„Ne zahvaljujte mi. Vaše sposobnosti predaleko su otišle da biste ostale polaznice. Neke će misliti kako ne bi trebalo da dobijete prstenje, ne nakon onog što ste učinile. Ali kada vas vide do ramena u masnim šerpama, primedbi će biti manje. A da vi ne biste pomislile kako je to neka nagrada, znajte da prvih nekoliko nedelja posle uzdizanja do Prihvaćenih služi da se trula riba izdvoji od sveže. U poređenju s najlakšim časovima sledećih nedelja čežnjivo ćete se sećati i najgoreg dana provedenog među polaznicama. Pretpostavljam da će neke od sestara koje će vam predavati biti i strože no što je potrebno, ali ne verujem da ćete se žaliti. Je li tako?“
Mogu da učim, pomisli Egvena. Mogu da biram šta ču učiti. Sada mogu da učim o snovima, da učim...
Amirlinin osmeh prekide joj tok misli. Taj osmeh govorio je da ništa što im sestre urade neće biti strože no što je potrebno, ako ili ostave u životu. Ninaevin izraz bio je mešavina dubokog saosećanja i užasnutog prisećanja na prve svoje nedelje koje je provela kao Prihvaćena. Na taj prizor, Egvena proguta knedlu. „Jeste, majko“, slabašno reče. Elejnin odgovor beše promukli šapat.
„Onda, s tim je gotovo. Majka ti ni najmanje nije bila srećna zbog tvog nestanka, Elejna.“
„Ona zna?“ – ciknu ona.
Leana šmrknu, a Amirlin izvi obrvu i reče: „Kako sam mogla da sakrijem od nje? Mimoišla si je za manje od mesec dana, što je možda i dobro po tebe. Lako je moguće da taj susret ne bi preživela. Bila je besna kao ris. Na tebe, na mene, na Belu kulu.“
„Mogu da zamislim, majko“, slabašno kaza Elejna.
„Mislim da ne možeš, dete. Možda si okončala tradiciju otpočetu pre no što je Andor i postojao. Običaj jači no većina zakona. Morgaza je odbila da povede Elaidu nazad sa sobom. Prvi put u istoriji kraljica Andora nema Aes Sedai za savetnicu. Zahtevala je da se, čim budeš pronađena, smesta vratiš u Kaemlin. Ubedila sam je da bi za tebe bilo bezbednije da se još neko vreme obučavaš ovde. Bila je spremna i da tvojoj braći zabrani obuku sa Zaštitnicima. Sami su se izvukli. Još ne znam kako.“
Elejna kao da je razmišljala o nečemu, možda o besnoj Morgazi. Stresla se. „Gavin mi je brat“, odsutno reče. „Galad nije.“
„Ne budi detinjasta“, odvrati joj Amirlin. „Pošto imate istog oca, i Galad ti je brat, volela ti njega ili ne. Neću dozvoliti da se detinjasto ponašaš, devojko. Izvesna mera gluposti može se prihvatiti kod polaznice, ali ne i kod Prihvaćene.“
„Da, majko“, sumorno reče Elejna.
„Kraljica je kod Šerijam ostavila pismo za tebe. Sem što te je izgrdila, verujem da je iskazala nameru da te dovede kući čim to po tebe bude bezbedno. Sigurna je da ćeš za najviše nekoliko meseci moći da usmeravaš bez opasnosti po sebe.“
„Ali želim da učim, majko.“ Čelik se vrati u Elejnin glas. „Želim da postanem Aes Sedai.“
Amirlinin osmeh beše još hladniji no prethodni. „I dobro je što je tako, dete, jer nemam nikakve namere da te prepustim Morgazi. Imaš potencijal da budeš najsnažnija Aes Sedai u poslednjih hiljadu godina. Neću te pustiti iz šaka dok ne dobiješ i šal, a ne samo prsten. Makar te pretvorila u mleveno meso. Ne puštam te. Jesam li bila jasna?“
„Da, majko.“ Elejna je zvučala kao da joj nije dobro. Egvena je ni najmanje nije krivila. Našla se između Morgaze i Bele kule, kao krpa između dva psa. Između kraljice Andora i Amirlin Tron. Ako je Egvena ikada zavidela Elejni na bogatstvu i prestolu koji će joj jednog dana pripasti, u tom trenutku svakako nije.
Amirlin oštro reče: „Leana, odvedi Elejnu do Šerijamine radne sobe. Ovim dvema imam još ponešto da kažem. Ne verujem da će im se to svideti.“
Egvena se iznenađeno zgleda s Ninaevom. Zabrinutost na trenutak prekide napetost među njima. Šta to ima nama da kaže, a ne i Elejni? – zapita se. Nije me briga, sve dok mi ne zabrani da učim. Ali zašto ne i Elejni?
