Egvena razmisli o tome. Naposletku reče; „Mogla bih da pobegnem. Da zaista pobegnem ovaj put.“
„Pošle bi za nama, Egvena. Sigurna sam da bi. Čim pokažeš i trunku sposobnosti, ne puštaju te sve dok ne naučiš dovoljno da se ne ubiješ. Ili dok od toga ne umreš.“
„Više nisam prosta seljanka. Videla sam nešto sveta. Ako želim, mogu da pobegnem iz šaka Aes Sedai.“ Koliko je pokušavala da ubedi Elejnu toliko se trudila da uveri i samu sebe. A šta ako još ne znam dovoljno? Ako ne znam dovoljno o svetu, o Moći? Šta ako usmeravanje i dalje može da me ubije? Nije želela da razmišlja o tome. Toliko mnogo još treba da naučim. Neću im dozvoliti da me zaustave.
„Možda će nas moja majka zaštititi“, kaza Elejna, „ako je onaj Beli plašt govorio istinu. Nikada ni pomislila ne bih da ću se nadati da je tako nešto istina. Ali ako nije, verovatnije je da bi nas majka obe u lancima poslala nazad. Hoćeš li me naučiti da živim u selu?“
Egvena trepnu ka zidu. „Poći ćeš sa mnom? Mishm, ako dođe do toga?“ Ponovo zavlada duga tišina, a potom se začu slabašni šapat: „Ne želim da budem umirena, Egvena. Neću biti. Neću biti!“
Vrata se iznenada otvoriše, tresnuvši o zid. Egvena se trže i naglo uspravi. Čula je tresak vrata i sa druge strane zida. Faolajn uđe u Egveninu sobu, smešeći se, a pogled joj polete ka rupici. Slične rupe spajale su većinu polazničkih soba; sve koje su bile polaznice znale su za njih.
„Sapućeš s prijateljicom, je li?“ – s iznenađujućom toplinom reče kovrdžava Prihvaćena. „Pa, kada sama čekaš, preplavi te usamljenost. Jeste li se lepo ispričale?“
Egvena otvori usta, a onda ili brže-bolje zatvori. Šerijam je rekla da može da odgovara na pitanja Aes Sedai. Ni na čija više. Bezizražajno je gledala Prihvaćenu i čekala.
Lažno saosećanje skliznu s Faolajninog lica poput kiše s krova. „Na noge! Neće takve kao što si ti ostavljati Amirlin da čeka. Imaš sreće što nisam došla na vreme da te čujem. Miči se!“
Trebalo je da polaznice poslušaju Prihvaćenu skoro podjednako brzo kao Aes Sedai, ali Egvena ustade polako. Odugovlačila je najviše što se usudila nameštajući haljinu. Sićušno se nakloni pred Faolajn i uputi joj malecki osmeh. Prihvaćena se toliko namršti da se Egvena još šire osmehnu, pre no što se seti da se obuzda; nije bilo svrhe previše izazivati Faolajn. Digavši glavu, pretvarajući se da joj kolena ne klecaju, izađe iz sobe pre Prihvaćene.
Elejna je već čekala u hodniku s rumenom Prihvaćenom, čvrsto rešena da bude hrabra, kako je izgledalo. Nekako joj je uspelo da oda utisak kako je Prihvaćena sluškinja koja joj nosi rukavice. Egvena se nadala da je i njoj to makar upola toliko uspelo.
Ograđene galerije polazničkih odaja dizale su se sprat za spratom iznad njih, i spuštale se ispod, obrazujući šupalj stub, sve do polazničkog dvorišta. Na vidiku nije bilo nijedne druge žene. Čak i da je svaka polaznica u Kuli bila tu, manje od četvrtine soba bilo bi puno. Njih četiri ćutke su hodale oko praznih galerija i niz kružne staze; nijedna nije mogla da podnese da glasom potcrta tu prazninu.
Egvena nikada ranije nije dolazila u deo Kule gde su se nalazile odaje Amirlin Tron. Hodnici visokih zidova su bih dovoljno široki da kroz njih s lakoćom prođu volujska kola. Po zidovima su visile raznobojne tapiserije, izrađene u desetinama stilova, s cvetnim šarama i šumskim prizorima, junačkim delima i zamršenim obrascima. Neke su delovale tako staro kao da će se raspasti samo ako li ili neko dotakne. Dok su njih četiri koračale, obuća im je glasno kliktala o podne ploče u obliku romba, koje su se ređale u bojama sedam Ađaha.
Srele su svega nekoliko drugih žena – povremeno neku Aes Sedai veličanstvenog držanja, u prevelikoj žurbi da bi primećivala Prihvaćene ili polaznice; pet ili šest Prihvaćenih dok su sve važne jurile na izvršenje svojih zadataka ili na učenje; šačicu služavki s poslužavnicima ili metlama, ili ruku punih čaršava i ubrusa; nešto polaznica koje su žurile po zadatku čak i više no sluškinje.
