„Pa, ko to može da kaže“, mislila se Amirlin. „Poverenje je ponekad klizavo kao košara puna jegulja. Suština je u tome da s vama dvema moram da radim, iako ste tanka trska.“
Ninaeva stisnu usne, mada ne povisi glas. „Tanke trske, majko?“ Amirlin nastavi kao da Ninaeva ništa nije rekla. „Lijandrin je pokušala da vas baci u vir. Lako može biti da je otišla jer je saznala da se vraćate i da je možete razotkriti. Stoga, moram da verujem kako niste – Crni ađah. Radije bih jela krljušt i utrobe“, promrmlja, „Ali valjda ću morati da se naviknem na to ime.“
Egvena zapanjeno uzdahnu – Crni ađah? Mi? Svetlosti! – ali Ninaeva prosikta: „Naravno da nismo! Kako se usuđuješ tako nešto da kažeš? Kako se usuđuješ i da nagovestiš takvu mogućnost?“
„Ako sumnjaš u mene, dete, samo napred!“ – hladnim glasom reče Amirlin. „Jednog dana možda ćeš imati moći Aes Sedai, ali još si daleko od toga. Pa? Ako imaš još nešto da kažeš, govori. Obećavam ti da ćeš jecati moleći za oproštaj! Tanka trska? Slomiću te kao trsku! Nimalo mi strpljenja nije ostalo.“
Ninaeva razjapi usta. Ali, naposletku, trže se i udahnu vazduh da se smiri. Kada je progovorila, glas joj i dalje beše oštar, ali ne kao ranije. „Oprosti mi, majko. Ali nije trebalo da... Mi nismo... Tako nešto nikad ne bismo uradile.“
Amirlin se zavali u stolcu i kiselo nasmeši. „Dakle, kada hoćeš možeš da savladaš svoju narav. Morala sam to da znam.“ Egvena se zapita koliko je to bila provera; nešto u očima Amirlin Tron govorilo je da joj je strpljenje zaista iscrpljeno. „Volela bih da mogu da te uzdignem do šala, kćeri. Verin kaže da si već snažna koliko i ma koja druga žena u Kuli.“
„Šal!“ – dahnu Ninaeva. „Aes Sedai? Ja?“
Amirlin neznatno odmahnu, kao da nešto baca, ali delovala je kao da joj je zbog toga žao. „Nema svrhe želeti nemoguće. Teško da mogu da te učinim punom sestrom i istovremeno pošaljem da ribaš lonce. Verin takođe kaže da i dalje ne možeš svesno da usmeravaš ako nisi besna. Bila sam spremna da te odsečem od Istinskog izvora da si se makar i spremila da prigrliš saidar. Konačni ispit za šal zahteva da usmeravaš dok pod pritiskom održavaš potpuni spokoj. Izuzetnim pritiskom. Čak ni ja ne mogu – i neću – da izbacim taj uslov.“
Ninaeva je delovala zapanjeno. Gledala je u Amirlin otvorenih usta. „Ne razumem, majko“, trenutak kasnije kaza Egvena.
„Valjda ne razumeš. Vas dve ste jedine u Kuli za koje u potpunosti mogu biti sigurna da nisu iz Crnog ađaha.“ Amirlin se i dalje mrštila na te reči. „Lijandrin je sa svojih dvanaest otišla. Ali da li su sve one otišle? Ili su neke i ostale, poput grebena u plićaku, koji ne vidiš sve dok ti ne probuši čamac? Moguće je da ili neću pronaći dok ne bude prekasno, ali neću dopustiti da se Lijandrin i ostale izvuku s onim što su učinile. Ni s krađom, a pogotovu ne s ubistvima. Niko ne može da ubija moje ljude i da se nakon toga jednostavno odšeta. Niti ću dozvoliti da trinaest obučenih Aes Sedai služi Senci. Nameravam da ili pronađem, i umirim!“
„Ne shvatam kakve to veze ima s nama“, lagano reče Ninaeva. Delovala je kao da joj se ne sviđa ono o čemu razmišlja.
„Veza je u sledećem, dete: vas dve postaćete moji psi, i loviti Crni ađah. Niko neće verovati da ste to vi, ne dve poluobučene Prihvaćene koje sam javno ponizila.“
„To je ludilo!“ Ninaevine oči već behu razrogačene dok je Amirlin stigla do reči „Crni ađah“, a šaka joj pobele koliko je jako stiskala pletenicu. Odsečno prosikta: „Sve one su pune Aes Sedai. Egvena još nije uzdignuta ni do Prihvaćene, a dobro ti je poznato da ja usmeravanjem ni sveću ne mogu da zapalim, sem ako nisam besna. Ne svojom voljom. Kakvi će nam biti izgledi?“
Egvena se složi klimanjem glave. Jezik joj se slepio za nepce. Loviti Crni ađah? Radije bi lovila medveda prutom! Samo pokušava da nas uplaši, da nas još više kazni. Mora da je tako! Ako je Amirlin to pokušavala, savršeno joj je uspevalo.
