„Kakva nevolja?“ – upita Elejna.
Govorila je s lakoćom, ali i s tako jasnim očekivanjem da smesta dobije odgovor, i to detaljan, da Hurin otvori usta. „Njušim...“ Ućuta i trepnu, kao da je iznenađen. Pogled mu polete od jedne žene do druge. „Samo osećanje“, reče naposletku. „Predosećaj. Juče i danas primetio sam neke tragove. Mnogo konja. Dvadeset ili trideset idu u jednom pravcu, dvadeset ili trideset u drugom. To me je začudilo. To je sve. Osećanje. Ali rekao bih da to znači nevolje.“
Tragovi? Egvena ih nije primetila. Ninaeva oštro kaza: „Nisam primetila ništa u vezi s njima što bi bio razlog za brigu.“ Ninaeva se ponosila time što može da prati tragove dobro koliko i bilo koji muškarac. „Bili su danima stari. Zbog čega misliš da bi mogli značiti nevolje?“
„Jednostavno mislim da je tako“, polako odgovori Hurin, kao da je želeo još nešto da kaže. Spusti pogled, protrlja nos i duboko udahnu kroz njega. „Dugo je vremena prošlo otkako smo videli neko selo“, promrmlja. „Ko zna kakve su vesti pre nas stigle iz Falmea? Možda ne naiđemo na dobrodošlicu. Mislim da bi ti ljudi mogli biti razbojnici, ubice. Mislim da bi trebalo da smo na oprezu. Da je Met na nogama, pošao bih u izvidnicu, ali možda je najbolje da vas ne ostavljam same.“
Ninaeva diže obrve. „Misliš da ne možemo da se brinemo o sebi?“
„Jedna moć ništa ne vredi ako te neko ubije pre no što stigneš da je upotrebiš“, reče Hurin, obraćajući se jabuci svog visokog sedla. „Ako biste me izvinile, ali mislim da ću... jahaću neko vreme s Verin Sedai.“ Pre no što bilo koja od njih stiže ma Šta da prozbori, on mamuznu konja i potera ga u galop.
„E sad, to je neobično“, kaza Elejna kada Hurin uspori na bliskom odstojanju od Smeđe sestre. Verin ga nije primećivala ništa više no sve ostalo, a on je izgledao kao da mu tako i odgovara. „Još otkako smo pošli s Tomanske glave, on se drži što dalje može od Verin. Stalno je gleda kao da se plaši onoga što bi mogla da kaže.“
„To što poštuje Aes Sedai ne znači i da ih se ne plaši“, reče Ninaeva, a potom nevoljno dodade: „Nas.“
„Ako misli da bi mogle iskrsnuti nevolje, trebalo bi da ga pošaljemo u izviđanje.“ Egvena duboko udahnu i pogleda druge dve žene što je staloženije mogla. „Ako bude nevolje, mi se možemo braniti bolje no što bi nas on branio sa stotinu vojnika.“
„On to ne zna“, ravnim glasom odgovori Ninaeva, „a ja ne nameravam da mu kažem. Niti bilo kome drugom.“
„Ne mogu ni da zamislim šta bi Verin na to rekla.“ Elejna je zvučala zabrinuto. „Kad bih samo ikakvog pojma imala koliko već zna. Egvena, ne znam da li bi majka mogla da mi pomogne ako Amirlin sazna, a kamoli vama dvema. Ne znam ni da li bi uopšte htela da pokuša.“ Elejnina majka bila je kraljica Andora. „Samo je malo naučila o Moći pre no što je napustila Belu kulu, iako je živela kao da je puna sestra.“
„Ne možemo se oslanjati na Morgazu“, kaza Ninaeva. „Ona je u Kaemlinu, a mi ćemo biti u Tar Valonu. Ne, možda smo već u gadnoj nevolji jer smo onako otišle, bez obzira na ono što donosimo. Najbolje će biti da se prikrijemo, ponizno ponašamo i ne privlačimo više pažnju.“
Neki drugi put, Egvena bi se nasmejala na zamisao da Ninaeva glumi poniznost. Čak je i Elejni to bolje uspevalo. Ali u tom trenutku nije joj bilo do smejanja. „A šta ako je Hurin u pravu? Ako budemo napadnuti? On nas ne može braniti od dvadesetorice ili tridesetorice. Ako budemo čekale da Verin nešto uradi, možemo da poginemo. Rekla si da osećaš oluju, Ninaeva.“
„Je li tako?“ – upita Elejna. Crvenozlatne kovrdže joj se zatresoše kad je odmahnula glavom. „Verin se neće dopasti ako mi...“ Ućuta. „Šta god da se Verin sviđa ili ne, možda ćemo morati.“
„Ja ću uraditi ono što se mora“, oštro reče Ninaeva, „ako išta bude trebalo da se radi, a vas dve ćete bežati. Bela kula možda sva zuji zbog vašeg potencijala, ali nemojte misliti da vas neće obe umiriti ako Amirlin Tron ili Dvorana Kule odluče kako je to neophodno.“
Elejna proguta knedlu. „Ako bi nas zbog toga umirile“, slabašnim glasom reče, „umirile bi i tebe. Trebalo bi ili sve zajedno da bežimo, ili sve zajedno da činimo Šta se mora. Hurin je u pravu. Ako želimo da poživimo da bismo dopale nevolja u Kuli, možda ćemo morati... da činimo Šta se mora.“
Egvena zadrhta. Umirena. Odsečena od saidara, ženske polovine Istinskog izvora. Malo je Aes Sedai ikada pretrpelo tu kaznu, ali bilo je dela za koja je Bela kula zahtevala umirivanje. Od polaznica je traženo da nauče imena svih Aes Sedai koje su ikad umirene, kao i njihove zločine.
