Uzdahnuvši, povede konje s nosiljkom. Met, ušuškan do grla, teško je disao. Uskoro, pomisli ona. Uskoro će te Izlečiti. A mi ćemo otkriti šta nas čeka. Požele da Verin prestane da ih plaši. Požele da Verin nema razloga da ih plaši.
Verin ih povede oko Kule, do pokrajnje kapijice, koja je bila otvorena. Kraj nje su stajala dva stražara. Zastavši, Aes Sedai zabaci kapuljaču i nagnu se u sedlu da tiho progovori jednom od njih. On se trže i iznenađeno pogleda Egvenu i ostale. Uz jedno brzo: „Kako zapovedaš, Aes Sedai“, otrča u dvorište Kule. Verin je već ujahivala kroz kapiju, i to kao da nema razloga za žurbu.
Egvena pođe za njom, vodeći nosiljku. Zgledala se s Ninaevom i Elejnom, pitajući se šta li je to Verin rekla onom čoveku.
Odmah iza kapije naišle su na sivu kamenu stražaru, nalik na šestostranu zvezdu postrance položenu na zemlju. Grupica stražara lenčarila je u dovratku; prestadoše da pričaju i pokloniše se kada Verin projaha.
U ovom delu dvorišta Kule bilo je, kao u vrtu nekog velmože, drveća, potkresanog žbunja i širokih staza posutih šljunkom. Kroz drveće videle su se i druge zgrade, a sama Kula nadvijala se nad svim tim.
Staza ih je odvela do staje među drvećem, gde konjušari u kožnim prslucima dojuriše da se pobrinu za njihove konje. Aes Sedai izdade uputstva, i neki od njih otkačiše nosiljku i nežno je spustiše. Dok su konje vodili u staju, Verin uze kožnu vreću ispod Metovih nogu i opušteno je stavi pod mišku.
Ninaeva presta da trlja rame i namršti se na Aes Sedai. „Rekla si da su mu možda preostali tek sati. Zar ćeš samo...“
Verin diže ruku, ali Egvena nije mogla da oceni da li je Ninaevu ućutkao taj pokret ili škripa stopala po šljunku.
Trenutak kasnije, pojavi se Šerijam Sedai, a za njom tri Prihvaćene u belim haljinama obrubljenim bojama svih sedam Ađaha, od Plavog do Crvenog, i dva mišićava čoveka u grubim kaputima. Nadzornica polaznica bila je pomalo punačka žena, visokih jagodica uobičajenih u Saldeji. Plamenocrvena kosa i blistave iskošene zelene oči činile su da glatke crte Aes Sedai kod nje deluju upečatljivo. Spokojno odmeri Egvenu i ostale, ali stisnu usne.
„Dakle, vratila si naše tri pobegulje, Verin. S obzirom na sve što se desilo, skoro želim da nisi.“
„Nismo...“ – zausti Egvena, ali Verin je preseče jednim oštrim: „TIŠINA!“ i prostreli je pogledom – prostreli ih sve tri – kao da može da ih ućutka snagom svog pogleda.
Egvena je bar za sebe bila sigurna da je to i uspelo. Nikada ranije nije videla Verin ljutu. Ninaeva prekrsti ruke i promrmlja nešto sebi u bradu, ali ništa ne reče. Tri Prihvaćene iza Šerijam ćutale su, naravno, ali Egveni se učini da vidi kako čulje uši.
Kada se uveri da će Egvena i druge dve biti mirne, Verin se okrete ka Šerijam. „Dečko se mora odneti negde podalje od bilo koga. Bolestan je, i to opasno. Ne samo po sebe, već i po ostale.“
„Rečeno mi je da imaš nosiljku.“ Šerijam pokaza nosiljku dvojici muškaraca, tiho reče nešto jednome, i Meta brzo odnese.
Egvena zinu da kaže kako mu je pomoć smesta potrebna, ali na Verinin besni pogled, ponovo stisnu usne. Ninaeva je cimala svoju pletenicu toliko jako da se Egvena plašila kako će je istrgnuti iz glave.
„Pretpostavljam“, reče Verin, „da čitava Kula zna za naš povratak?“
„Oni koji ne znaju“, odgovori Šerijam, „ubrzo će čuti. Dolasci i odlasci postali su omiljena tema razgovora i tračeva. Čak i pre Falmea, i daleko pre rata u Kairhijenu. Jesi li htela da to sačuvaš kao tajnu?“
Verin obema rukama uhvati kožnu vreću. „Moram da vidim Amirlin. Smesta.“
„Šta ćemo s ove tri?“
Verin zamišljeno pogleda Egvenu i njene prijateljice i namršti se. „Moraju biti dobro čuvane dok Amirlin ne bude htela da ih vidi, ako bude htela. Ali samo dobro čuvane, pazi. Mislim da će njihove sobe poslužiti. Nema potrebe za ćelijama. Nikome ni reči.“ Verin se i dalje obraćala Šerijam, ali Egvena je znala da je ovo poslednje trebalo da bude podsetnik njoj i ostalima. Ninaeva se mrštila i trzala pletenicu, kao da bi htela nekog da udari. Elejnine plave oči behu razrogačene, belo lice još bleđe no obično. Egvena nije bila sigurna šta sama oseća, bes ili strah i zabrinutost. Pomalo od svega, pomisli.