Pridružiše im se Ninaeva i njena pratilja labuđeg vrata, Teodrin. Obe su ćutale. Ninaeva je sada bila u haljini Prihvaćenih, beloj s porubom od sedam boja, ali nosila je svoj pojas i torbicu. Ohrabrujuće se osmehnula Egveni i Elejni i zagrlila ih. Egvena oseti takvo olakšanje što vidi još jedno prijateljsko lice da je uzvratila zagrljaj jedva i pomislivši da se Ninaeva ponaša kao da teši decu – ali dok su koračale dalje, Ninaeva je povremeno oštro trzala svoju debelu pletenicu.
U tom delu Kule bilo je vrlo malo muškaraca. Egvena je videla samo dvojicu, Zaštitnike koji su koračali jedan kraj drugog i razgovarali. Jednom je mač bio za pojasom, a drugome na leđima. Prvi je bio nizak i vitak, skoro mršav, a drugi širok koliko i visok, ali obojica su se kretali s nekim opasnim skladom. Bilo ili je teško dugo posmatrati, zbog zaštitničkih plaštova što menjaju boju. Ponekad se činilo kao da im se delovi tela stapaju sa zidom iza njih. Videla je kako ili Ninaeva gleda, i odmahnula glavom. Mora da uradi nešto u vezi s Lanom. Ako posle današnjeg dana bilo koja od nas tri išta više bude mogla da uradi.
Predvorje radne sobe Amirlin Tron bilo je velelepno kao neka palata, mada su raštrkane stolice za one koji čekaju bile jednostavne. Ali Egvena je gledala samo Leanu Sedai. Čuvar je nosila svoju usku ešarpu, koja je označavala položaj, plavu da pokaže kako je uzdignuta iz Plavog ađaha. Lice kao da joj beše isklesano iz glatkog smeđeg kamena. Nije bilo nikog drugog.
„Da li su vam pravile nevolje?“ U odsečno izgovorenim Leaninim rečima nije se mogao osetiti ni gnev ni saosećanje.
„Ne, Aes Sedai“, istovremeno rekoše Teodrin i rumena Prihvaćena.
„Ovu sam morala da vučem za vrat, Aes Sedai“, reče Faolajn pokazavši ka Egveni. Prihvaćena je zvučala uvređeno. „Kao da je zaboravila disciplinu Bele kule.“
„Predvoditi“, kaza Leana, „ne znači ni vući, ni gurati. Idi do Maris Sedai, Faolajn, i zamoli je da ti dopusti da razmišljaš o tome dok grabuljaš staze u Prolećnom vrtu.“ Otpustila je Faolajn i druge dve Prihvaćene, a one se duboko nakloniše. Faolajn besno pogleda Egvenu.
Čuvar nije obraćala pažnju na odlazak Prihvaćenih. Umesto toga, posmatrala je žene koje su ostale, prstom lupkajući usne, sve dok se Egvena ne oseti kao da ili je u potpunosti premerila i odmerila. Ninaevine oči opasno zasijaše. Čvrsto je stiskala svoju pletenicu.
Naposletku, Leana diže ruku ka vratima radne sobe Amirlin Tron. Velika zmija, promera pun korak, grizla je sopstveni rep na tamnom drvetu obaju krila. „Uđite“, reče Leana.
Ninaeva smesta zakorači i otvori jedno krilo. To beše dovoljno da pokrene Egvenu. Elejna ju je čvrsto držala za ruku, kao i ona nju. Leana pođe za njima i stade u stranu, na pola puta između njih tri i stola u središtu sobe.
Amirlin Tron je sedela za stolom i čitala neka dokumenta. Nije dizala pogled. Ninaeva nešto zausti, ali smesta zaneme kada je Čuvar oštro pogleda. Njih tri stajale su ispred stola Amirlin Tron i čekale. Egvena pokuša da se ne meškolji. Prošli su minuti – njima su se činili kao sati – pre no što Amirlin podiže glavu, ali kada ili te plave oči pogledaše, Egvena pomisli kako bi rado sačekala još malo. Amirlinin pogled bio je poput dve ledenice koje su joj probadale srce. Soba je bila hladna, ali niz leđa joj pocuri znoj.
„Dakle“, naposletku kaza Amirlin. „Naše pobegulje su se vratile.“
„Nismo pobegle, majko.“ Ninaeva se očigledno trudila da bude smirena, ali glas joj je drhtao od osećanja. Gneva, znala je Egvena. Ta jaka volja često je bila praćena gnevom. „Lijandrin nam je rekla da treba da pođemo s njom i...“ Preseče je glasan udarac Amirlininog dlana po stolu.
„Ne prizivaj njeno ime ovde, dete!“ – prasnu Amirlin. Leana ili je posmatrala sa strogim spokojem.
„Majko, Lijandrin je Crni ađah“, izlete Egveni.