„Rekla nam je da to ne pominjemo ni jedna drugoj, Ninaeva. Izgovorena tajna dobija krila.“ To je bila jedna od Lininih mnogobrojnih omiljenih.
Ninaeva iskrivi lice pogledavši je preko ramena, pa se vrati posmatranju uske uličice. „To je drugačije za tebe. Ja sam je pazila kao malu, menjala sam joj pelene, tu i tamo sam je naprašila po turu. A sada moram da skočim kad god pucne prstima. To je teško.“
Elejna nije mogla da odoli. Pucnula je prstima.
Ninaeva se toliko brzo okrenula da joj je lice bilo mutno, izobličeno, s iskolačenim očima. I haljina joj je bila zamagljena, menjajući se od plave jahaće svile u belo Prihvaćenih pa u ono što je nazivala dobrom, pouzdanom vunom iz Dve Reke, tamnom i debelom. Kada je shvatila da Egvena nije prisutna, da je nije čula, gotovo se onesvestila od olakšanja.
Pošto su se vratile u svoja tela i probudile pa to ispričale ostalima pre nego što su otišle u krevet, Avijenda je to smatrala više no dobrom šalom, a i Birgita se nasmejala, no Ninaeva je, ipak, uspela da se osveti. Sledećeg jutra probudila je Elejnu ledenicom. Elejnin vrisak probudio je sve ostale u selu.
Tri dana kasnije došlo je do prve eksplozije.
21
Odgovori na pozive
Velika zimska oluja, poznatija pod imenom semaros, nastavila se sa Olujnog mora, jača od bilo koje u pamćenju. Neki su tvrdili kako ove godine semaros pokušava da nadoknadi mesece kašnjenja. Munje su parale nebeskim svodom dovoljno često da razbiju noćnu tminu. Vetar je brisao preko tla, a kiša ga je šibala, pretvarajući sve, osim najčvršćih puteva, u reke blata. Ponekad bi se blato smrzlo nakon sumraka, ali je osvit uvek donosio topljenje, čak i kad je nebo bilo sivo, a tlo bi se ponovo pretvaralo u kaljugu. Rand je bio iznenađen koliko je sve to ometalo njegove planove.
Aša’mani po koje je poslao došli su brzo, sredinom sledećeg jutra, i izjahali kroz Prolaz na žestoki pljusak koji je zaklonio sunce, praveći takav mrak da jo isto tako mogla biti i ponoć. Kroz rupu u vazduhu video se sneg tamo pozadi, u Andoru krupne, bele pahulje koje su u gustom kovitlacu skrivale ono što je ležalo iza. Većina ljudi u kratkoj koloni bila je umotana u teške, crne ogrtače, ali se činilo da kiša klizi oko njih i njihovih konja. Nije to bilo očigledno, pa ipak, ko god bi primetio, pogledao bi dva, ako ne i tri puta. Bilo je potrebno samo jednostavno usmeravanje da bi se ostao suv, dokle god vam nije smetalo da obznanite šta ste. Mada, crno-beli disk izrađen na grimiznom krugu, na grudima njihovih ogrtača, otkrivao je to u svakom slučaju. Iako su ili upola skriveni kišom, oko njih je lebdeo ponos, kao i to kako nadmeno su sedeli u sedlima. Oholost. Oni su slavili to što su bili.
Njihov zapovednik Čarl Gedvin je bio svega nekoliko godina stariji od Randa, osrednje visine, a kao i Torval, nosio je mač i zmaja na visokom okovratniku dobro sašivenog kaputa od najbolje crne svile. Mač mu je bio bogato optočen srebrom, a srmom ukrašen pojas krasila je srebrna kopča u obliku pesnice. Gedvin je sebe nazivao Corovan’m’hejl; na Starom jeziku – vođa oluje, šta god to trebalo da znači. Bar je bilo odgovarajuće za ovakve vremenske prilike.
I pored toga, stajao je na samom ulazu u Randov ukrašeni zeleni šator i mrštio se na nalete kiše napolju. Šator je okruživala straža Saboraca na konjima, udaljena ništa više od trideset koraka, ali jedva vidljiva. Po tome kako nisu obraćali pažnju na pljusak, mogli su biti i kipovi.
„Kako očekuješ od mene da ikoga nađem po ovakvom vremenu?“, progunđao je Gedvin, bacivši pogled preko ramena ka Randu. Trenutak kasnije dodao je: „Moj gospodaru Zmaju.“ Oči su mu bile hladne i izazivačke, kao i uvek, bez obzira da li gleda u čoveka ili drvenu ogradu. „Rohajd i ja doveli smo osam Posvećenih i četrdeset Boraca, dovoljno da se uništi cela vojska ili pokori deset kraljeva. Mogli bismo naterati čak i Aes Sedai da zatrepću“, suvo je dodao. „Spaljen da sam, nekolicina nas mogla je sama da pošteno odradi posao. Mogao si i ti. Zašto ti je bio potreban iko drugi?“
„Očekujem od tebe poslušnost, Gedvine", hladno reče Rand. Vođa oluje? A Mejnil Rohajd, sledeći do Gedvina, naziva sebe Bajidžan’m’hejl, vođa napada. Šta je Taim naumio stvarajući nove činove? Važno je bilo da je taj čovek stvarao oružje. Bitno je bilo da to oružje ostane pri zdravom umu dovoljno dugo da bi moglo biti upotrebljeno. „I ne očekujem od tebe da gubiš vreme dovodeći u pitanje moja naređenja.“
„Po tvojoj zapovesti, moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je Gedvin. „Smesta ću poslati ljude.“ Uz kratak pozdrav, s pesnicom na grudima, izašao je napolje, na oluju. Pljusak se savio oko njega, obavijajući mali štit koji je postavio preko sebe. Rand se upitao je li taj čovek bio svestan koliko je bio blizu smrti kada je posegao za saidinom bez upozorenja.
