„Kažu da su mu Aes Sedai pomogle!“ – viknu neki čovek iz reda. Hurin duboko udahnu i namesti se kao da očekuje da izbije gužva.
Egvena se osvrnu, ali nije se moglo videti ko je viknuo. Svi su izgleda bili zauzeti čekanjem na svoj red, strpljivim ili nestrpljivim, da pređu most. Stvari su se promenile, i to ne nabolje. Kada je napustila Tar Valon, svako ko bi rekao nešto protiv Aes Sedai imao bi sreće ako bi mu oni što su ga čuli samo razbili nos. Sav pocrveneo, zapovednik je streljao pogledom duž reda.
„Glasine su retko kada tačne“, odgovori mu Verin. „Mogu ti reći da Falme i dalje stoji. Čak i nije u Tarabonu, gardisto. Manje slušaj glasine, a više Amirlin Tron. Svetlost te obasjala.“ Prikupila je uzde, a on joj se nakloni dok je vodila družinu pored njega.
Egvena oseti divljenje kada ugleda most. Mostovi Tar Valona uvek su je zadivljivali. Šupljikavi zidovi činili su se tako zamršeni da bi namučili i najbolju pletilju da su bili čipka. Delovalo je nemoguće da se tako nešto može uraditi s kamenom, ili da most može da nosi čak i sopstvenu težinu. Pedeset ili više koraka ispod mosta reka se valjala snažna i postojana, a most je čitavom svojom dužinom, od obale do ostrva, bio bez potpornih stubova.
Još divnije, na svoj način, bilo je osećanje da je most vodi kući. Divnije, ali i zaprepašćujuće. Emondovo Polje je moj dom. Ali u Tar Valonu će naučiti ono što mora da bi ostala u životu, da bi sačuvala slobodu. U Tar Valonu će naučiti – moraće da nauči – zašto je snovi toliko muče i zašto se ponekad čini da imaju značenja koja ne može da odgonetne. Život joj je sada bio vezan za Tar Valon. Ako se ikada bude vratila u Emondovo Polje – to „ako“ je bolelo, ali morala je biti iskrena – ako se bude vratila, to će biti samo poseta, da vidi roditelje. Već je postala nešto više od gostioničareve kćeri. Ni te veze više je nisu držale, ne jer ih je mrzela, već jer ih je prerasla.
Most je bio samo početak. Vodio je pravo do zidova što su kružili oko ostrva. Bili su to visoki zidovi od sjajnog belog kamena prošaranog srebrom. Vrhovi bedema gledali su na most s visine, mestimično isprekidani kulama od istog belog kamena. Masivna podnožja tih kula milovala je reka. Ali iza zidova dizale su se prave kule Tar Valona, kule iz priča: šiljati vrhovi, flaute i spirale. Neke su bile povezane vazdušastim mostovima dobrih stotinak koraka ili više nad zemljom. A to je bio samo početak.
Nije bilo stražara kod bronzom okovanih kapija, širokih dovoljno da kroz njih naporedo projaše dvadeset konjanika. Vodile su na jednu od širokih avenija što su presecale ostrvo. Proleće je možda tek došlo, ali vazduh je bio pun mirisa cveća, parfema i začina.
Egveni stade dah, kao da ranije nije ni videla grad. Na svakom trgu i raskrsnici bila je fontana, spomenik ili statua. Neke statue bile su na vrhu velikih stubova, visokih poput kula. Ali sam grad je varao oko. Ono što je bilo jednostavnog oblika moglo je biti toliko ukrašeno i izrezbareno da je i samo delovalo poput ukrasa, ili je, ako nema dekoracije, koristilo jedino vlastiti oblik da postigne veličanstvenost. Velike i male građevine od raznobojnog kamena ličile su na školjke, talase ili vetrom šibane litice. Skladne i kitnjaste, behu prenete iz prirode ili mašte. Kuće, gostionice, konjušnice – čak i najbeznačajnije zgrade u Tar Valonu podizane su s lepotom na umu. Veći deo grada sagradili su ogijerski zidari za dugih godina po Slamanju sveta. I tvrdili su još i sad kako im je to najbolje delo.
Ulice su zakrčili muškarci i žene iz svih plemena. Bilo ih je i tamne i svetle puti, i svakojakih međunijansi. Odeća im je bila jarkih boja i šara, ili jednolična ali prepuna nabora, pletenica i sjajnih dugmadi, ili jednostavna i strogog kroja; otkrivala je ili više no što je Egvena mislila da je pristojno, ili ništa sem očiju i vrhova prstiju. Nosiljke su krivudale kroz gužvu, a nosači vikali: „Mesta!“ Zatvorene kočije su milele, a livrejisani kočijaši vikali: „Hija!“ i „Ho!“ kao da veruju da će time nešto postići. Ulični muzičari svirali su flaute, harfe ili gajde, ponekad praćeni žonglerom ili akrobatom, ali uvek s kapom za skupljanje novca. Ulični prodavci glasno su nudili svoje usluge, a trgovci ispred svojih radnji hvalili robu. Grad je brujao poput živog bića.
