Na začelju su išle sluge i dvokolice niko nije razumeo zašto je Rand poslao sva tovarna kola s drugima, a on nije nameravao da objašnjava; ko li je bio vlasnik sledećeg para ušiju koje bi slušale? a onda je sledila duga kolona rezervnih konja koje su vodili konjovoci, i spore grupe ljudi u pohabanim oklopima koji im nisu baš pristajali ili kožnim prsnicima s našivenim zarđalim čeličnim diskovima; nosili su lukove ili samostrele, ili koplja, pa čak i nekoliko kratkih kopalja; još onih koji su bili odgovorili na poziv „lorda Brenda" i odlučili da se ne vraćaju kući nenaoružani. Njihov je vođa bio šmrkavi čovek s kojim je Rand razgovarao na ivici šume, po imenu Igan Padros, a beše mnogo bistriji nego što je izgledao. Pripadniku nižeg staleža u većini mesta bilo je teško da se izdigne visoko, međutim, Rand je izdvojio Padrosa. Čovek je okupio svoje ljude na jednoj strani, ali se čitava gomila muvala okolo, laktajući se radi boljeg pogleda.
Nasip Severne zvezde protezao se, prav kao stela, miljama kroz smeđu močvaru koja je okruživala Ilijan; širok put od utabane zemlje bio je isprekidan kamenim mostovima. Vetar je s juga donosio morsku so i nagoveštaj kožara. Ilijan je bio grad koji se širio, vrlo lako moguće velik koliko i Kaemlin ili Kairhijen. Svetlo obojeni crepovi i stotine pravih tornjeva, koji su blistali na suncu, bili su vidljivi preko mora trave gde su šetkali dugonogi ždralovi, a jata belih ptica letela su nisko, ispuštajući piskave krike. Ilijanu nikad nisu bili potrebni zidovi. Mada nikakvi gradski zidovi ne bi koristili protiv njega.
Bilo je razumljivog razočaranja što nije odlučio da uđe u Ilijan, mada se niko nije glasno požalio, barem ne tamo gde je on mogao da čuje. Pa ipak, bilo je puno sumornih lica i ogorčenog mrmljanja, dok se ubrzano postavljao jednostavan logor. Kao većina velikih gradova, Ilijan je važio za mesto egzotične tajanstvenosti, izdašnih točionica pića i lakih žena. Makar među ljudima koji nikad nisu bili tamo, iako je bio njihova prestonica. Neznanje je uvek naduvavalo gradski ugled kad su u pitanju ovakve stvari. Kako su sad stvari stajale, samo je Mor galopirao preko nasipa. Ljudi su se ispravili, ostavivši zakucavanje šatorskih klinova ili postavljanje vezova za konje, i ljubomorno ga posmatrali. Plemići su ga radoznalo gledali, pretvarajući se da nisu zainteresovani.
Ašamani koji su došli s Gedvinom nisu obraćali pažnju na Mora dok su pravili sopstveni logor, koji se sastojao od kao smola crnog šatora za Gedvina i Rohajda i prostora gde su vlažna smeđa trava i blato bili utabani i suvi, a gde će spavati ostali uvijeni u svoje ogrtaće. To su, naravno, radili pomoću Moći; sve su radili pomoću Moći, i ne trudeći se da prvo zapale vatre za pripremanje hrane. Nekolicina iz drugih logora zurila je u njih, široko razrogačenih očiju, dok se šator, kako se činilo, sam od sebe rasklapao, a bisage lebdele dalje od samara, ali kada bi shvatili šta se dešava, većina njih bi iznenada okrenula pogled bilo gde na drugu stranu. Dvojica ili trojica Boraca, odevena u crno, kao da su razgovarali sami sa sobom.
Flin i ostali nisu se pridružili Gedvinovoj grupi imali su nekoliko šatora nedaleko od Randa ali je Dašiva odšetao do mesta gde su opušteno stajali „vođa oluje“ i „vođa napada“ i povremeno izdavali oštra naređenja. Nekoliko reči, i on se vratio nazad odmahujući glavom i ljutito mrmljajući ispod glasa. Gedvin i Rohajd nisu bili druželjubiv dvojac. I to je bilo dobro.
