„Krvavo lice“, promrmlja. „Znači li to da će nasilno umreti?“ Žecnu se kada shvati koliko je to lako rekao. Ali šta da radim? Ako kažem Leji, ako je nekako nateram da mi poveruje, svoje poslednje dane proživeće u strahu, a to ništa neće promeniti.
Min odsečno klimnu.
Ako će nasilno umreti, to može da znači napad na logor. Ali izvidnice su odlazile svakoga dana, a straža se čuvala i danju i noću. A Moiraina reče da je zaštitila logor; nijedan stvor Mračnoga neće ga videti sem ako ne naleti pravo na njega. Pomisli na vukove. Ne! Izviđači će pronaći bilo koga ili bilo šta što pokušava da se približi logoru. „Daleko je od svog naroda“, reče napola sam sebi. „Krpari ne bi dovezli svoja kola dalje od podnožja brda. Odavde do tamo svašta se može desiti.“
Min tužno klimnu. „A nema nas dovoljno da pošaljemo nekog da je čuva. Čak i da to može da pomogne.“
Pričala mu je kako je pokušavala da upozori ljude na loše stvari kada je sa šest ili sedam godina prvi put shvatila da ne mogu svi da vide ono što i ona. Nije želela ništa više o tome da kaže, ali stekao je utisak da su njena upozorenja sve još samo pogoršavala, ako bi iko uopšte i poverovao u njih. Trebalo je snage da se bez dokaza poveruje u Minina čitanja.
„Kada?“ – upita. Reč mu je zazvučala hladno i tvrdo kao čelik. Ništa ne mogu da uradim za Leju, ali možda mogu da smislim da li ćemo biti napadnuti.
Čim on to izgovori, ona diže ruke. Ali govorila je tiho. „Ne radi to tako. Nikada ne mogu da ocenim kada će se nešto desiti. Samo znam da hoće, ako uopšte i shvatim šta znači ono što vidim. Ne razumeš. Viđenje ne dolazi kada ja to želim, niti znanje šta viđenje predstavlja. Jednostavno se dogodi, i ponekad znam šta znači. Nešto. Malkice. Jednostavno se desi.“ On pokuša da je smiri, ali reči su kuljale iz nje poput bujice koju nije mogao da obuzda. „Jednog dana oko nekog vidim stvari, a narednog ne. Ili obrnuto. Uglavnom ništa ne vidim ni oko koga. Aes Sedai stalno oko sebe imaju slike, naravno, kao i Zaštitnici. Mada je uvek teže shvatiti šta one znače kod njih no kod ostalih.“ Podrobno osmotri Perina. „Tako je i s nekolicinom drugih.“
„Nemoj mi reći šta vidiš kada mene pogledaš“, oštro reče on, a onda slegnu mišićavim ramenima. Još kao dete bio je krupniji no većina ostalih, i brzo je naučio kako je lako nepažnjom povrediti ljude kada si veći. To ga je učinilo opreznim i pažljivim. Uvek je žalio kada ga bes nadvlada. „Žao mi je, Min. Nije trebalo da prasnem na tebe. Nisam hteo da te povredim.“
Iznenađeno ga je pogledala. „Nisi me povredio. Strašno malo ljudi želi da zna šta vidim. Svetlost sama zna da ja ne bih htela da postoji iko drugi ko to može da uradi.“ Čak ni Aes Sedai nikada nisu čule za nekog drugog s njenim darom. One su to videle kao „dar“, čak i ako ona nije.
„Jednostavno želim da ima nečeg što bih mogao da uradim za Leju. Ne mogu s time da se nosim kao ti; da znam, a ništa ne mogu da uradim.“
„Čudno“, tiho mu reče ona, „kako ti je toliko stalo do Tuata’ana. Oni su potpuno miroljubivi, a u _k vidim nasilje oko...“
On okrenu glavu, i ona naglo ućuta.
„Tuata’ani?“ – začu se tutnjavi glas, kao divovski bumbar. „Šta s Tuata’anima?“ Ogijer im se pridružio kraj vatre, obeleživši gde je stao s čitanjem prstom veličine kobasice. Iz lule u drugoj ruci dizao se tanki pramičak duvanskog dima. Kaput visoke kragne od tamnosmeđe vune bio mu je zakopčan do grla, a oko kolena se vijorio iznad čizama podvrnutih Šara. Perin jedva da mu je bio do grudi.
Loijalovo lice često je plašilo ljude. Nos mu je bio toliko širok da se skoro mogao nazvati njuškom, a i usta su mu bila preširoka. Oči mu behu veličine tacni, a debele obrve padale su mu skoro do obraza, nalik na brkove. Uši ćubastih vrhova virile su kroz dugu kosu. Neki koji nikada nisu videli Ogijera mislili su da je Trolok, mada su za većinu sveta Troloci bili legenda podjednako kao i Ogijeri.
