli u putu, ponekad zbog oluja danima zatočeni u nekom selu ili logoru, ponekad na konjima do trbuha u snegu, ne uspevajući od zore do sumraka da prevale ni koliko bi po boljem vremenu prešli peške – radovala se što vidi znake proleća.
Zabacivši debeli vuneni plašt, spustila se u visoko sedlo i nestrpljivo namestila suknje. Tamne oči behu joj ispunjene gađenjem. Predugo je tu nosila haljinu, koju je sama iglom podelila za jahanje. Ali jedina druga koju je imala bila je još iznošenija. A i boja joj je bila ista, tamnosiva Vezanih. Kada su otpočeli putovanje za Tar Valon, pre svih tih silnih nedelja, bilo je ili tamnosivo, ili ništa.
„Bela, kunem se da više nikada neću nositi sivo“, reče svom čupavom atu, potapšavši kobilu po vratu. Mada, kada se vratimo u Belu kulu, neću ni imati mnogo izbora, pomisli. U Kuli, sve polaznice nosile su belo.
„Ponovo pričaš sama sa sobom?“ – upita Ninaeva, poteravši bliže svog škopljenika. Njih dve bile su sličnog rasta i slično obučene, ali kako su im se konji razlikovali po visini, bivša Mudrost Emondovog Polja u sedlu je bila za glavu viša. Ninaeva se mrštila i cupkala debelu pletenicu tamne kose koja joj je padala preko ramena, kao što je to činila kada je zabrinuta ili uznemirena, ili ponekad kad se spremala da bude posebno tvrdoglava. Prsten Velike zmije koji je nosila govorio je da je jedna od Prihvaćenih, ne još Aes Sedai, ali jedan krupni korak bliže tome no Egvena. „Bolje bi bilo da motriš.“
Egvena proguta odgovor da je pogledom tražila Tar Valon. Da ne misli kako sam se pridigla u uzengijama jer mi se ne sviđa sedlo? Ninaeva je suviše često zaboravljala da više nije Mudrost Emondovog Polja, a da Egvena više nije dete. Ali ona nosi prsten, a ja ne – još! Za nju to znači da se ništa nije promenilo!
„Pitaš li se kakva je Moiraina prema Lanu?“ – upita slađanim glasom. Sa zadovoljstvom vide kako Ninaeva oštro cimnu pletenicu. Ali zadovoljstvo se brzo izgubi. Nije joj bilo u prirodi da nanosi bol rečima, a znala je da su Ninaevina osećanja prema Zaštitniku poput pletiva u košari u koju je upalo mače. Ali Lan nije bio mače, a Ninaeva će u vezi s tim čovekom morati nešto da uradi pre no što je njegova bandoglavo-glupa plemenitost ne razbesni toliko da ga ubije.
Bilo ih je ukupno šestoro. Svi su bili jednostavno odeveni, da se ne bi isticali u selima i varošima kroz koja su prolazili, ali najverovatnije je da Karalainsku stepu u poslednje vreme nije prešla čudnija družina. Četiri člana družine bile su žene, a jedan od muškaraca putovao je u nosiljci između dva konja. Ti konji nosili su i lake tovare, sa zalihama za duge razdaljine između sela kroz koja su prolazili.
Šestoro ljudi, pomisli Egvena, i koliko tajni? Delili su više njih. Tajne koje će morati da čuvaju, možda čak i u Beloj kuli. Kod kuće je život bio daleko jednostavniji.
„Ninaeva, misliš li da je Rand dobro? I Perin?“ – žurno dodade. Više nije mogla da priušti sebi da se pretvara kako će se jednog dana udati za Randa. To bi sada bilo samo pretvaranje. Nije joj se to sviđalo – još se nije u potpunosti s tim pomirila – ali znala je to.
„Tvoji snovi? Da li te ponovo muče?“ Ninaeva je zvučala zabrinuto, ali Egvena nije bila raspoložena da prihvati ničije saosećanje.
Potrudila se da joj glas zvuči što uobičajenije. „Iz glasina koje smo čuli ne mogu da zaključim Šta se dešava. Sve je tako izvitopereno, tako pogrešno.“
„Otkako je Moiraina uletela u naše živote sve je pogrešno“, oštro odvrati Ninaeva. „Perin i Rand...“ Stade da okleva i namršti se. Egvena pomisli kako Ninaeva veruje da je Moiraina kriva za sve što je Rand postao. „Za sada će morati da se staraju sami o sebi. Nešto nije u redu... osećam.“
„Znaš li šta?“ – upita Egvena.
