„Znam, majko“, mirno odgovori Verin, „ali svi Lovci očekuju da Rog pronađu u nekoj velikoj pustolovini, a ne u vreči kod četiri žene i bolesnog mladića. Sem toga, Randu ne bi ni koristio.“
„Kako to misliš? On treba da vodi Tarmon Gai’don. Rog treba da prizove mrtve junake iz groba da se bore u Poslednjoj bici. Je li to Moiraina ponovo nešto novo namerila a da se sa mnom nije dogovorila?“
„Ovo nema veze s Moirainom, majko. Mi smeramo, ali Točak tka Šaru kako želi. Rand nije prvi dunuo u Rog. To je učinio Metrim Kauton. A Met sada leži dole, i umire od veza s bodežom iz Šadar Logota. Sem ako ga ne Izlečimo.“
Sijuan zadrhta. Šadar Logot, zamrli grad toliko izopačen da su se čak i Troloci bojali da u njega uđu. I to s razlogom. Nekim slučajem, bodež iz tog mesta došao je u ruke mladog Meta, okuživši ga i iskrivivši zlom koje je nekada davno ubilo taj grad, a sada je ubijalo njega. Slučajem? Ili Šarom? Napokon, i on je ta’veren. Ali.. Met je dunuo u Rog. Onda...
„Sve dok je Met živ“, nastavi Verin, „Rog Valera za bilo koga drugog samo je instrument. Naravno, ako on umre, neko drugi može da dune i iskuje novu vezu između čoveka i Roga.“ Pogled joj beše staložen i neuznemiren onim što se činilo da predlaže.
„Mnogi će umreti pre no što završimo, kćeri.“ A koga drugog bih mogla da iskoristim da u njega dune? Neću rizikovati da ga sada vraćam Moiraini. Možda jednog od Gaidina. Možda. „Šara tek treba da odluči o njegovoj sudbini.“
„Da, majko. A Rog?“
„Za sada“, naposletku kaza Amirlin, „pronaći ćemo neko mesto da ga sakrijemo, tako da samo nas dve znamo gde se nalazi. Nakon toga, razmisliću šta da se radi.“
Verin klimnu. „Kako kažeš, majko. Naravno, prolazak nekoliko sati doneće umesto tebe jednu odluku.“
„Da li je to sve što imaš da kažeš?“ – odreza Sijuan. „Ako jeste, moram da se postaram za one tri pobegulje.“
„Tu su još i Seanšani, majko.“
„Šta s njima? Prema svim mojim izveštajima, pobegli su nazad preko okeana, ili odakle su već došli.“
„Tako se čini, majko. Ali bojim se da ćemo ponovo morati da se nosimo s njima.“ Verin izvadi malu u kožu povezanu beležnicu iza pojasa i poče da lista po njoj. „Sebe nazivaju Predvodnicima i govore o Povratku. Tvrde da je ova zemlja njihova. Zabeležila sam sve što sam o njima čula. Naravno, samo od onih koji su ili zaista videli ili imali neka posla s njima.“
„Verin, brineš o ribi-lavu u Olujnom moru, dok nam ovde srebrnperka grize mreže.“
Smeđa sestra nastavi da okreće stranice. „Prikladna metafora, majko. Riba-lav. Jednom sam videla veliku ajkulu koju je riba-lav odjurila u plićak, gde je i umrla.“ Prevrnula je još jedan list. „Da. Ovo je najgore. Majko, Seanšani koriste Jednu moć u bitkama. Koriste je kao oružje.“
Sijuan čvrsto stisnu šake. Izveštaji koje su golubovi doneli govorili su i 0 tome. Većinom su to bila prepričavanja, ali nekoliko žena videlo je to i lično. Moć upotrebljena kao oružje. Čak je i suvo mastilo na papiru uspelo da prenese njihovu izbezumljenost dok su o tome pisale. „To nam već donosi nevolje, Verin, a biće ili još više kako se priče budu širile, i sa širenjem rasle. Ali ništa ne mogu s tim. Rečeno mi je da su ti ljudi otišli, kćeri. Imaš U neke dokaze protivne toj tvrdnji?“
„Pa, ne, majko, ali...“
„Dok ne budeš imala, hajde da se postaramo da izbacimo srebrnperke iz naših mreža pre no što nam i čamac progrizu.“
Verin nevoljno zatvori beležnicu i zadenu je za pojas. „Kako kažeš, majko. Ako mogu da pitam, šta nameravaš da uradiš s Ninaevom i drugim dvema devojkama?“
Amirlin je neko vreme oklevala, razmišljajući. „Pre no što s njima završim, poželeće da odu do reke i bace se da ili ribe pojedu.“ Bila je to jednostavna istina, ali mogla se protumačiti na nekoliko načina. „Sada sedi i ispričaj mi sve što su te tri rekle i uradile dok su bile s tobom. Sve.“
13
Kazne
Egvena je ležala na svom uzanom krevetu i mrštila se na razigrane senke koje je po tavanici stvarao sjaj jedine svetiljke u sobi. Želela je da može da osmisli kako da postupa ili da razluči šta je očekuje. Ali ništa od toga. Senke behu uređenije od njenih misli. Jedva je mogla i da se natera da brine za Meta, ali stid koji je zbog toga osećala bio je smrvljen zidovima oko nje.