Loijalov široki osmeh zadrhta i on trepnu kada shvati da ih je prekinuo. Perin se zapita kako bilo ko može da se plaši Ogijera. Ali opet, neke od starih priča spominju ih kao žestoke i neumoljive neprijatelje. U to nije mogao da veruje. Ogijeri nisu bili ničiji neprijatelji.
Min ispriča Loijalu za Lejin dolazak, ali ne i o onome što je videla. Obično je bila ćutljiva u vezi s tim gledanjima, pogotovu kada su bila loša. Umesto toga, dodade: „Ti bi trebalo da znaš kako se osećam, Loijale, odjednom uhvaćena između Aes Sedai i ovih Dvorečana.“
Loijal izusti nešto neobavezujuće, ali Min to shvati kao da se složio s njom.
„Da“, odlučno kaza. „Bila sam u Baerlonu i živela život kako sam ja htela, kada su me iznenada zgrabili i bacili Svetlost sama zna kuda. Pa, kao da je tako zaista i bilo. Ne upravljam sopstvenim životom otkad sam upoznala Moirainu. I ove seljačiće iz Dve Reke.“ Prevrnu očima ka Perinu i kiselo se osmehnu. „Želela sam samo da živim kako mi se hoće, da se zaljubim u čoveka po mom izboru...“ Iznenada se zacrveni i pročisti grlo. „Hoću da kažem, Šta ima loše u želji da živiš svoj život bez sveg ovog meteža?“
„Ta’veren“, poče Loijal. Perin mu mahnu da začuti, ali Ogijera je teško bilo i usporiti, a kamoli zaustaviti, kada ga zanos ponese. Po ogijerskim shvatanjima, Loijal je bio veoma užurban. Gurnuvši knjigu u džep, nastavio je pokazujući lulom. „Svi mi čitavog života utičemo na živote drugih, Min. Dok nas Točak vremena tka u Šaru, životna nit svakog od nas povlači i trza druge životne niti oko sebe. Ta’vereni čine to isto, samo mnogo, mnogo snažnije. Oni čitavu Šaru vuku – barem neko vreme –prisiljavajući je da se oblikuje oko njih. Što si im bliže, to si više zahvaćena. Priča se da si, ako bi bila u istoj sobi s Arturom Hokvingom, mogla da osetiš kako se Šara menja. Ne znam koliko je to istinito, samo sam čitao da je tako bilo. Ali to nije jednostrano. I sami ta’vereni tkani su u čvršću nit no mi ostali, s manje izbora.“
Perin se namršti. Prokleto malo izbora koji su bitni.
Min zabaci glavu. „Samo želim da nisu sve vreme toliko... toliko prokleto ta’vereni. Ta’vereni te potežu s jedne strane, a Aes Sedai petljaju se s druge. Šta žena da uradi?“
Loijal slegnu ramenima. „Malo šta, pretpostavljam, sve dok je u blizini ta’verena.“
„Kao da imam neki izbor“, odreza Min.
„Imala si sreću – ili nesreću, ako tako na to gledaš – da budeš u društvu ne jednog, već tri ta’verena. Randa, Meta i Perina. Ja lično to doživljavam kao veliku sreću. Tako bih smatrao čak i da mi nisu prijatelji. Mislim da bih čak...“ Ogijer ih odjednom stidljivo pogleda i trznu ušima. „Obećajte da se nećete smejati? Mislim da bih mogao da napišem knjigu o tome. Hvatao sam beleške.“
Min se prijateljski nasmeši, a Loijal ponovo ispravi uši. „To je divno“, reče mu. „Ali neki se osećaju kao da igraju kako ovi ta’vereni sviraju.“ „Nisam to tražio“, prasnu Perin. „Nisam to tražio.“
Nije obraćala pažnju na njega. „Je li se i tebi to desilo, Loijale? Da li stoga putuješ s Moirainom? Znam da Ogijeri skoro nikada ne napuštaju stedinge. Da li te je jedan od ovih ta’verena povukao sa sobom?“
Loijal se udubi u proučavanje svoje lule. „Samo sam želeo da vidim gajeve koje smo zasadili“, promrmlja. „Samo da vidim gajeve.“ Pogledao je Perina kao da traži pomoć, ali ovaj se samo isceri.
Da vidimo kako se potkovica kuje u tvoje kopito. Nije znao sve što se desilo, ali znao je da je Loijal pobegao. Imao je devedeset godina, ali po ogijerskim merilima nije bio dovoljno star da napusti steding – to su nazivali izlaskom Napolje – bez dozvole Starešine. U odnosu na ljude Ogijeri žive veoma dugo. Loijal reče da Starešina neće biti dobro raspoložene kada ga se dočepaju. Izgleda da je bio odlučan da taj trenutak odlaže što duže.