Poslednji put pogledavši svoje tri saputnice, Verin žurno ode, prigrlivši vreću. Plašt se lelujao za njom. Šerijam se podboči i pogleda Egvenu i druge dve. Egvena se na tren opusti. Nadzornica polaznica uvek je bila tihe naravi i imala smisla za humor, čak i kad je određivala dodatne poslove zbog kršenja pravila.
Ali kada Šerijam progovori, glas joj beše sumoran. „Verin Sedai reče: nikome ni reči, i tako će i biti. Ako makar jedna od vas progovori – sem da odgovori nekoj Aes Sedai, naravno – poželećete da je šibanje i ribanje podova sve o čemu ima da brinete. Da li smo se razumele?“
„Da, Aes Sedai“, odgovori Egvena, i ču druge dve kako kažu isto, mada Ninaeva to izgovori kao izazov.
Šerijam izusti nekakav zgađen zvuk. „U Kulu na obuku dolazi manje devojaka no nekada, ali svejedno dolaze. Većina ih ode ne naučivši ni da osete Istinski izvor, a kamoli da ga dodirnu. Nešto malo ih, pre no što odu, nauči dovoljno da se ne povrede. Jedva šačica može da se nada da postanu Prihvaćene, a još manje njih da nose šal. Težak je to život, pun gvozdene discipline, ali svaka polaznica bori se da ostane, da stekne prsten i šal. Čak i kada se toliko plaše da svake noći jecaju dok ne zaspe od iscrpljenosti, bore se da nastave. A vas tri, koje ste rođene s više sposobnosti no što sam se ja nadala da ću u životu videti, napustile ste Kulu bez dozvole, pobegle samo napola obučene, kao neodgovorna derišta, i ostale napolju mesecima. A sada se vraćate, kao da se ništa nije dogodilo, kao da od sutra možete nastaviti obuku.“ Ispusti dug uzdah, kao da će inače pući. „Faolajn!“
Tri Prihvaćene poskočiše, kao da ih je neko uhvatio da prisluškuju, a jedna od njih, crnpurasta žena kovrdžave kose, zakorači napred. Sve tri su bile mlade, ali ipak starije od Ninaeve. Njeno munjevito Prihvatanje bilo je više no neobično. U uobičajenim okolnostima bile su potrebne godine da polaznica zasluži prsten Velike zmije koji su nosile Prihvaćene, i još godine pre no što može makar da se ponada da će postati puna Aes Sedai.
„Odvedite ih u njihove sobe“, zapovedi Šerijam, „i držite ih tamo. Mogu dobiti hleb, hladnu čorbu i vodu, sve dok Amirlin Tron ne zapovedi drugačije. A ako neka od njih makar i reč kaže, možete je odvesti u kuhinju da riba lonce.“ Okrete se i ljutito ode. Čak joj se i po leđima videlo koliko je besna.
Faolajn skoro s nadom odmeri Egvenu i ostale, a pogotovu Ninaevu, namrštenu toliko da se činilo kako nosi masku. Na Faolajninom okruglom licu videlo se da nimalo ne voli one koje tako ekstravagantno krše pravila, a još manje one poput Ninaeve, divljakuše koja je dobila prsten a da nikad nije ni bila polaznica, a moć je usmeravala pre no što je i stupila na Tar Valon. Kada je postalo očigledno da Ninaeva namerava da zadrži svoj bes za sebe, Faolajn slegnu ramenima. „Kada Amirlin pošalje po vas, verovatno ćete biti umirene.“
„Mani se, Faolajn“, reče druga Prihvaćena. Bila je najstarija od njih tri, labuđeg vrata i bakarne kože. Kretala se skladno. „Ja ću te povesti“, reče Ninaevi. „Zovem se Teodrin. I ja sam divljakuša. Postupaću u skladu s naredbom Šerijam Sedai, ali neću te izazivati. Hajde.“
Ninaeva zabrinuto pogleda Elejnu i Egvenu, a onda uzdahnu i pusti da je Teodrin odvede.
„Divljakuše“, promrmlja Faolajn. Zvučalo je kao da je opsovala. Sada poče Egvenu da strelja pogledom.
Treća Prihvaćena, lepa devojka rumenih obraza, stade pored Elejne. Usne joj behu povijene u uglovima, kao da je volela da se smeje, ali pogled koji je uputila Elejni jasno je govorio da sada neće trpeti nikakve gluposti.