Elejna se namršti na spomen radne sobe nadzornice polaznica, ali pribra se kada joj Leana priđe. „Kao što zapovedaš, majko“, svečano reče, spustivši se u savršeni naklon i široko raširivši suknju, „tako se pokoravam.“ Držeći glavu visoko, pođe za Leanom.
14
Ubodi trnja
Amirlin Tron ne progovori odmah. Priđe visokim lučnim prozorima i zagleda se preko balkona ka vrtu, s rukama iza leđa. Minuti su prošli pre no što je prozborila.
„Sprečila sam da se sazna ono najgore, ali koliko će to trajati? Sluge ne znaju za ukradene ter’angreale, niti su povezali smrti s odlaskom Lijandrin i onih ostalih. To nije bilo lako postići, s obzirom na glasine. Misle da su ubistva počinili Prijatelji Mraka. A tako je i bilo. I po gradu počinju da kolaju glasine. Da su Prijatelji Mraka prodrli u Kulu, da su počinili ubistva. To nije bilo moguće sprečiti. Ne prija našem ugledu, ali bar je bolje no istina. Barem niko van Kule ne zna da su Aes Sedai ubijene. Malo ili i u Kuli to zna. Prijatelji Mraka u Beloj kuli. Fuj! Čitavog života poricala sam to. Neću im dozvoliti da ostanu ovde. Upecaću ih, iščupati im utrobe i obesiti da se suše.“
Ninaeva nesigurno pogleda Egvenu – sama Egvena osećala se još dvostruko nesigurnije – a onda duboko udahnu. „Majko, hoćemo li biti dodatno kažnjene? Sem onoga na šta si nas već osudila?“
Amirlin se osvrnu i pogleda ih; oči joj behu u senci. „Dodatno kažnjene? Može se i tako reći. Neki će pričati da sam vas darovala time što sam vas uzdigla. Sada ćete osetiti istinski ubod trnja te ruže.“ Oštro priđe svojoj stolici i sede, a onda kao da ponovo izgubi potrebu za hitnjom. ili sigurnost.
Egvena se preseče kada vide Amirlin nesigurnu. Amirlin Tron uvek je bila sigurna, uvek spokojno usredsređena na svoj put. Amirlin je bila oličenje snage. Uprkos svoj Egveninoj sirovoj moći, žena s druge strane stola posedovala je znanje i iskustvo da je zaveže u čvor. Iznenada je videti kako se koleba – poput devojčice koja zna da mora glavačke da skoči u baru, nemajući pojma koliko je duboka, niti da li je na dnu pesak ili kamenje – od tog prizora Egvena se sledila. Kako to misli, istinski ubod trnja? Svetlosti, šta namerava da nam uradi?
Opipavši izrezbarenu crnu kutiju na stolu pred sobom, Amirlin je pogleda kao da je zagledana u nešto daleko. „Pitanje je kome mogu da verujem“, tiho kaza. „U najmanju ruku, trebalo bi da mogu Leani i Šerijam. Ali, smem li? Verin?“ Ramena joj se nakratko zatresoše od tihog smeha. „Verin sam već poverila daleko više od svog života, ali koliko daleko mogu da idem? Moiraini?“ Na trenutak ućuta. „Moiraini sam oduvek mogla da verujem.“
Egvena se nelagodno promeškolji. Koliko je Amirlin znala? Nije mogla tako nešto da pita, ne Amirlin Tron. Znaš li da je jedan mladić iz mog sela, čovek za koga sam mislila da ću se jednog dana udati, Ponovorođeni Zmaj? Znaš li da mu dve tvoje Aes Sedai pomažu? Bar je bila sigurna da Amirlin ne zna za njen sinoćnji san, u kome je Rand bežao od Moiraine. Mislila je da je sigurna. Nastavila je da ćuti.
„O čemu to pričaš?“ – ljutito upita Ninaeva. Amirlin je pogleda, a ona blažim glasom dodade: „Oprosti mi, majko, ali da li ćemo biti dodatno kažnjene? Ne shvatam čemu ova priča o poverenju. Ako te zanima moje mišljenje, Moiraini ne treba verovati.“
„To je tvoje mišljenje, je li?“ – upita Amirlin. „Pre godinu dana si napustila svoje selo, a već misliš kako dovoljno poznaješ svet da znaš kojoj Aes Sedai se može verovati, a kojoj ne? Majstor mornar koji je jedva naučio da zategne jedro!“
„Nije tako mislila, majko“, reče Egvena, ali znala je da je Ninaeva mislila tačno to što je rekla. Pogledala ju je opominjući. Ninaeva oštro cimnu pletenicu, ali oćuta.