„Pustite mene da pričam, deco“, spokojno kaza Aes Sedai, zabacivši kapuljaču i otkrivši prosedu kosu. Egvena nije bila sigurna koliko Verin ima godina; mislila je da je dovoljno stara da joj bude baba, ali sede vlasi bile su jedini znak starenja. „I šta god da radite, nemojte dozvoliti da vas naljute.“
Verinino lice bilo je spokojno kao i njen glas, ali Egveni se učini da Aes Sedai odmerava udaljenost do Tar Valona. Vrhovi kula sada su bili vidljivi, kao i visoki most koji je preko reke vodio do ostrva. Bio je dovoljno visok da trgovački brodovi prolaze ispod njega.
Dovoljno blizu da bude na vidiku, pomisli Egvena, ali predaleko da nam koristi.
Na trenutak beše sigurna da Beli plaštovi nameravaju da ih napadnu, ali njihov vođa diže ruku i oni naglo zauzdaše konje ni četrdeset koraka daleko, podigavši prašinu oko sebe.
Ninaeva besno zagunđa sebi u bradu, a Elejna se ponosno ispravi u sedlu, kao da grdi Bele plaštove zbog lošeg ponašanja. Hurin je i dalje stezao balčak mača; izgledao je spreman da se postavi između žena i Belih plaštova ma šta Verin rekla. Verin blago mahnu rukom da otera prašinu. Jahači se raširiše u polukrug, preprečivši put.
Oklopni prsnici i kružni šlemovi behu im uglačani tako da su se presijavali, a čak su im i verižne košulje jarko sjaktale. Svi su na grudima nosili plamteće zlatno sunce. Neki postaviše strele na lukove. Nisu ih podigli, ali bili su spremni. Vođa im je bio mlad čovek, ali ispod rasplamsalog sunca na plaštu dva zlatna čvora obeležavala su njegov čin.
„Dve veštice iz Tar Valona, ako ne grešim, da?“ – upita uz smešak koji mu zateže usko lice. Oči mu zasijaše nadmeno, kao da zna neku istinu koju su drugi preglupi da vide. „Kao i dve droce i par čankoliza, jedan bolestan, a drugi mator.“ Hurin se nakostreši, ali Verin ga zadrža rukom. „Odakle dolazite?“ – upita odsečno Beli plašt.
„Sa zapada“, smireno odgovori Verin. „Sklonite nam se s puta i pustite nas da nastavimo. Deca Svetla ovde nemaju vlast.“
„Deca imaju vlast gde god je Svetla, veštice, a gde Svetla nema, mi ga donosimo. Odgovaraj Šta te pitam! Ili moram da te odvedem u naš logor i prepustim Ispitivačima?“
Met je morao što pre da stigne u Belu kulu. A još je važnije bilo – Egvena se žacnu što mora tako da misli – još je važnije bilo da ne dozvole da sadržaj one vreće padne u ruke Belih plaštova.
„Odgovorila sam ti“, reče Verin, i dalje spokojno, „i to ljubaznije no što zaslužuješ. Veruješ li zaista da možeš da nas zaustaviš?“ Neki od Belih plaštova digoše lukove kao da je zapretila, ali ona ne dižući glas nastavi: „U nekim zemljama možda zahvaljujući svojim pretnjama imate uticaja, ali ne i ovde, na vidiku Tar Valona. Zar zaista verujete da bi vam ovde bilo dozvoljeno da otmete Aes Sedai?“
Oficir se s nelagodom promeškolji u sedlu, kao da je odjednom posumnjao može li da ispuni svoje tvrdnje. A onda se obazre ka svojim ljudima – bilo da se podseti na njihovu podršku ili jer se setio da ga gledaju – i povrati samopouzdanje. „Ne strahujem ja od tvojih varki kakvima se služe Prijatelji Mraka, veštice. Odgovori mi, ili ćeš odgovarati Ispitivačima!“ Ali nije više zvučao silno kao malopre.
Verin otvori usta kao da smera da povede nekakav razgovor iz dokolice, ali pre no što je progovorila, Elejna uskoči. Glas joj je zvonio zapovešću. „Ja sam Elejna, kći naslednica Andora. Ako se smesta ne skloniš, odgovaraćeš kraljici Morgazi, Beli plaštu!“ Verin razdraženo siknu.
Beli plašt je na trenutak delovao iznenađeno, ali onda se nasmeja. „Tako ti misliš, da? Možda ćeš otkriti da Morgaza više ne voli veštice toliko, devojko. Ako te odvedem od njih i vratim te njoj, biće mi zahvalna. Gospodar kapetan Emon Valda žarko bi želeo da razgovara s tobom, kćeri naslednice Andora.“ Na to diže ruku. Egvena nije mogla da oceni da li je to bio samo pokret ili znak njegovim ljudima. Neki od njih prihvatiše uzde.