„Skoro mi liči na oluju.“ Ninaevine tamne oči posmatrale su vedro i plavo jutarnje nebo. Videlo se svega nekoliko raštrkanih belih oblačaka. Ponovo odmahnu glavom. „Kao da dolazi oluja.“ Ninaeva je oduvek mogla da predvidi vreme. To se zvalo slušanje vetra. Od svake seoske Mudrosti očekivalo se da to može, mada uistinu mnoge nisu bile u stanju. Ali otkako su otišli iz Emondovog Polja, Ninaevina sposobnost postala je snažnija, ih se promenila. Oluje koje je sada osećala ponekad su imale veze s ljudima, a ne s vremenom.
Egvena se ugrize za usnu i zamisli. Nisu mogli da dozvole sebi ni zastanak ni usporavanje. Ne posle tolikog pređenog puta, ne tako blizu Tar Valonu. Zbog Meta, i zbog razloga za koje je njen um tvrdio da su možda i važniji od života jednog seoskog mladića, jednog prijatelja iz detinjstva, ali njeno srce nije moglo tako visoko da ih oceni. Pogleda ostale, pitajući se da li je iko od njih išta primetio.
Verin Sedai, niska i punačka i sva u smeđim nijansama, jahala je očigledno zanesena u misli. Kapuljaču plašta navukla je toliko da joj je lice bilo skoro potpuno skriveno. Jahala je na čelu, ali pustila je konja da sam bira korak. Bila je iz Smeđeg ađaha, a Smeđe sestre obično je više zanimalo traganje za znanjem, no ono što se dešavalo oko njih. Mada Egvena nije bila sigurna da je Verin baš toliko udaljena. Time što je sa njima, Verin je do grla zabasala u svetovne stvari.
Elejna, Egveninih godina i takođe polaznica, ali zlatokosa i plavooka, dok je Egvena bila crnpurasta, jahala je pored nosiljke u kojoj je Met ležao u nesvesti. Obučena u sivo kao i Egvena i Ninaeva, gledala ga je s brigom koju su svi osećali. Met već tri dana nije dolazio k sebi. Vitki dugokosi čovek koji je jahao s druge strane nosiljke kao da je pokušavao da gleda u svim pravcima odjednom a da to niko ne primeti. Crte njegovog lica produbile su se od usredsređenosti.
„Hurin“, kaza Egvena, a Ninaeva klimnu. Usporiše i pustiše da ih nosiljka sustigne. Verin nastavi napred.
„Osećaš li nešto, Hurine?“ – upita Ninaeva. Elejna diže pogled s Metove nosiljke. Odjednom je delovala napeto.
Pošto su ga sve tri gledale, vitki čovek se promeškolji u sedlu i protrlja svoj dugi nos. „Nevolja“, kaza, istovremeno odsečno i nevoljno. „Mislim, možda... nevolja.“
Lovac na lopove šijenarskog kralja nije nosio perčin šijenarskog ratnika, ali kratki mač i mačolomac za pojasom bili su izanđali od upotrebe. Godine iskustva kao da su mu podarile neku sposobnost da nanjuši prestupnike, a naročito one koji su počinili neko nasilje.
Dvaput im je za vreme njihovog putovanja savetovao da napuste selo u kome su tek sat proveli. Prvi put sve su odbile, rekavši da su suviše umorne, ali pre jutra gostioničar i još dvojica seljana pokušali su da ih pobiju na spavanju. Bili su samo lopovi a ne Prijatelji Mraka, pohlepni za konjima i sadržajem bisaga i zavežljaja. Ali ostali seljani očigledno su za to znali i strance smatrali plenom. Bili su primorani da beže pred ruljom naoružanom sekirama i vilama. Drugi put Verin im je naredila da nastave da jašu čim je Hurin progovorio.
Ali lovac na lopove uvek je bio na oprezu kad je govorio sa svojim saputnicima. Izuzev s Metom, dok je Met mogao da priča; kada žene nisu bile preblizu, njih dvojica su se šalili i kockali. Egvena je mislila da mu je verovatno nelagodno što je praktično sam s jednom Aes Sedai i tri žene koje se obučavaju za sestrinstvo. Nekim muškarcima bilo je lakše da se suoče s ratom no s Aes Sedai.