Ne razmišljajući onjuši vetar. Najsnažniji je bio miris konja, ljudi i ljudskog znoja. Zec je nedavno prošao među ovim drvećem. Strah ga je nagonio u trk iz sve snage, ali lisica na njegovom tragu nije ga tu ubila. Odjednom shvati šta radi i stade. Čovek bi pomislio da će mi se od ovolikog vetra nos zapušiti. Skoro je poželeo da je tako. A ni Moirainu ne bih pustio da s tim išta uradi.
Neko šesto čulo ga zagolica, ali on odbi da na to obrati pažnju. Ostalima oko sebe nije ni spomenuo to osećanje.
Druga petorica bili su u sedlima s pripravnim konjičkim lukovima. Motrili su i na nebo i na padine pod sobom. Činilo se da im ne smeta vetar što im je vijorio plaštovima kao da su barjaci. Kroz prorez u plaštu iznad ramena svakog od njih štrčao je dvoručni balčak. Perinu je od prizora njihovih golih obrijanih glava, s perčinima, bilo još hladnije. Za njih je ovo vreme bilo već kasno proleće. Sva mekoća koje je možda moglo biti u njima izbijena je na tvrđem nakovnju od ijednog za kakav je on znao. Bili su Šijenarci, iz Krajina duž Velike pustoši, gde su skoro svake noći mogli da uslede troločki napadi. Čak su i trgovci ili seljaci morali da imaju mač ili luk. A ovi ljudi nisu bili seljaci, već vojnici skoro od rođenja.
Ponekad se pitao zašto su slušali njegove naredbe i prihvatili njegovo vodstvo. Kao da su smatrali da ima neko posebno pravo, neko znanje skriveno od njih. Ili je to možda samo zbog mojih prijatelja, kiselo pomisli. Nisu bili visoki kao on, niti krupni – godine što ih je proveo kao kovačev šegrt dale su mu ruke i ramena kao u dva obična čoveka – ali počeo je da se brije svakodnevno da bi prestali sa šalama na račun njegove mladosti. Bile su to prijateljske šale, ali ipak šale. Nije imao namere da ponovo počnu s tim zbog nekog njegovog osećaja.
Perin se prenu i sam sebe podseti da bi i on trebalo da motri. Bolje namestivši strelu zapetu za dugi luk, zagleda se niz dolinu koja se pružala ka zapadu šireći se u daljini. Tle beše prošarano širokim vijugavim trakama snega, ostacima zime. Veći deo raštrkanog drveća tamo dole i dalje je grebao nebo golim granama, ali na padinama i dnu doline bilo je dovoljno zimzelenog drveća – borova i kožolista – da pruži zaklon svakome ko je umeo da ga iskoristi. Ali niko tu ne bi bio bez naročite svrhe. Rudnici su bili dalje na jugu, ili još i dalje na severu; većina ljudi smatrala je da u Maglenim planinama vlada nesreća. Malo ih je dolazilo ovamo, ako su to ikako mogli da izbegnu. Perinove oči presijavale su se poput žeženog zlata.
Ono osećanje posta nesnosno. Ne!
Mogao je da ga suzbije, ali iščekivanje nije htelo da ode. Kao da se nadnosio nad ivicu provalije. Kao da je sve visilo nad ambisom. Pitao se da li je u planinama oko njih nešto neugodno. Možda je i bilo načina da sazna. U ovakvim mestima, gde ljudi retko dolaze, skoro je uvek bilo vukova. Zgazi tu misao pre no što je stigla da osnaži. Bolje je pitati se. Bolje od toga. Družina im je bila malobrojna, ali imali su izviđače. Ako ičeg ima tamo, izvidnice će to pronaći. Ovo je moja kovačnica; ja ću se o njoj starati, a njima prepustiti njihove.
Budući da je video dalje od ostalih, prvi je uočio jahača iz pravca Tarabona. Čak je i njemu bio samo tačkica jarkih boja na konju što krivuda kroz udaljeno drveće, sad vidljiva, sad skrivena. Konj, pomisli. Krajnje je vreme! Otvori usta da je najavi – biće to žena; svaki jahač pre nje bio je – kada Masema odjednom promrmlja: „Gavran!“, kao kletvu.
Perin trže glavu. Velika crna ptica letela je nad krošnjama na stotinu koraka daleko. Njen plen možda je bila neka lešina u snegu ili mala životinja, ali Perin nije smeo da se kocka. Izgleda da ih nije video, ali dolazeći jahač uskoro će biti na vidiku. U istom trenutku kada je spazio gavrana podiže luk, zateže ga – pera do obraza, do uva – i pusti. Sve jednim skladnim pokretom. Nejasno je bio svestan brujanja tetiva pored sebe, ali sva pažnja bila mu je na crnoj ptici.
