Izraz njegovog lica smekša se čim je primetio da ga Rand posmatra, a potom skliznu iz svog zlatom obrađenog sedla da izvede poklon naspram kojeg je Tiherinov delovao krajnje pojednostavljeno. Krut kakav je bio, mogao je da se nadme i kočoperi čak i u snu. Ipak mu se lice malo iskrivi kada je uglancanom čizmom stupio u blato. Nosio je kišni ogrtač, da mu vlaga ne bi natopila skupu odeću, ali je i on bio ukrašen gustim zlatovezom i sa okovratnikom prekrivenim safirima. Uzimajući u obzir Randov kaput od tamnozelene svile, sa zlatnim pčelama koje su se penjale uz rukave i okovratnik, moglo se oprostiti svakome ko bi pogrešno pretpostavio đa Kruna mačeva pripada drugom čoveku, a ne njemu.
„Moj gospodaru Zmaju“, zvučno izgovori Vejramon. „Ne mogu izraziti koliko sam srećan što vidim da tvoju stražu čine Tairenci, moj gospodaru Zmaju. Sigurno bi svet zajecao ako bi se desilo išta nepredviđeno.“ Bio je previše pametan da istupi i nazove Saborce nedostojnim poverenja. Za dlaku, ali je bio.
„Pre ili kasnije to će se desiti“, suvo reče Rand. Naravno, tek pošto dobar deo sveta bude prestao da slavi. „Poznato mi je koliko bi ti plakao, Vejramone.“
Čova na to poče da se šepuri, gladeći bradicu prošaranu sedim vlasima. Čuo je ono što je želeo da čuje. „Da, moj gospodaru Zmaju, možeš biti siguran u moju odanost. To je upravo razlog zašto sam zabrinut zbog naređenja koja mi je tvoj čovek jutros doneo.“ To se odnosilo na Adlija; mnogi su plemići smatrali da će, ako o Aša’manima budu razmišljali samo kao o Randovim slugama, ovi nekako postati manje opasni. „Mudro je od tebe što si otposlao većinu Kairhijenjana. I Ilijanaca, naravno; to se podrazumeva. Mogu čak i da razumem zašto ograničavaš Guejama i ostale.“ Vejramon je čizmama šljapkao po blatu dok mu je prilazio, a glas mu je poprimio poverljiv ton. „Ja verujem kako su neki od njih... ne bih baš rekao kovali zaveru protiv tebe, ali mislim da možda njihova odanost nije uvek bila van svake sumnje. Kao što moja jeste. Van svake sumnje.“ Glas mu se pojačao, postavši ponovo snažan i siguran glas čoveka koji se brine isključivo o potrebama onoga koga služi. Onoga koji će zasigur,no njega postaviti za prvog kralja Tira. „Dozvoli mi da dovedem sve svoje oružnike, moj gospodaru Zmaju. S njima i Braniocima, mogu čuvati čast Gospodara jutra, i njegovu bezbednost."
U svim logorima širom ravnice, utovarana su kola i dvokolice, sedlani su konji. Mnogi šatori već su bili oboreni. Visoka gospa Rozejn jahala je na sever, njen je barjak predvodio kolonu dovoljno veliku da napravi pometnju među razbojnicima i barem navede Šaidoe da zastanu. Ali ne i dovoljna da joj usadi u glavu određene namere. Naročito ne pošto su polovinu činili Guejamovi i Marakonovi ljudi, pomešani s Braniocima Kamena. Manje-više isto je bilo i sa Spajronom Nejritinom: on je jahao na istok preko visokog grebena, a pratilo ga je onoliko Saboraca i ljudi zakletih drugim članovima Saveta devetorice koliko je bilo i njegovih ljudi, ne računajući još stotinak pešaka što su se vukli za njima, a među kojima su se neki još dan ranije predali u šumi ispod tog istog grebena. Iznenađujuće veliki broj odlučio se da sledi Ponovorođenog Zmaja, ali im Rand nije dovoljno verovao da bi ih ostavio zajedno. Tolmeran je upravo kretao ka jugu sa istom vrstom mešovite pratnje, a trebalo je i ostali da pođu, čim njihova kola i dvokolice budu utovareni. Svako u drugom pravcu, a niko nije mogao do te mere da veruje ljudima iza sebe da bi se osmelio i prekršio Randova naređenja. Doneti mir Ilijanu bio je važan zadatak, pa ipak je svaki do poslednjeg lorda i gospe žalio što je udaljen od Ponovorođenog Zmaja, očito se pitajući znači li to da im zbog nečega manje veruje. Mada bi se neki mogli i zapitati zašto je odlučio da drži na oku one koje je zadržao. Rozejn je svakako delovala zamišljeno.
„Dirnut sam tvojom brigom", reče Rand Vejramonu, „ali koliko je stražara potrebno jednom čoveku? Ja nisam krenuo da započnem rat.“ Dobro istaknuto, možda, mada se taj rat već uveliko razvijao. Počeo je u Falmeu, ako ne i ranije. „Postaraj se da ti ljudi budu spremni.“
Koliko je ljudi umrlo zbog mog ponosa?, zapomagao je Lijus Terin. Koliko ih je umrlo zbog mojih grešaka?
