Egvena je znala da se Ninaeva bori da ne izgovori naglas: I ne smemo dozvoliti da ona vreća dospe u ma čije ruke sem Amirlininih.
Verin umorno pogleda Belog plašta. „Samo je pokušavao da nas zastraši, dete. Vrlo dobro je znao da ne može da nas natera da idemo kuda nećemo, ne ako ne želi da izazove više nevolja no što je voljan da snosi. Ne ovde, ne na vidiku Tar Valona. Uz malo vremena i malo strpljenja, nagovorila bih ga da nas pusti. Oh, verovatno bi pokušao da nas ubije ako bi to mogao iz zasede, ali nijedan Beli plašt pametniji od koze ne bi pokušao da naškodi jednoj Aes Sedai ako ona može da ga vidi. Vidite Šta ste uradile! Kakve će sada priče ovi ljudi raširiti, i kakvo će zlo to izazvati?“
Zapovednik pocrvene kada ona spomenu zasedu. „Nije kukavičluk ne jurišati na silu koja je Slomila svet“, prasnu. „Vi, veštice, želite da u službi Mračnoga iznova Slomite svet!“ Verin odmahnu glavom umorno i s nevericom.
Egvena požele da bar malo popravi štetu koju je nanela. „Veoma mi je žao zbog onog što sam učinila“, reče zapovedniku. Bilo joj je drago što nije bila vezana da ne govori neistinu, kao što bi puna Aes Sedai bila, jer je u najboljem slučaju sada govorila poluistinu. „Nije trebalo to da radim, i izvinjavam se. Sigurna sam da će Verin Sedai Izleči ti tvoje modrice.“ On ustuknu, kao da je ponudila da ga živog oderu, a Verin glasno šmrknu. „Dugo smo putovali“, nastavi Egvena, „čak od Tomanske glave, i da nisam bila tako umorna, ne bih...“
„Tišina, devojko!“ – viknu Verin istovremeno kad Beli plašt prosikta: „Od tomanske glave? Falme! Bile ste kod Falmea!“ Ustuknu još jedan korak i napola isuka mač. Po izrazu njegovog lica Egvena nije mogla da zaključi namerava li da ih napadne ili da se brani, Hurin potera konja bliže Belom plaštu, držeći ruku na mačolomcu, ali čovek ispošćenog lica nastavi da se dere, dok mu je pljuvačka letela od srdžbe. „Otac mi je poginuo kod Falmea! Bajar mi je rekao! Vi, veštice, ubile ste ga za vašeg lažnog Zmaja! Postaraću se da umrete zbog toga! Postaraću se da budete spaljene!“
„Brzopleta deca“, uzdahnu Verin. „Ne paze Šta pričaju skoro kao dečaci. Idi sa Svetlošću, sine moj“, reče Belom plaštu.
Bez ijedne reči više povede ih oko njega, ali njegovi povici su ih pratili. „Ja sam Dain Bornhald! Zapamtite to, Prijatelji Mraka! Nateraću vas da se plašite mog imena! Zapamtite kako se zovem!“
Dok su se Bornhaldovi krici gubili za njima, neko vreme ćutke su jahali. Naposletku, Egvena reče: „Samo sam pokušala da popravim učinjeno.“
„Da popravi!“ – promrmlja Verin. „Moraš da naučiš kada je vreme da se kaže sva istina, a kada da paziš šta pričaš. To je najmanji od nauka koji te čekaju, ali važan, ako nameravaš da poživiš dovoljno dugo da bi ponela šal pune sestre. Zar nisi pomislila da bi vesti o Falmeu mogle stići pre nas?“
„A zašto bi to pomislila?“ – upita Ninaeva. „Niko koga smo ranije sreli nije čuo ništa više od glasina, ako je uopšte nešto i čuo. A u poslednjih mesec dana čak smo i glasine pretekli.“
„A sve vesti moraju doći istim putem kao mi?“ – odgovori Verin. „Putovali smo polako. Glasine lete duž stotinu puteva. Uvek se spremi na najgore, dete. Tako će sva iznenađenja biti prijatna.“
„Šta je ono hteo da kaže za moju majku?“ – odjednom upita Elejna. „Mora da je lagao. Ona se nikad ne bi okrenula protiv Tar Valona.“
„Kraljice Andora oduvek su bile prijatelji Tar Valonu, ali sve se menja.“ Verinino lice ponovo beše spokojno, ali u glasu se osećala napetost. Okrete se u sedlu da ih pogleda, tri mlade žene, Hurina, Meta u nosiljci. „Svet je čudan, i sve se menja.“ Stigoše na vrh brda; sada su videli selo pred sobom. Krovovi od žutih crepova gurali su se oko velikog mosta koji je vodio ka Tar Valonu. „A sada odista morate biti na oprezu“, reče im Verin. „Sada prava opasnost počinje.“
11
Tar Valon
Seoce Dairein ležalo je pored reke Erinin skoro podjednako dugo kao i Tar Valon na ostrvu. Kućice i radnje od crvene i smeđe cigle, kao i kaldrmisane ulice, odisale su trajnošću, ali selo je bilo spaljeno u Troločkim ratovima, opljačkano kada su vojske Artura Hokvinga opsele Tar Valon, više puta napadnuto tokom Stogodišnjeg rata i ponovo spaljeno u Aijelskom ratu, pre dvadesetak godina. Burna istorija za jedno seoce, ali položaj Daireina u podnožju jednog od mostova koji vode za Tar Valon pružao je sigurnost da će uvek biti obnovljeno. Ili barem dok traje Tar Valon.
