Robert Džordan
Putanja bodeža
Za Harijetu,
Moju svetlost, moj život, moje srce,
zauvijek.
Ko želi da obeduje uz skut moćnika mora se uspeti putanjom bodeža.
Na visinama, sve su putanje popločane bodežima.
PROLOG
Varljivi izgled
Etanajil je viđala planine koje su bile niže od ovih Crnih brda, pogrešno imenovanih, ogromnih, nakrivljenih gomila poluukopanih stena, ispresecanih strmim izuvijanim prolazima. I koza bi razmislila pre nego što bi se odvažila da krene nekim od njih. Puna tri dana ste mogli lutati šumama ispijenim sušom ili livadama požutele trave a da ne vidite ni trag ljudskog prisustva. Međutim, onda biste odjednom u pola dana naišli na sedam-osam zaselaka, od kojih nijedno nije imalo dodira sa svetom. Crna brda bila su suviše džombasta za zemljoradnju, udaljena od trgovačkih puteva, a trenutno još surovija nego inače. Izgladneli leopard, obično nevidljiv kada se pojave ljudi, posmatrao ih je sa strme padine, na četrdeset koraka od mesta kuda je jahala ona i njena oružana pratnja. Poput predskazanja, na zapadu su strpljivo kružili lešinari. Ni oblačak nije zaklanjao krvavocrveno sunce, a opet, bilo je nekakvih oblaka. Topao vetar je podizao čitave zidove prašine.
Praćena pedesetoricom svojih najboljih ljudi, Etenajil je jahala bez brige i bez žurbe. Za razliku od svoje gotovo legendarne prarođake Surase, ona nije bila ubeđena da će se vremenske prilike pokoriti njenim željama samo zbog toga što vlada Tronom oblaka, a što se ticalo njene brzine... U pažljivo kodiranim, pomno čuvanim pismima složili su se da krenu, a odlučeno je i da svako od njih mora da putuje ne privlačeći pažnju. To nije bilo lako. Neko bi pomislio i da je nemoguće.
Namrštivši se, razmišljala je o svojoj sreći koja ju je dovela čak dovde a da pri tom nikoga nije morala da ubije; izbegavala je ona odrpana seoca čak i kad je to značilo da će se putovanje za nekoliko dana produžiti. Nekoliko ogijerskih stedinga nije predstavljalo teškoću Ogijeri uglavnom nisu obraćali pažnju na ono što se događa među ljudima, a u poslednje vreme činilo se da se čak i to smanjilo ali seoca... Bila su premala da bi u njima bio kakav doušnik Bele kule ili onog čoveka koji je tvrdio da je Ponovorođeni Zmaj a možda je i bio; nije mogla da razluči šta bi od to dvoje moglo biti gore bila su premala, međutim, kroz njih su ipak ponekad prolazili torbari. Jer torbari su raznosili glasine koliko i robu kojom su trgovali, a razgovarali su s ljudima koji su potom razgovarali s drugim ljudima, govorkanja bi narasla kao reka koja plavi, kroz Crna brda i u spoljni svet. Samo nekoliko reči usamljenog čobanina kojeg nisu primetili moglo je da upali signalne vatre vidljive na pet stotina liga odatle. Signalne vatre koje bi zapalile šume i pašnjake. A možda i gradove. Cele narode.
„Jesam li ispravno odlučila, Serajla?“ Srdita na samu sebe, Etenajil se namršti. Ona možda nije više bila devojčica, ali onih nekoliko sedih u njenoj kosi nije značilo da je dovoljno stara kako bi bez razmišljanja pustila jezik da lepeće na vetru. Odluka je doneta. Međutim, stalno joj je bila na umu. Tako joj Svetlosti, nije bila toliko bez briga koliko bi to želela.
Etenajilina prva savetnica pritera svoju doratastu ždrebicu kraljičinom svilenkastom crnom škopcu. Bezizražajnog okruglog lica i tamnih, zamišljenih očiju, gospa Serajla je mogla biti seljanka koju su iznenada ugurali u jahaću haljinu plemkinje, ali razum skriven iza tih jednostavnih, oznojenih crta lica imao je oštrinu uma bilo koje Aes Sedai. „Drugi izbori doneli bi sa sobom samo drugačije opasnosti, a one nisu nužno i manje“, glatko je sasula. Punačka, a opet skladna u sedlu kao i u plesu, Serajla se uvek glatko izražavala. Ne ljigavo, niti podmuklo; samo potpuno sabrano, bez obzira na situaciju. „Šta god da je istina, veličanstvo, čini se da je Bela kula potpuno oduzeta, a ne samo rasturena. Mogla bi da sediš i paziš na Pustoš dok se svet iza tebe raspada. Mogla bi, kada bi bila druga.“
Jednostavna potreba da se nešto učini. Da li ju je to dovelo ovamo? Pa, ako Bela kula neće, ili ne može, da učini ono što se mora onda će to obaviti neko drugi. Čemu služi nadziranje Pustoši ako joj se iza leđa svet raspada?