I Amirlin je klimala. „Sve što kažeš je tačno. Ali obe ste po moći jače od Lijandrin, a ona je najsnažnija od njih. Ali one su obučene, a vi ne. A ti, Ninaeva, i dalje si ograničena. Ali kada nemaš veslo, dete, svaka daska će poslužiti da doveslaš do obale.“
„Ali ja bih bila beskorisna“, izlete Egveni. Glas joj beše ciktav, ali isuviše se plašila da bi se stidela. Ozbiljno misli! Oh, Svetlosti, ozbiljno misli! Lijandrin me je dala Seanšanima u ruke, a ona sada traži od mene da lovim trinaest poput nje? „Moje studije, moje učenje, rad u kuhinji. Anaija Sedai svakako će želeti da nastavi s proverama da li sam Snevač. Jedva da ću imati vremena za jelo i spavanje. Kako bilo šta da lovim?“
„Moraćeš da nađeš vremena“, odvrati Amirlin, ponovo hladna i spokojna, kao da je lov na Crni ađah isto što i čišćenje poda. „Kao Prihvaćena moći ćeš, u okviru nekih granica, da biraš šta ćeš učiti i kada. A i pravila su nešto lakša za Prihvaćene. Nešto lakša. Moraju biti pronađene, dete.“ Egvena pogleda Ninaevu, ali Ninaeva upita: „Zašto i Elejna nije deo ovoga? Nemoguće da misliš kako je ona iz Crnog ađaha. Da li je to jer je kći naslednica Andora?“
„Puna mreža na prvom bacanju, dete. Da mogu, učinila bih je jednom od vas, ali Morgaza mi ionako zadaje nevolje. Kada je budem zagladila, smirila i vratila na pravi put, možda će vam se tada Elejna pridružiti. Možda tada.“
„Onda izostavi i Egvenu“, odvrati Ninaeva. „Jedva da je dovoljno stara da se smatra ženom. Ja ću loviti za tebe.“ Egvena zausti da se pobuni – ja jesam žena! – ali Amirlin je preteče.
„Ne koristim vas kao mamac, dete. Ne bih bila srećna ni da vas je stotinu, ali ima vas samo dve, tako da ću dve i imati.“
„Ninaeva“, kaza Egvena, „ne razumem te. Hoćeš li da kažeš da želiš ovo da radiš.“
„Nije da želim“, umorno odgovori Ninaeva, „ali radije bih ili lovila no da sedim i pitam se da li je Aes Sedai koja me podučava Prijatelj Mraka. A šta god da nameravaju, ne želim da čekam dok ne budu spremne da to otkrijem.“
Egveni pozli zbog sopstvene odluke. „Onda ću i ja. Ništa više od tebe ne želim da čekam i pitam se.“ Ninaeva otvori usta, ali Egvena se naljuti; nakon straha ljutnja je bila pravo olakšanje. „I da mi nisi ponovo rekla kako sam premlada. Ja bar mogu da usmeravam kako god hoću. Uglavnom. Više nisam devojčica, Ninaeva.“
Ninaeva je samo stajala, ćutke trzajući pletenicu. Naposletku se opusti. „Nisi, zar ne? I sama rekoh da si žena, ali pretpostavljam da u sebi to nisam verovala. Devojko, ja... Ne, ženo, nadam se da shvataš kako si se popela u kazan sa mnom, a vatra je možda potpaljena.“
„Znam.“ Egvena oseti ponos što joj glas skoro nimalo nije drhtao. Amirlin se nasmeši, kao da je zadovoljna, ali bilo je nečeg u njenim plavim očima zbog čega Egvena posumnja da je sve vreme znala kakva će biti njihova odluka. Na trenutak ponovo oseti one konce na rukama i nogama.
„Verin...“ Amirlin zastade oklevajući, a onda napola sama sebi promrmlja: „Ako nekome moram da verujem, onda to može biti i ona. Već zna koliko i ja, a možda i više.“ Glas joj dobi na snazi. „Verin će vam dati sve što je poznato o Lijandrin i ostalima, spisak ukradenih ter’angreala i njihova svojstva. Za one koji su nam poznati. A što se tiče Crnih koje su možda i dalje u Kuli... Slušajte, gledajte i pazite kakva pitanja postavljate. Budite kao miševi. Ako makar i posumnjate na nešto, prijavite mi to. Lično ću vas držati na oku. Niko neće to smatrati čudnim, s obzirom na ono za šta ste kažnjene. Možete mi podnositi izveštaje dok vas budem proveravala. Zapamtite, već su počinile ubistva. Mogu da pokušaju ponovo.“
„To je sve lepo i krasno“, reče Ninaeva, „ali mi ćemo i dalje biti Prihvaćene, a gonimo Aes Sedai. Svaka puna sestra može nam reći da se prošetamo, ili nas poslati da joj operemo veš, a mi nećemo imati izbora, sem da je poslušamo. Ima mesta gde Prihvaćene ne smeju da idu, stvari koje ne smemo da radimo. Svetlosti, čak i da smo sigurne kako je neka sestra iz Crnog ađaha, mogla bi narediti gardistima da nas zatvore u sobe i tu i zadrže, a oni bi tako i postupili. Sigurno ne bi poverovali Prihvaćenoj nasuprot Aes Sedai.“