Moraš ga ubiti, pre nego što on ubije tebe, kikotao se Lijus Terin. Oni hoće, znaš to. Mrtav čovek ne može nikoga da izda. Glas u Randovoj glavi postade upitan. Samo što ponekad ne umru. Jesam li ja mrtav? A ti?
Rand potisnu reči dok ne postadoše poput zujanja mušice, na samoj granici primetnosti. Otkada se ponovno pojavio u Randovoj glavi, Lijus Terin je retko bio nem, osim ako bi bio prisiljen na to. Većinu vremena činio se luđi nego ikad, a takođe i razdraženiji. Ponekad i jači. Taj je glas upadao Randu u snove, a kad bi u snu ugledao samog sebe, to uopšte nije bivao on. Međutim, to nije uvek bio ni Lijus Terin, lice koje je počeo da prepoznaje kao Lijusa Terina. Ponekad je bilo zamučeno, ali čudno poznato, a činilo se kako je i Lijus Terin takođe zapanjen time. To je samo pokazivalo koliko je ludilo tog čoveka odmaklo. Ili možda i njegovo sopstveno.
Ne još, pomisli Rand. Još ne mogu priuštiti sebi da poludim.
Kada onda?, prošaputa Lijus Terin, pre nego je Rand stigao da ga ponovo utiša.
Dolaskom Gedvina i Aša’mana, pokrenuo se njegov plan da potera Seanšane na zapad. Pokrenuo se, ali je napredovao sporo, poput čoveka koji bi se vukao nekim od tih blatnjavih puteva. Smesta je premestio sopstveni logor, nimalo se ne trudeći da sakrije to pomeranje. Nije bilo koristi težiti za potajom. Novosti su putovale polako po golubovima, a još sporije po glasnicima, naročito od kada je počeo semaros, pa ipak, on uopšte nije sumnjao da su ga posmatrali Bela kula, Izgubljeni, svako ko je video dobitke ili gubitke onde kuda je prolazio Ponovorođeni Zmaj i ko je imao novčić da ga da vojniku. Možda čak i Seanšani. Ako je on mogao da uhodi njih, zašto oni ne bi mogli da uhode njega? Ali čak ni Aša’mani nisu znali zašto se on pomera.
Dok je Rand nezainteresovano posmatrao ljude kako pakuju šatore na dvokolice s visokim točkovima, Vejramon se pojavi na jednom od svojih mnogobrojnih konja na razigranom belom škopcu najčistije tairenske rase. Kiša je prestala, teški sivi oblaci i dalje su skrivali podnevno sunce, a vazduh je bio toliko vlažan da se voda iz njega mogla iscediti rukama. Zmajev barjak i Barjak Svetlosti bili su mlitavi i natopljeni, okačeni na visokim štapovima.
Tairenski Branioci zamenili su Saborce, a dok je Vejramon jahao kroz krug njihovih konjanika, namrštio se Rodrivaru Tiheri, mršavom čoveku, tamnom čak i za Tairenca, s kratkom bradicom ušiljenom u veoma oštar vrh. Kao potpuno sitan plemić koji je bio prinuđen da se izdigne isključivo sopstvenim sposobnostima, Tihera se do krajnosti pridržavao pravila. Krupne bele peruške, koje su se ljuljale na njegovom obrubljenom kalpaku, pojačavale su utisak dok se zamršeno klanjao Vejramonu. Visoki lord se namršti još dublje.
Nije bilo potrebe da sam kapetan Branilaca Kamena bude zadužen za Randovu ličnu stražu, ali je ipak to često činio, kao što je i Markolin često sam zapovedao Saborcima. Veoma ogorčeno suparništvo razvilo se između Branilaca i Saboraca, usredsređeno na to ko bi trebalo da čuva Randa. Tairenci su prisvajali to pravo jer je Tirom vladao duže, Ilijanci jer je, ipak, bio kralj Ilijana. Možda je Vejramon čuo mrmljanja među Braniocima kako je vreme da Tir ima sopstvenog kralja, a ko bi bio bolji za to od čoveka koji je zauzeo Kamen? Vejramon se više nego slagao s tom potrebom, ali ne i sa izborom onoga ko bi nosio tu krunu. Nije bio jedini.