Što se ticalo stvari koje su iznele iz Rahada zajedno sa Zdelom vetrova, Elejna je za njih imala samo nade, ne i brige. Avijenda joj je pomagala u pretraživanju, a i Ninaeva, jednom ili dvaput, ali ona je sveukupno bila spora i neraspoložena za to i nije pokazivala mnogo veštine u pronalaženju onoga što su tražile. Nisu našle više nijedan angreal, već je zbirka ter’angreala rasla; kada je, konačno, odbačeno sve đubre, stvari koje su koristile Jednu moć zauzimale su punih pet sepeta na tovarnim konjima.
Međutim, koliko god da je Elejna bila pažljiva, njeni pokušaji da ih proučava nisu dobro prošli. Duh je bio najsigurnija od pet Sila koju je mogla da koristi osim, naravno, ako bi se dogodilo da je Duh ono što tu stvar pokreće! pa ipak, povremeno je morala da koristi druge tokove, najtanje koje je mogla da izatka. Ponekad njeno pažljivo bockanje nije izazivalo ništa, međutim, čim je prvi put dotakla onu stvar što je ličila na kovačku slagalicu od stakla, osetila je vrtoglavicu i nije mogla da spava pola noći, a nit Vatre koja je dotakla nešto što je ličilo na kalpak od čupavog metalnog perja proizvela je zaslepljujuću glavobolju kod svih na dvadeset koraka uokolo. Osim kod nje. A tu je bio i taj grimizni štap, vruć na dodir; vruć, na neki način.
Sedeći na ivici kreveta u krčmi zvanoj Divlji vepar, ispitivala je gladak štap na svetlosti dve uglancane mesingane svetiljke. Bio je debljine ručnog zgloba i stopu dugačak, delovao kao da je od kamena, ali je bio čvrst, a ne stvarno tvrd. Bila je sama; od kalpaka je pokušavala da proučava udaljena od ostalih. Toplina štapa naterala ju je da pomisli na Vatru...
Otvorila je oči i, žmirkajući, uspravila se u krevetu. Sunčeva svetlost razlivala se kroz prozor. Bila je u svojoj košulji, a Ninaeva je, potpuno odevena, stajala i mrštila se dole, na nju. Avijenda i Birgita posmatrale su je stojeći pored vrata.
„Šta se dogodilo?“, zahtevala je da zna Elejna, a Ninaeva samo smrknuto odmahnu glavom.
„Ne želiš da znaš.“ Usne su joj poigravale.
Avijendino lice ništa nije odavalo. Birgita je možda malo skupila usta, međutim, najjača osećanja koja je Elejna osećala od nje bila su smeša olakšanja i razdraganosti! Ta se žena veoma trudila da se ne baci na pod urlajući od smeha!
Najgore je bilo što niko nije hteo da joj kaže šta se dogodilo. Šta je to rekla; ili učinila; zbog brzih, skrivenih osmeha koje je primećivala, kod Srodnica i kod vetrotragačica, kao i kod sestara, bila je sigurna da je to u pitanju. Ali niko nije hteo da joj kaže! Posle toga je odlučila da ostavi proučavanje ter’angreala za neko mesto udobnije od krčme. Sasvim sigurno neko mnogo izolovanije!
Devet dana pošto su pobegle iz Ebou Dara, na nebu se pojaviše raštrkani oblaci, a rominjanje krupnih kapi ovlaži prašinu na putu. Sledećeg dana je kišilo s prekidima, a dan kasnije provala oblaka zadrža ih nagurane u kuće i štale Forel Marketa. Te noći se kiša pretvori u susnežicu, a do jutra su gusti naleti snega lelujali s neba mračnog od oblaka. Prešavši manje od pola puta do Kaemlina, Elejna poče da se pita hoće li uopšte, s mesta gde su stajale, uspeti da stignu tamo kroz dve nedelje.
