„Možeš početi sa svojim podučavanjem, sada.“ Rinejla se obraćala izbečenoj Aes Sedai. „Uz meredevine, ti ideš u moje odaje.“ Merilila se pobuni, ali se vetrotragačica gospe od brodovlja, iznenada hladnog lica, podboči pesnicama. „Kada ja izdam naređenje, Merilila Seandevin", ledeno je saopštila, „očekujem da svaka ruka na palubi poskoči. Sad, skači!“
Merilila nije baš skočila, ali se pokupila i krenula, dok ju je Rinejla bukvalno ćuškala, uz stepenice. Pošto je bila dala obećanje, ništa joj drugo nije ni bilo preostalo. Na Riejninom licu ocrtavao se užas. Alisa i punačka Sumeko, koja je još uvek nosila svoj crveni pojas, zamišljeno su ih posmatrale.
Narednih dana, bez obzira jesu li se na konjima probijale snegom prekrivenim putevima, hodale seoskim ulicama ili pokušavale da nađu mesta za sve na nekom seoskom imanju, Rinejla je držala Merililu uza se, osim kad bi je poslala nekoj drugoj vetrotragačici. Sjaj saidara je gotovo neprekidno okruživao Sivu sestru i njenu pratnju, a Merilila je neprestano pokazivala tkanja. Bleda Kairhijenjanka je bila upadljivo niža od tamnoputih žena Morskog naroda, ali je u početku Merilili uspevalo da deluje viša čistom silom Aes Sedai ponosa. No, ubrzo je počela da deluje neprekidno unezvereno. Elejna je saznala da, kada bi sve imale krevete u kojima su spavale, što se nije baš uvek događalo, Merilila svoj mora da deli s Polom, svojom sobaricom, i dve učenice vetrotragačica, Talaan i Metarom. Šta je to govorilo o Merililinom položaju, Elejna nije baš bila sigurna. Očito, vetrotragačice je nisu stavile ni na nivo učenica. One su samo očekivale od nje da učini ono što joj je rečeno, kada joj je rečeno, bez odlaganja ili izvlačenja.
Riejna je ostala užasnuta razvojem događaja, međutim, Alisa i Sumeko nisu bile jedine među Srodnicama koje su to pažljivo posmatrale, niti jedine koje su zamišljeno klimale glavama. I odjednom, Elejna primeti novu poteškoću. Srodnice su videle kako je Ispan sve pokornija u svome zatočeništvu, ali ona jebila zarobljenica drugih Aes Sedai. Morski narod nisu bile Aes Sedai, a Merilila nije bila zatvorenica, pa ipak je počela da skače kada bi Rinejla izdala zapoved, ili kad je već do toga, ako bi to učinila Dorila, ili Kajra, ili Kajrina rođena sestra Tibrajla. Svaka od njih bila je vetrotragačica gospe od talasa klana, i mada ni zbog ijedne druge nije tako revnosno skakala, i ovo je bilo dovoljno. Sve je više Srodnica sa užasnutog buljenja prešlo na zamišljeno posmatranje. Možda Aes Sedai i nisu bile baš toliko drugačije, na kraju krajeva. Ako su Aes Sedai bile samo žene poput njih, zašto bi se one ponovo podvrgavale strogosti Kule, premoći Aes Sedai i njihovim pravilima ponašanja? Nisu li one sasvim lepo preživljavale i same, neke i više godina nego što je ijedna od starijih sestara bila spremna da poveruje? Elejna je i bukvalno mogla da vidi kako im se te misli stvaraju u glavama.
Međutim, kada je to pomenula Ninaevi, ova je samo progunđala: „Krajnje je vreme da neke od sestara shvate kako je to kada pokušavaš da podučiš ženu koja misli da zna više od svojih učitelja. One koje verovatno mogu da dostignu šal, još uvek ga žele. Što se tiče ostalih, ne vidim zašto bi se ikome dodvoravale.“ Elejna se uzdržala da ne pomene Ninaevine pritužbe na Sumeko, koja se sasvim sigurno nije dodvoravala; Sumeko je za neke od Ninaevinih tokova Lečenja izjavila kako su „nespretni“, a Elejna je mislila da će to biti kap koja će preliti Ninaevinu čašu. „U svakom slučaju, nema nikakve potrebe da o ovome govorimo Egveni. Ako i bude tamo. Bilo šta od ovoga. Ona već ima dovoljno na grbači. Bez sumnje.“ I bez pominjanja Merilile i vetrotragačica.