Gavran se iznenada prevrnu uz kišu ponoćnih pera kada ga Perinova strela pogodi. Pade s neba, a još dve strele proleteše tamo gde je maločas bio. Napola zategnutih lukova, ostali Šijenarci stadoše pogledima da pretražuju nebo ne bi li videli da li je imao društvo.
„Mora li da podnese izveštaj“, tiho upita Perin, „ili... on... vidi šta gavran vidi?“ Nije nameravao da ga bilo ko čuje, ali Ragan, najmlađi Šijenarac, stariji od njega manje od deset godina, odgovori dok je na svoj kratki luk nameštao novu strelu.
„Mora da izvesti. Obično Polutana.“ Gavranovi su u Krajinama bili ucenjeni; niko se tamo ne bi usudio da za bilo kog gavrana pretpostavi da je samo ptica. „Svetlosti, da Srcokob vidi sve što gavranovi vide, bili bismo mrtvi pre no što smo stigli do planina.“ Raganov glas beše opušten; to je za šijenarskog vojnika bilo nešto svakodnevno.
Perin zadrhta, ali ne od hladnoće. Nešto u njegovom umu proreža izazov na smrt. Srcokob. Druga imena u drugim zemljama. Dušokob i Srcoočnjak, Gospodar groba i Gospodar sumraka – a svuda Otac laži i Mračni. Sve to da se izbegne njegovo istinsko ime i ne privuče pažnja. Mračni je često koristio gavranove i vrane, a u gradovima pacove. Perin izvadi novu strelu široke glave iz tobolca za pojasom, koji je uravnotežavao teret sekire.
„To ti je možda veliko kao motka“, zadivljeno kaza Ragan pogledavši Perinov luk, „ali ima domet. Ne bih voleo da vidim šta može da uradi čoveku u oklopu.“ Šijenarci su sada ispod jednostavnih kaputa nosili samo lake verižnjače, ali obično su se borili u oklopima. I ljudi i konji.
„Predugačak da se koristi s konjskih leđa“, naruga se Masema. Trouglasti ožiljak na preplanulom obrazu još je više iskrivio njegov prezrivi kez. „Dobar oklopni prsnik zaustaviće čak i oštrovrhu strelu, izuzev na malom dometu. A ako tvoj prvi hitac promaši, čovek koga gađaš će te iseckati.“
„O tome i pričam, Masema.“ Ragan se malo opustio pošto je nebo i dalje bilo prazno. Gavran mora da je bio sam. „Kladim se da s ovim lukom iz Dve Reke ne moraš biti tako blizu.“ Masema otvori usta.
„Vas dvojica prestanite da lapćete tim krvavim jezicima!“ – odreza Uno. Crte njegovog lica bile su oštre čak i za Šijenarca. Duž leve strane pružao se dug ožiljak, a levo oko nije imao. Na putu ka planinama negde je našao povez s vatrenocrvenim namrštenim okom. Taj dodatak nimalo nije olakšavao suočavanje s njegovim pogledom. „Ako ne možete da prokleto pazite na krvavi posao, videću da li će dodatna plamena straža večeras uspeti da vas krvavo smiri.“ Ragan i Masema popustiše pod njegovim pogledom. Namršti se na njih još jednom i okrete k Perinu. „Vidiš li nešto?“ Obratio mu se glasom malo grubljim no da je progovorio sa zapovednikom koga mu je postavio kralj Šijenara ili gospodar Fal Dare, ali u njemu se čula spremnost da postupi po Perinovom predlogu.
Šijenarci su znali koliko daleko može da vidi, ali izgleda da su to primili zdravo za gotovo, kao i boju njegovih očiju. Nisu znali sve, daleko od toga, ali prihvatili su ga takvog kakav je. Kakav su mislili da je. Izgledalo je kao da prihvataju sve i svašta. Svet se menja, rekoše. Sve se vrti na točkovima mogućnosti i promena. Ako čovek ima oči boje kakvu nijedno ljudsko biće ranije nije imalo, zar je to sada bitno?
„Dolazi“, odgovori Perin. „Trebalo bi da upravo možeš da je vidiš. Tamo.“ Pokaza, a Uno se pognu napred. Začkilji okom, a onda sumnjičavo klimnu.
„Nešto se tamo miče.“ Neki od ostalih klimnuše i takođe promrmljaše. Uno ih prostreli pogledom, pa se vratiše posmatranju neba i planina.
Perin iznenada shvati šta su jarke boje koje je udaljeni jahač nosio značile. Izrazito zelena suknja virila je ispod jarkocrvenog plašta. „Ona je od Putujućeg naroda“, zapanjeno reče. Nije čuo da se iko drugi oblači u tako jarke boje, niti da ih tako slaže, ako ima izbora.