Bila je to gola soba, bez prozora, kao i sve ostale u odajama polaznica. Tesna, četvrtasta i okrečena u belo, s klinovima o koje je okačila svoje stvari na jednom zidu, krevetom postavljenim uz drugi zid, dok je na trećem bila polica, na kojoj je nekada držala nekoliko knjiga pozajmljenih iz biblioteke Kule. Umivaonik i tronožac sačinjavali su ostatak nameštaja. Daske poda bile su skoro bele od ribanja. Ona je to radila, na kolenima, svakog dana dok je tu živela, kao dodatak ostalim poslovima i učenju. Polaznice su živele jednostavno, bile one kćeri gostioničara, ili kći naslednica Andora.
Ponovo je nosila jednostavnu belu haljinu polaznice – čak su i pojas i torbica bili beli – ali nije joj bilo drago što se otarasila omraženog sivila. Soba joj je postala previše nalik na zatvorsku ćeliju. Šta ako nameravaju da me zadrže ovde. U ovoj sobi. Kao u ćeliji. Kao okovratnik i...
Obazrela se ka vratima – znala je da crnpurasta Prihvaćena stražari s druge strane – i okrenula se bliže belo okrečenom zidu. Neposredno iznad dušeka bila je jedna rupica, skoro nevidljiva, ukoliko ne znaš tačno gde da gledaš. Neke davnašnje polaznice izbušile su je do druge sobe. Egvena prošapta; „Elejna?“ Nije bilo odgovora. „Elejna? Jesi li zaspala?“
„Kako mogu da spavam“, začu se Elejnin odgovor, promukli šapat kroz rupu. „Mislila sam da ćemo biti u nekoj nevolji, ali ovo nisam očekivala. Egvena, šta će nam uraditi?“
Egvena nije znala odgovor, a nije ni htela da dá glasa svojim nagađanjima. Nije želela ni da razmišlja o njima. „Mislila sam da ćemo biti junakinje, Elejna. Bezbedno smo donele Rog Valera. Otkrile smo da je Lijandrin Crni ađah.“ Glas je tu izdade. Aes Sedai oduvek su poricale postojanje Crnog ađaha, Ađaha koji je služio Mračnome. Znale su da se razgneve na bilo koga ko bi čak i dopustio mogućnost da postoji. Ali mi znamo da postoji. „Trebalo bi da smo junakinje, Elejna.“
„Šta bi bilo kad bi bilo ne plete pletivo“, odvrati Elejna. „Svetlosti, kako sam mrzela kad mi majka to kaže, ali tačno je. Verin reče da nikome ne smemo govoriti o Rogu, ili o Lijandrin. Nikome sem njoj ili Amirlin Tron. Mislim da se ništa neće rasplesti kako smo mislile. To nije pošteno. Prošle smo toliko mnogo; ti si prošla kroz toliko toga. Jednostavno nije pošteno.“
„Verin kaže. Moiraina kaže. Znam zašto ljudi smatraju da Aes Sedai vole da povlače konce. Skoro da osećam uzice na rukama i nogama. Šta god da urade, to će biti ono što je dobro za Belu kulu, a ne za nas.“
„Ali i dalje želiš da budeš Aes Sedai, zar ne?“
Egvena je oklevala, ali nije bilo sumnje u njenom odgovoru. „Da“, reče. „I dalje želim. Jedino ćemo tako biti bezbedne. Ali reći ću ti sledeće: neću dopustiti da me umire.“ To je bila nova misao, koju je izrekla čim joj je sinula, ali shvatila je da ne želi da povuče te reči. Odustati od dodira Istinskog izvora? Osećala ga je čak i sada, sjaj tik iza nje, tik sa druge strane vida. Odupre se želji da posegne ka njemu. Odustati od toga da budem ispunjena Jednom moći, da se osećam življom no ikada ranije? Neću! „Ne bez borbe.“
S druge strane zida zavlada duga tišina. „Kako bi mogla da ili sprečiš? Možda si sada snažna koliko i bilo koja od njih, ali ni ti ni ja ne znamo dovoljno da sprečimo makar i jednu Aes Sedai da nas odseče od Istinskog izvora, a ovde ili ima na desetine.“