Sa dolaskom snega, odeća postade predmet brige. Elejna je krivila samu sebe što nije razmišljala o činjenici da bi svima mogla zatrebati topla odeća pre nego što budu stigle na svoje odredište. Ninaeva je krivila sebe što se nije toga setila. Merilila je to smatrala svojom krivicom, a Riejna svojom. One su, u stvari, stajale nasred glavne ulice Forel Marketa toga jutra, dok su im pahulje vejale po glavama, i raspravljale se koja će preuzeti krivicu. Elejna nije bila sigurna koja je od njih prva shvatila koliko je to glupo, koja se prva nasmejala, ali sve su se smejale dok su sedale oko stola u Belom labudu da bi se dogovorile šta da učine. Ispostavilo se da rešenje nije nimalo smešno. Obezbediti za svakog od njih po jedan topao kaput ili ogrtač odnelo bi im dobar deo novca, ako bi uopšte mogle i da ih nađu toliko. Naravno, mogle su prodati ili razmeniti nakit, ali činilo se kako nikoga u Forel Marketu ne zanimaju ni ogrlice ni narukvice,bez obzira na njihovu lepotu.
Avijenda je razrešila tu poteškoću izvukavši vrećicu nabijenu čistim, savršenim draguljima, od kojih su neki bili prilično krupni. Začudo, isti oni ljudi koji su ih jedva udostojili pristojnosti dok su im saopštavali kako im nisu potrebne dvostruke ogrlice, prosto su kolačili oči na neuvezane dragulje kad bi se skotrljali na Avijendin dlan. Riejna reče da su prve smatrali drangulijama, dok je ovo drugo za njih predstavljalo bogatstvo, ali kakvi god da su im bili razlozi, u zamenu za dva rubina osrednje veličine, jedan krupan mesečev kamen i malu plamkap ljudi iz Forel Marketa bili su veoma voljni da obezbede koliko god da je potrebno debelih vunenih stvari za svoje posetioce, a neke od njih jedva da su bile nošene.
„Baš su izdašni", kiselo je gunđala Ninaeva dok su stanovnici vadili odeću iz svojih kovčega i s tavana. Neprekidna reka tekla je u gostionicu noseći naramke. „Tim kamenjem moglo se kupiti celo selo!“ Avijenda samo blago slegnu ramenima; ona bi im dala celu šaku dragulja samo da se Riejna nije umešala.
Merilila je odmahivala glavom. „Mi imamo nešto što oni žele, ali oni imaju ono što nama treba. Bojim se da to znači da oni određuju cenu.“ Što je, sve u svemu, i suviše ličilo na situaciju s Morskim narodom. Ninaeva je delovala kao da joj je pozlilo.
Kada su ostale same u seniku gostionice, Elejna upita Avijendu gde je nabavila to pravo bogatstvo u draguljima, i zašto deluje kao da jedva čeka da ih se otarasi. Očekivala je da joj skorosestra kaže da su plen iz Kamena Tira, ili možda Kairhijena.
„Rand al’Tor me je prešao“, nadureno je mrmljala Avijenda. „Pokušala sam da otkupim od njega svoj toh. Znam da je to najnečasniji način’, pobunila se, „ali nisam videla drugi izlaz. A on me je okrenuo naglavačke!
Zašto, kad god postaviš neke stvari logično, muškarci urade nešto potpuno nelogično i steknu prednost?“
„U njihovim lepuškastim glavama je toliko zbrke da nijedna žena ne može očekivati da uspešno prati njihovo vrludanje“, reče joj Elejna. Nije se raspitivala koji li je toh Avijenda pokušala da otkupi, niti kako se taj pokušaj završio time da njena skorosestra poseduje vrećicu prepunu dragulja. Bilo je dovoljno teško razgovarati o Randu bez onoga kuda bi ih to moglo odvesti.
Sneg je doneo i više od potrebe za toplom odećom. U podne, dok su pahulje svakog minuta bivale sve gušće, Rinejla slete niz stepenice u zajedničku sobu, izjavljujući da je njihov deo pogodbe ispunjen, i zahtevajući ne samo Zdelu vetrova, nego i Merililu. Siva sestra zaprepašćeno je piljila u nju, a i mnoge ostale. Klupe su bile pune Srodnica koje su se smenjivale na podnevnom obroku, a sluge i sluškinje žurile su da posluže ovu treću grupu. Rinejla nije nimalo snizila glas, tako da se svaka glava u zajedničkoj sobi okrenula ka njoj.