Egveni je isprva izgledalo kao da Dairein ponovo očekuje rat. po ulicama su stupali kopljanici, u redovima nakostrešenim poput češagije. Za njima su sledili strelci s pljosnatim kalpacima širokog oboda, punim tobolcima za pojasom i lukovima preko grudi. Odred teških konjanika, lica skrivenih iza čeličnih prečagi kaciga, skloni se s puta Verin i njenoj družini na pokret ruke u čeličnoj rukavici njihovog zapovednika. Svi su na grudima nosili Beli plamen Tar Valona, nalik na snežnu suzu.
Ali varošani su gledali svoja posla. Očigledno nisu bili zabrinuti. Svet što je išao na pijacu obilazio je vojnike kao odavno sviknut na takve prepreke. Nekoliko muškaraca i žena s poslužavnicima punim voća držalo je korak s vojnicima, pokušavajući da ih namami smežuranim jabukama i kruškama iz zimskih zaliha. Ali sem te nekolicine, ni trgovci niti ulični prodavci nisu obraćali pažnju na vojnike. I Verin ih je, izgleda, ignorisala dok je Egvenu i ostale vodila kroz selo ka velikom luku poput čipke od kamena koji je premošćivao pola milje vode, ako ne i više.
U podnožju mosta vojnici su čuvali stražu. Dvanaest kopljanika i upola toliko strelaca. Proveravali su sve koji su želeli da pređu. Njihov zapovednik, proćelav čovek čiji je kalpak visio o balčaku mača, delovao je kao da su ga ljudi što su čekali u redu silno namučili. Peške ili na konju, s taljigama koje su vukli volovi, konji ili sam vlasnik. Red je bio svega stotinak koraka dugačak, ali svaki put kada bi nekoga pustili na most, neko drugi bi stao na suprotni kraj. Ali ipak se činilo da proćelavi čovek za svakoga odvaja vreme da se uveri u njegovo pravo na ulazak pre no što ga pusti u Tar Valon.
Zaustio je nešto ljutito kad Verin povede svoju družinu na čelo reda, a onda dobro osmotri njeno lice i žurno nabi kalpak na glavu. Prsten Velike zmije nije bio potreban nikome ko je dobro poznavao Aes Sedai da bi prepoznao jednu od njih. „Dobro ti jutro, Aes Sedai“, reče i pokloni se sa šakom preko srca. „Dobro jutro. Ako ti je volja, slobodno pređi.“ Verin zauzda konja pokraj njega. Ljudi u redu zažagoriše, ali niko se ne požali naglas. „Ima li nevolja s Belim plaštovima, gardisto?“
Zašto smo stali? – smesta se zapita Egvena. Da nije zaboravila na Meta? „Ne baš, Aes Sedai“, odgovori zapovednik. „Nije bilo sukoba. Pokušali su da uđu u Eldonsku pijacu, na drugoj strani reke, ali mi smo im pokazali. Amirlin će se postarati da ne pokušaju ponovo.“
„Verin Sedai“, oprezno poče Egvena. „Met...“
„Samo trenutak, dete“, odgovori Aes Sedai. Zvučala je samo poluodsutno. „Nisam ga zaboravila.“ Ponovo je svu pažnju posvetila zapovedniku. „A sela u okolini?“
Čovek s nelagodom slegnu ramenima. „Ne možemo da sprečimo Bele plaštove da u njih zalaze, Aes Sedai, ali sklanjaju se kad se naše izvidnice pojave. Izgleda da pokušavaju da nas izazovu.“ Verin klimnu. Projahala bi dalje, ali zapovednik ponovo progovori. „Oprosti, Aes Sedai, ali očigledno dolaziš izdaleka. Imaš li kakve vesti? Sa svakom trgovačkom barkom dolaze nove glasine. Kažu da je novi lažni Zmaj negde na zapadu. Ma, priča se čak i da ga prate vojske Artura Hokvinga ustale iz mrtvih, i da je pobio svu silu Belih plaštova i uništio grad – kažu da se zove Falme – u Tarabonu, neki tvrde.“