Obe su bile u spavaćicama i sedele su na svom krevetu na drugom spratu Novog rala, s ter’angrealima za sanjanje, u obliku izuvijanog prstena, koji su im visili oko vrata. Elejnin, na jednostavnoj kožnoj uzici, Ninaevin pored Lanovog teškog pečatnog prstena, na zlatnom lancu. Avijenda i Birgita, još uvek potpuno obučene, sedele su na dva od njihovih kovčega sa odećom. Stajanje na straži, tako su to nazivale, dok se ona i Ninaeva ne vrate iz Sveta snova. Obe su ostale u ogrtačima, dok ne budu mogle da se zauvuku u ćebad. Novo ralo sasvim sigurno nije bilo novo; pukotine su se širile na sve strane po zidovima, a nesnosna promaja vukla je sa svih strana.
Soba koju su koristile bila je mala, nagurani zavežljaji i kovčezi nisu ostavljali mesta za bilo šta osim kreveta i umivaonika. Elejna je znala kako će morati propisno da se pokaže u Kaemlinu, ali ponekad je osećala krivicu s toliko svojih stvari na tovarnim konjima kada su svi ostali imali samo ono što su mogli da ponesu na leđima. Ninaeva, sasvim sigurno, nikada nije pokazala ni trunku žaljenja zbog svojih kovčega. Ovo je bio šesnaesti dan kako putuju; napolju se, kroz uzan prozor, video mesec koji je odsijavao s belog snežnog pokrivača zbog kojeg če sutrašnje putovanje biti sporo čak i ako nebo bude ostalo vedro. Elejna je smatrala da je još nedelju dana putovanja do Kaemlina vrlo optimistična procena.
„Imam dovoljno razuma da se ne zadržavam ovde“, objašnjavala je Ninaevi. „Ne želim ponovo da se spotičem i da padam na nos.“
Bio je to blag način da se predoči njihov položaj. U Tel’aran’riodu nisu bile od one noći kada su izvestile Egvenu da je Zdela upotrebljena, noći pošto su napustile imanje. Kada su joj, nevoljno, saopštile pogodbu s Morskim narodom na koju su bile primorane, i kada su se našle pred Amirlin Tronom i ešarpom na njenim ramenima. Elejni je bilo jasno da je to i neophodno i pravedno kraljičine najbliže prijateljice među njenim podanicama znale su da je ona kraljica, iako je bila prijateljica, morale su to da znaju ali nimalo joj nije prijalo kada im je prijateljica vatreno saopštila da su se ponele kao glupače i da će im to navući propast na glavu. Posebno kada se i sama s tim slagala. Nije joj prijalo ni kada je čula kako je jedini razlog što im Egvena neće zadati pokoru to što ne može priuštiti da gube vreme na to. Mada, to jeste bilo neophodno i pravilno; kada bude sedela na Lavljem prestolu, i dalje će biti Aes Sedai i za nju će važiti zakoni i običaji Aes Sedai. Ne za Andor ona neće predati svoju zemlju Beloj kuli već za nju lično. Zato, koliko god da je to bilo neprijatno, smireno je primila oštru kritiku. Ninaeva se vrpoljila i posramljeno mucala, bunila se i gotovo durila, a onda se tako preterano izvinjavala da Elejna gotovo nije mogla da poveruje kako je to ista ona žena koju je poznavala. S punim pravom, Egvena je ostala Amirlin, hladna u svom neodobravanju, čak i kada im je dala oprost za njihove pogreške. U najboljem slučaju, noćas neće biti nimalo prijatno ni udobno ako ona bude prisutna.
Ali kada su usnile i našle se u Salidaru Tel’aran’rioda, u sobi Male kule, koju su zvali Amirlinina radna soba, nje tamo nije bilo, a jedini znak da ju je posećivala od njihovog poslednjeg sastanka bile su jedva primetne reči ispisane na grubom zidu, reči nažvrljane rukom koja nije želela da ih ureže dublje:
OSTANITE U KAEMLINU.
A nekoliko stopa dalje:
PRITAJITE SE I PAZITE.
To su bila Egvenina poslednja uputstva za njih. Otići u Kaemlin i ostati tamo sve dok ona ne bude smislila kako će sprečiti Dvoranu da ih ne usoli i ne potrpa u buriće. Podsetnik koji nikako nisu mogle da izbrišu.
Prigrlivši saidar, Elejna usmeri da ostavi sopstvenu poruku, broj petnaest, koja je delovala razvučeno na teškoj tabli Egveninog pisaćeg stola. Izvrnula je i uvezala tkanje, tako da niko sem onoga ko pređe prstima preko brojeva ne može znati kako su u stvari tu. Možda im neće trebati celih petnaest dana da stignu do Kaemlina, ali bila je sigurna da će to trajati duže od jedne nedelje.
Ninaeva krupnim koracima priđe prozoru, pa virnu na obe strane, pazeći da ne gurne glavu kroz njega. Kao i u stvarnom svetu, i tamo je bila noć, pun je mesec sijao na svetlom snegu, mada vazduh nije bio hladan. Nije trebalo da tu ima ikoga osim njih, a ako je nekoga i bilo, to je bio neko koga treba izbeći. „Nadam se da nema poteškoća sa svojim naumima“, promrmljala je.