Čim mu je podignut šator, Rand se povuče u njega, i pruživši se potpuno obučen preko svog ležaja, zurio je u nagnuti krov. Pčele su bile izvezene i sa unutrašnje strane, na lažnom svodu od svile. Hopvil je doneo kalajnu kupu kuvanog vina koje se pušilo Rand nije poveo svoju poslugu ali se vino hladilo na njegovom pisaćem stolu. Um mu je grozničavo radio. Još dva ili tri dana i Seanšani će se suočiti s naletom koji će ih oboriti s nogu. Potom će slediti povratak u Kairhijen, da proveri kako teku pregovori s Morskim narodom, da otkrije šta Kecuejn pokušava bio je njen dužnik, ali je ona svakako smerala nešto! možda i da konačno završi sa ostatkom pobunjenika. Da li su Karalin Damodred i Darlin Sisnera iskliznuli usled zbrke? Ako bi imao makar visokog lorda Darlina u šakama, to bi istovremeno moglo da okonča pobunu u Tiru. Andor. Ako su Met i Elejna bili u Murandiji, kako se činilo, u najboljem slučaju proći će još nekoliko nedelja pre nego što Elejna bude mogla da zahteva Lavlji presto. Kad se to konačno bude dogodilo, on će morati da se kloni Kaemlina. Samo što mora da razgovara s Ninaevom. Može li da očisti saidin? To bi i moglo da uspe. A isto tako bi moglo i da uništi svet. Lijus Terin mu je nešto nerazgovetno mrmljao, potpuno užasnut. Svetlosti, gde je Narišma?
Semaros se razduvao, još žešći tako blizu mora. Kiša mu je dobovala po šatoru. Svetlost munja je plavobelom svetlošću ispunjavala ulaz u njegov šator, a gromovi su tutnjali, zvučeći kao planine koje se kotrljaju.
Iz svega toga, Narišma ukorači u šator, dok je s njega kapalo, a tamna kosa mu bila prilepljena za čelo. Imao je naređenje da ne bude primećen, bez obzira na cenu. Za njega nije bilo razmetanja. Nosio je jednostavan, kišom natopljen smeđi kaput, a tamna kosa mu je bila vezana na potiljku, a ne upletena. Čak i bez zvončića, takva kosa koja mu je gotovo dosezala do struka na muškarcu je privlačila poglede. Takođe je bio namršten, a pod rukom je nosio valjkasti zavežljaj vezan kanapom, deblji od ljudske noge, poput malog tepiha.
Skočivši s ležaja, Rand dograbi zavežljaj pre nego što je Narišma uspeo da mu ga pruži. „Da li te je neko video?“, zahtevao je da zna. „Zašto si se toliko zadržao? Očekivao sam te sinoć!“
„Trebalo mi je vremena dok sam utvrdio šta treba da uradim“, odgovorio je Narišma ravnodušno. „Nisi mi sve rekao. Zamalo si me ubio.“
To je bilo smešno. Rand mu jeste rekao sve što je trebalo da zna. Bio je siguran u to. Nije imalo smisla verovati čoveku do te mere, a onda ga poslati u smrt i sve upropastjti. Pažljivo je ugurao zavežljaj pod svoj ležaj. Ruke su mu podrhtavale od neodoljive potrebe da strgne omot kako bi bio siguran da ima ono po šta je poslao Narišmu. Čovek se ne bi usudio da se vrati kad ne bi bilo tako. „Navuci odgovarajući kaput pre nego što se pridružiš ostalima", reče. „I, Narišma...“ Rand se ispravi, odmeravajući drugog čoveka smirenim pogledom. „Budeš li ovo ikome pomenuo, ubiću te.“
Ubij ceo svet, smejao se Lijus Terin, bio je to podrugljivi krik. Očajnički. Ja sam ubio ceo svet, a možeš i ti, ako se žestoko potrudiš.
Narišma se snažno lupi pesnicom po grudima. „Kako zapovedaš, moj gospodaru Zmaju“, rekao je ogorčeno.
Bilo je svetlo i rano sledećeg jutra kada je hiljadu ljudi iz legije Zmaja domarširalo iz Ilijana, preko nasipa Severne zvezde, koračajući u ravnomernom ritmu doboša. Pa, makar je bilo rano. Gusti sivi oblaci su se kotrljali preko neba, a ogrtači i barjaci su se, oštri od soli, vijorili pod neprestanim morskim povetarcem, mrmljajući o još jednoj oluji koja pristiže. Legija je zbog svojih plavih andorskih kalpaka i dugih plavih kaputa s crveno-zlatnim zmajem izvezenim na grudima poprilično privlačila pažnju vojnika koji su se već nalazili u logoru. Plava zastavica sa zmajem i brojem označavala je svaku od pet družina. Legionari su se po mnogo čemu razlikovali. Na primer, imali su grudne oklope, ali ispod kaputa, da ne bi prekrili zmajeve iz istog razloga kaputi su im se kopčali sa strane a svaki čovek je nosio kratki mač boku i čelični samostrel, dok su stajali ispravljenih ramena, svi kao jedan. Oficiri su koračali, svaki s dugačkim crvenim perom na kalpaku, tačno ispred zastavica i doboša. Jedini konji bili su im Morov mišjesivi škopac na čelu i tovarne životinje na začelju.