Etenajil pogleda ka vitkom čoveku koji je jahao s njene druge strane na prvi pogled tako ohol, s tim prosedim zaliscima pridržavajući na pregibu ruke umetnički ukrašen Kirukanin mač. Svakako su ga nazivali Kirukaninim mačem, a bilo je moguće i da ga je čuvena kraljica Aramejle zaista i nosila. Sečivo mu je bilo prastaro, neki su tvrdili iskovano uz upotrebu Moći. Balčak, dovoljno veliki za obe ruke, ležao je okrenut ka njoj, kao što su običaji nalagali, mada njoj samoj nije padalo na pamet da ikada pokuša da ga upotrebi, kao što bi učinila neka raspaljena Saladejka. Kraljičina dužnost bila je da misli, vodi i zapoveda, a to nikako ne bi mogla kad bi se baktala oko nečega što je daleko bolje mogao da izvede svaki njen vojnik. „A ti, nosioče mača?“, upitala je. „Ima li u tebi ikakvih sumnji u ovaj pozni čas?“
Lord Baldir se iskrenu u zlatom optočenom sedlu pa pogleda ka stegovima prekrivenim kožnim navlakama i vezenim somotom koje su nosili konjanici iza njih. „Ne volim da krijem ko sam, veličanstvo“, napeto reče, ponovo se okrećući ka njoj. „Svet će vrlo brzo saznati za nas, kao i za ono što smo učinili. Ili pokušali da učinimo. Završićemo ili mrtvi ili u istoriji, a moguće je i oboje, pa onda bar nek znaju koja imena treba zapisati.“ Baldir je imao oštar jezik, a ponašao se kao da mu je do odeće i muzike stalo više negoli do ičega drugog taj dobro skrojeni plavi kaputić bio mu je već treći toga dana međutim, kao i Serajlin, njegov izgled je zavaravao. Nosilac mača Trona oblaka imao je daleko veće odgovornosti nego što je bio taj mač u draguljima ukrašenim koricama. Od smrti njenoga muža, pre nekih dvadeset godina, Baldir je u njeno ime zapovedao vojskama Kandora na bojnom polju, a većina njenih vojnika pratila bi ga i u sam Šajol Gul. On se nije ubrajao među velike zapovednike, ali dobro je znao kada se treba boriti a kada ne, kao i kako da bitku i dobije.
„Mesto sastanka mora da je tačno pred nama“, odjednom se oglasi Serajla, baš u trenutku kada je Etenajil ugledala izviđača koga je Baldir poslao napred – prepredenog tipa po imenu Lomas koji je na kalpaku nosio grb s lisičjom glavom kako se zaustavlja na vrhu prolaza pred njima. Iskošenim kopljem davao je znak: „Mesto okupljanja na vidiku.“
Baldir ponovo okrenu svog krupnog škopca i zaurla ka ostatku pratnje da sačeka umeo je on i da urla, kada bi se odlučio na to a onda potera riđana kako bi sustigao nju i Serajlu. To je trebalo da bude susret starih saveznika, a ipak, kada su projahivali pored Lomasa, Baldir je suvonjavom čoveku izdao kratku zapovest da „bdi i prenosi“. Ako bi išta krenulo naopako, Lomas bi dao znak da pratnja uleti i izvuče svoju kraljicu.
Etenajil slabašno uzdahnu jer je, posle tog naređenja, Serajla odobravajući klimnula glavom. Stari saveznici, a opet, u ovim vremenima sumnje su se rojile poput muva na đubrištu. Međutim, ono što su nameravali da učine uzdrmaće naslage i naterati muve da se uskomešaju. U poslednjih godinu dana previše je vladara dole na jugu umrlo ili nestalo. Više nije osećala nikakvu utehu u činjenici da nosi krunu. Bilo je suviše zemalja koje su tako pomno bile sravnjene, kao da su ih pregazile vojske Troloka. Ko god bio, taj al’Tor će morati da odgovara za mnogo šta. Mnogo.
Iza Lomasa, prolaz se širio u plitko udubljenje, gotovo premalo da bi se nazvalo dolinom, gde je drveće bilo suviše retko da bi se moglo nazvati gustišem. Kožolisti i planinske jele i troigličasti borovi zadržali su malo zelenila, kao i nekoliko hrastova, ali ostalo rastinje bilo je sasvim smeđe, ukoliko nije bilo potpuno bez lišća. Međutim, razlog zbog kojeg je ovo bilo dobro mesto za sastanke, ležao je na jugu. Vitak toranj, nalik oblaku zlatne čipke, stajao je nagnut i delimično ukopan na ovoj pustoj padini planine, a dobrih sedamdeset hvati još uvekje virilo iznad drveća. Na Crnim brdima je za njega znalo svako dete dovoljno staro da sa žarom mladosti trčkara uokolo, ali na četiri dana puta uokolo nije bilo nijednog sela, niti bi mu iko svojevoljno prišao na manje od deset milja. O tom su mestu ispredane priče o ludačkim priviđenjima, mrtvacima koji hodaju i smrti što nad tim tornjem lebdi.