„Mogu li makar da pitam kuda idemo?“ Vejramonovo pitanje, ne baš razdražljivo, nadjača glas u Randovoj glavi.
„Grad“, brecnu se Rand. On nije znao koliko je ljudi umrlo zbog njegovih grešaka, ali niko nije umro zbog njegovog ponosa. U to je bio siguran.
Vejramon zausti, očigledno zbunjen da li se to odnosilo na Tir ili Ilijan, ili možda čak i na Kairhijen, ali mu Rand Zmajevim žezlom dade znak da ode, kratkim, odsečnim pokretom od koga se zaljuljaše zeleno-bele kićanke. Napola je želeo da može njime da ubode Lijusa Terina. „Nemam nameru da sedim ovde ceo dan, Vejramone! Idi svojim ljudima!“
Manje od sat vremena kasnije posegnuo je za Istinskim izvorom pripremajući se da napravi Prolaz za Putovanje. Morao je da se bori s vrtoglavicom koja ga je u zadnje vreme spopadala kad god bi posegao za Moći; nije baš bio najsigurniji u sedlu na Tai’daišaru. Pored tečne prljavštine koja je plutala po saidinu poput sleđene sluzi, dodirivanje Izvora gotovo ga je nateralo da isprazni stomak. To što je video dvostruko, makar samo i na nekoliko trenutaka, otežalo mu je usmeravanje tokova, gotovo ga onemogućivši, i mogao je pozvati Dašivu ili Flina ili nekog drugog da to uradi, ali Gedvin i Rohajd su držali uzde svojih konja, stojeći ispred desetak Boraca u crnim kaputima, svih onih koji nisu pošli u potragu. Samo su strpljivo stajali tamo. I posmatrali Randa. Rohajd, za šaku niži od Randa i možda dve godine mlađi, takođe je bio unapređen u Aša’mana, a njegov je kaput, isto tako, bio svilen. Maleni smešak titrao mu je na licu, kao da je znao nešto što drugi nisu, i kao da ga je to zabavljalo. Šta je znao? Za Seanšane, sigurno, ako ne i šta Rand namerava s njima. Šta još? Možda ništa, ali Rand nije nameravao da pokaže bilo kakvu slabost pred njima dvojicom. Vrtoglavica je brzo izbledela, dvostruko viđenje malo sporije, kao i uvek u zadnjih nekoliko nedelja, te on završi tkanje, a onda, bez čekanja, obode konja petama i projaha kroz otvor koji se razmotao pred njim. Grad na koji je mislio bio je Ilijan, mada se prolaz otvorio severno od samog grada. Uprkos Vejramonovoj navodnoj brizi, teško bi se moglo reći da je otišao sam i nezaštićen. Gotovo tri hiljade ljudi projahalo je kroz visoku četvrtastu rupu u vazduhu, pravo na livadu nedaleko od blatnjavog puta koji je vodio do nasipa Severne zvezde. Čak i kad je svakom lordu dozvoljeno da povede samo šačicu vojnika čoveku koji je navikao da vodi hiljadu, ako ne hiljade ljudi, stotinak je bila šačica to je sveukupno činilo mnoštvo. Tairenci i Kairhijenjani i Ilijanci, Branioci Kamena pod Tineranovim vođstvom i Saborci pod Markolinovim, Aša’mani iza Gedvina. Aša’mani koji su došh s njim, u svakom slučaju. Dašiva i Flin i ostali držali su svoje konje u blizini Randa. Svi osim Narišme. Narišma se još uvek nije vratio. Čovek je znao gde će da ga nađe, ali Randu se to nimalo nije dopadalo.
Svako od njih držao se što je više moguće odvojeno. Guejam i Marakon i Arakome jahali su s Vejramonom, svi motreći na Randa više nego na to kuda idu, a Gregorin Panar s još trojicom iz Saveta devetorice, povijeni u sedlima da bi tiho i uznemireno razgovarali među sobom. Semaradrid, s družinom kairhijenskih lordova ukočenih lica, koji su jahali za njim, posmatrao je Randa s gotovo jednakom pažnjom kao i Tairenci. Rand je odabrao one koji će poći s njim jednako pažljivo kako je pazio koga je otposlao, ne uvek iz razloga koje bi drugi možda imali.
Da je bilo posmatrača, to bi bio prizor junaštva, sa svim tim blistavim barjacima i stegovima i malim konom izdignutim na leđima nekih među Kairhijenjanima. Blistav i junački i veoma opasan. Neki jesu kovali zavere protiv njega, a on je saznao da je Semaradridova Kuća, Maravin, imala stari savez s Kućom Rijatin, koja se otvoreno bunila protiv njega u Kairhijenu. Semaradrid nije odricao povezanost, ali je isto tako nije ni pomenuo pre no što Rand nije i sam čuo za nju. Savet devetorice mu je bio previše nov da bi rizikovao da ih sve ostavi. A Vejramon je bio budala. Prepušten sam sebi, mogao bi pokušati da zaduži gospodara Zmaja time što bi pokrenuo vojsku na Seanšane, ili Muranđane, ili Svetlost bi jedino znala na koga i gde. Previše glup da ga ostave, previše moćan da ga zapostave, zato je jahao s Random i smatrao sebe počastvovanim. Bila je prava šteta što nije bio toliko glup da uradi nešto čime bi zaslužio da ga pogube.