Verin navuče kapuljaču, sakrivši lice. Egvena pomisli da niko u gomili na njih ne obraća pažnju. Čak ni Met u svojoj nosiljci nije privlačio poglede, mada su neki uzmicali dok su je obilazili. Ljudi su ponekad dovodili svoje bolesnike u Belu kulu na Lečenje, tako da je mogao biti zarazan.
Egvena pritera konja do Verin i nagnu se bliže njoj. „Očekuješ li stvarno neku nevolju sad kad smo u gradu? Skoro smo stigli.“ Bela kula odavde se jasno videla. Ogromna zgrada presijavala se iznad krovova.
„Uvek očekujem nevolje“, smireno odgovori Verin, „a i ti bi trebalo. Najpre u Kuli. Sve tri sada morate biti na oprezu više no ikada. Vaši... trikovi“ – na trenutak je stisnula usne pre no što joj se spokoj vratio – „preplašili su Bele plaštove, ali u Kuli bi mogli da vam donesu smrt ili umirenje.“
„Ne bih to uradila u Kuli“, pobuni se Egvena. „Nijedna od nas ne bi.“ Ninaeva i Elejna im se pridružiše, ostavivši Hurina da pazi na konje s nosiljkom. One klimnuše, Elejna žustro, a Ninaeva, učini se Egveni, kao s izvesnom suzdržanošću.
„Ne smeš nikada više to da radiš, dete. Ne smeš! Nikad više!“ Verin ih popreko pogleda ispod kapuljače, i odmahnu glavom. „A zaista se nadam da ste naučile da ne pričate kada bi trebalo da ćutite.“ Elejna i Egvena pocrveneše. „Kada uđemo u Kulu, ćutite i prihvatile Šta god da se desi. Šta god da se desi! Ne znate šta vas očekuje u Kuli, a i da znate, ne biste znale kako s tim da izađete na kraj. Stoga ćutite.“
„Uradiću kako kažeš, Verin Sedai“, reče Egvena, i Elejna za njom. Ninaeva šmrknu. Aes Sedai je prostreli pogledom, pa i ona nevoljno klimnu.
Pošto zađoše na trg, Hurin povede konje s nosiljkom napred. „Verin Sedai, sada moram da vas ostavim.“ Jednom podiže oči ka Kuli, a onda uspe da je više ni ne pogleda, mada je bilo teško gledati u bilo Šta drugo. Hurin je došao iz zemlje gde Aes Sedai poštuju, ali poštovati ih bilo je jedno, a biti njima okružen nešto sasvim drugo.
„Veoma si nam pomogao na našem putovanju, Hurine“, reče mu Verin. „A to je bilo dugo putovanje. Moći ćeš da se odmoriš u Kuli pre no što nastaviš put.“
Hurin snažno odmahnu glavom. „Ne mogu da protraćim jedan dan, Verin Sedai. Ni jedan sat. Moram se vratiti u Šijenar, da kralju Easaru i lordu Agelmaru ispričam istinu o onome što se odigralo kod Falmea. Moram da im kažem za...“ Odjednom ućuta i osvrnu se oko sebe. Nikog nije bilo dovoljno blizu da ih čuje, ali on svejedno stiša glas i samo reče: „Za Randa. Da je Zmaj Ponovo rođen. Mora da neki trgovački brodovi idu uz reku, i nameravam da na sledećem isplovim i ja.“
„Onda, neka te Svetlost prati, Hurine od Šijenara“, reče Verin. „Svetlost vas sve obasjala“, odgovori on i prikupi uzde. Ali zastade na trenutak i dodade: „Ako vam ikada budem bio potreban – ikada – pošaljite poruku u Fal Daru, i pronaći ću neki način da dođem.“ Pročistivši grlo, kao da se posramio, okrete konja i kasom se udalji od Kule. Ubrzo im se izgubio s vidika.
Ninaeva razdraženo odmahnu glavom. „Muškarci! Uvek kažu da pošalješ po njih ako ti zatrebaju, ali ako ti trebaju, trebaju ti smesta.“
„Nijedan muškarac ne može nam ovde pomoći“, suvo odgovori Verin. „Zapamtite: tišina.“
Egvena oseti neki gubitak kada Hurin ode. Jedva da je i pričao s njima, mada jeste s Metom, a pored toga, Verin je bila u pravu: bio je samo muškarac, i bespomoćan kao dojenče naspram onoga što bi moglo da ih čeka u Kuli. Svejedno, osim što im je njegov odlazak smanjio broj za jedan, ona je ipak mislila da je korisno imati kraj sebe muškarca s mačem. Sem toga, bio je i veza s Random i Perinom. Imam svoje brige da brinem. Rand i Perin moraće da se zadovolje Moirainom. A Min će se svakako starati o Randu, pomisli, uz nalet ljubomore koju pokuša da potisne. Skoro da je i uspela.