Sada je stalno osećala Izvor, neposredno iza vidika, kao podnevno sunce iza sebe. Čak iako često ništa ne bi uhvatila kad je pokušavala da dotakne saidar, i dalje je želela da ga dodirne. Što ga je više doticala, sve više je to želela, sve vreme, bez obzira na ono što je Šerijam Sedai, nadzornica polaznica, pričala o opasnosti navikavanja na osećaj Jedne moći. Biti odsečena od nje; u stanju da osetiš saidar, ali nikad više da ga dodirneš...
Ni druge dve nisu bile raspoložene za priču.
Da bi prikrila da se trese, izvila se u sedlu ka nosiljci koja se lagano ljuljala. Metova ćebad su se pomerila, otkrivši krivi bodež u zlatnoj kaniji koji je čvrsto držao. Balčak se završavao rubinom veličine golubijeg jajeta. Pazeći da ne dodirne bodež, prebacila mu je ćebad preko ruke. Imao je tek nekoliko godina više nego ona, ali zbog upalih obraza i ubledele kože delovao je starije. Grudi su mu se jedva dizale dok je hrapavo disao. Kabasta kožna vreća ležala mu je kraj nogu. Ona pokri i to. Moramo da odvedemo Meta u Kulu, pomisli. I da odnesemo vreću.
Ninaeva se takođe nagnu i dodirnu Metu čelo. „Groznica mu se pogoršala.“ Zvučala je zabrinuto. „Da samo imam nešto korena nebrige ili grozničave trave.“
„Možda bi Verin trebalo ponovo da pokuša Lečenje“, kaza Elejna.
Ninaeva odmahnu glavom. Zagladila je Metu kosu i uzdahnula, ispravivši se pre no što će progovoriti: „Kaže da ga sada jedva održava u životu, i verujem joj. Ja – pokušala sam sinoć Lečenje, ali ništa se nije desilo.“
Elejna zaprepašćeno otvori usta. „Šerijam Sedai kaže da ne smemo pokušavati da Lečimo sve dok nas stotinu puta korak po korak kroz to ne provedu.“
„Mogla si da ga ubiješ“, oštro kaza Egvena.
Ninaeva glasno šmrknu. „Ja sam Lečila pre no što sam i pomišljala na odlazak u Tar Valon, čak i ako nisam znala Šta radim. Ali izgleda da sa sobom moram da imam svoje lekarije da bi to radilo. Kad bih imala samo malo grozničave trave. Mislim da mu nije mnogo ostalo. Sati, možda.“
Egvena pomisli kako je zvučala skoro podjednako nesrećno zbog načina na koji to zna, koliko i zbog Meta. Ponovo se zapita zašto je Ninaeva uopšte odlučila da dođe na obuku u Tar Valon. Naučila je da i ne znajući usmerava, iako nije uvek mogla da vlada tim činom. Prošla je kroz krizu što ubije tri od svake četiri žene koje uče bez pomoći Aes Sedai. Ninaeva je govorila da želi više da nauči, ali počesto je za učenje bivala nevoljna kao neko dete primorano da pije gorak čaj.
„Uskoro ćemo ga dovesti u Belu kulu“, reče Egvena. „Tamo će ga Izlečiti. Amirlin će se postarati za njega. Postaraće se za sve.“ Nije gledala vreću kod Metovih nogu pokrivenu ćebetom. I druge dve žene izbegavale su da je pogledaju. Nekih bi se tajni otarasile drage volje.
„Jahači“, iznenada kaza Ninaeva, ali Egvena ih je primetila i pre toga. Dvadesetak ljudi pojavi se na brdašcu ispred njih. Beli plaštovi vijorili su se dok su oni galopirali ka njima.
„Deca Svetla“, reče Elejna, kao da psuje. „Mislim da smo pronašli tvoju oluju i Hurinovu nevolju.“
Verin zauzda konja i ispruži ruku kako bi sprečila Hurina da isuče mač. Egvena zaustavi nosiljku neposredno iza punačke Aes Sedai.