Nema više vremena za čekanje, pomisli Egvena. Neću ponovo u lance! Otvori se ka Jednoj moći. Bila je to jednostavna vežba, i nakon dugog vežbanja uspevala joj je brže no prvi put kada je pokušala. Um joj se u trenu isprazni od svega, sem jednog jedinog ružinog pupoljka koji je lebdeo u ništavilu. Ona je bila taj pupoljak. Otvarala se ka svetlu, ka saidaru, ženskoj polovini Istinskog izvora. Moć je preplavi, zapretivši da je odnese. Kao da je bila ispunjena Svetlošću, kao da se sjedinila s njom, u veličanstvenoj ekstazi. Boreći se da ne bude shrvana usredsredila se na tle ispred konja zapovednika Belih plaštova. Mali komad tla; nije želela nikog da ubije. Nećete me uhvatiti!
Čovek je i dalje dizao ruku. Uz urlik, zemlja ispred njega pokulja u tanan vodoskok prašine i stenja viši od njegove glave. Zanjištavši, konj mu se prope i on se kao vreća repe sruči iz sedla.
Pre no što je pao, Egvena se usredsredi bliže ostalim Belim plaštovima i zemlja ponovo priredi malu eksploziju. Bela se uznemiri, ali ona smiri kobilu uzdama i kolenima i ne misleći o tome. Iako umotana u prazninu, svejedno se iznenadi kada začu treću erupciju, ne svoju, i četvrtu. Nekako udaljeno, bila je svesna Ninaeve i Elejne, obeju obavijenih sjajem koji je govorio da su i one prigrlile saidar, da ih je on prigrlio. Ta aura bila je nevidljiva svima sem ženama koje mogu da usmeravaju, ali rezultati su bili vidljivi svima. Eksplozije su okružile Bele plastove sa svih strana, zasipajući ih prašinom i bukom i naterujući konje da divljaju.
Hurin je otvorenih usta zverao oko sebe, očigledno preplašen koliko i Beli plaštovi dok je pokušavao da spreči konje s nosiljkom i svog ata da se ne nadaju u trk. Verin je razrogačila oči od zaprepašćenja i besa. Nešto je ljutito govorila, ali Šta god to bilo, nije se čulo od tutnjave.
A onda Beli plaštovi odjuriše. Neki u panici ispustiše lukove. Galopirali su kao da im je sam Mračni za petama. Svi sem mladog zapovednika, koji se pridiže sa zemlje. Pogrbljenih ramena, zagleda se u Verin. Zenice su mu se suzile. Lice i fini beli plašt behu mu umrljani prašinom, ali on kao da to nije primećivao. „Ubij me, onda, veštice“, drhtavo kaza. „Samo napred. Ubij me, kao što ste mi ubile oca!“
Aes Sedai nije obraćala pažnju na njega. U potpunosti se usredsredila na svoje saputnice. Kao da su i oni zaboravili svog zapovednika, Beli plaštovi u bekstvu nestadoše iza istog uzvišenja na kome su se i pojavili. Nijedan se ni ne osvrnu. Zapovednikov konj odjurio je s njima.
Pod Verininim besnim pogledom, Egvena polako i nevoljno pusti saidar. Uvek je bilo teško pustiti ga. Sjaj oko Ninaeve još se sporije izgubi. Ninaeva se ljutito mrštila na Belog plašta koji je upalog lica stajao pred njima, kao da bi on još mogao prirediti neku đavolštinu. Elejna je delovala zaprepašćeno onim što je uradila.
„Ono što ste uradile“, poče Verin, pa zastade da duboko udahne. Pogledom obuhvati sve tri mlađe žene. „Ono što ste uradile je izopačeno. Izopačeno! Aes Sedai ne koristi Moć kao oružje izuzev protiv Senkinog nakota, ili ako ne može drugačije da sebi spase život. Tri zakletve...“
„Bili su spremni da nas pobiju“, gnevno je prekide Ninaeva. „Da nas pobiju, ili odvedu mučiteljima. Izdavao je naređenje.“
„To... to nije zaista bilo korišćenje Moći u vidu oružja, Verin Sedai.“ Elejna je držala glavu visoko, ali glas joj je drhtao. „Nikoga nismo povredile, niti pokušale. Svakako...“
„Nemoj da mi cepidlačiš!“ – besno odreza Verin. „Kada postanete pune Aes Sedai – ako ikada postanete pune Aes Sedai! – bićete vezane Trima zakletvama, ali čak se i od polaznica očekuje da se trude da se ponašaju kao da su već vezane.“
„Šta s njim?“ Ninaeva pokaza ka zapovedniku Belih plaštova, koji je i dalje delovao ošamućeno. Izgledala je rasrđeno skoro kao i Aes Sedai. „Spremao se da nas zarobi. Met će umreti ako ubrzo ne dosegnemo Kulu i... i...“