„Pešaci“, promrmljao je Vejramon, udarajući uzdama preko šake u rukavici. „Duša da mi je spaljena, oni nisu ni za šta, pešaci. Rasturiće se prilikom prvog udara. Pre njega.“ Prva kolona je prošla nasipom. Već su bili pomagali pri zauzimanju Ilijana i nisu se rasturili.
Semaradrid odmahnu glavom. „Bez kratkih kopalja“, promrmljao je. „Video sam dobro vođenu pešadijsku odbranu, s kratkim kopljima, ali bez njih...“ Zvuk gađenja dopre iz dubina njegovog grla.
Gregorin Panar, treći čovek u sedlu blizu Randa bez reči je posmatrao pridošlice. Možda nije imao predrasude prema pešadiji mada, ako nije, onda je bio jedan od šačice plemića koje je Rand sreo bez takvih predrasuda – i žestoko se trudio da se ne mršti, a to gotovo da mu je i pošlo za rukom. Do sada su svi saznali kako su ljudi sa zmajem na grudima nosili oružje zato što su odlučili da slede Randa, odlučili da slede Ponovorođenog Zmaja, samo zato što su tako želeli. Ilijanci mora da su se pitali kuda to idu, kada je Rand želeo legiju a Savetu devetorice nije poverio taj podatak. Što se toga tiče, Semaradrid je kradomice posmatrao Randa. Samo je Vejramon bio previše glup da bi razmišljao.
Rand okrete Tai’daišara. Paket koji je Narišma doneo bio je prepakovan u tanji zavežljaj, i vezan ispod njegovog levog kožnog stremena. „Rušite logor; krećemo“, rekao je trojici plemića.
Ovoga puta pustio je Dašivu da otvori prolaz koji će ih sve izvesti odatle. Čovek jednostavnog lika mu se namršti i promumla nešto za sebe Dašiva je iz nekog razloga zapravo delovao uvređeno! a Gedvin i Rohajd su sedeli jedan uz drugog u svojim sedlima, sa zajedljivim osmesima posmatrajući srebrnastu svetlost koja je provrtela rupu ni u čemu. Posmatrali su Randa više nego Dašivu. Pa, neka gledaju. Koliko puta može posegnuti za saidinom i izložiti se opasnosti da padne ošamućen naglavačke pre nego što mu se to stvarno desi? To nije smeo sebi da dozvoli tamo gde bi oni mogli da ga vide.
Ovoga puta, prolaz ih je doveo na široki put koji je sekao brežuljke obrasle grmljem u podnožju planina na zapadu. Planine Nemarelin. Nisu mogle da se mere s Maglenim planinama, i nisu bile ni prineti Kičmi sveta, pa ipak su se uzdizale, tamne i surove naspram neba, oštrih vrhova koji su ograđivali zapadnu obalu Ilijana. Iza njih je ležao Kabalski ponor, a iza toga...
Ljudi su ubrzo počeli da prepoznaju litice. Gregorin Panar osvrnu se jednom i klimnu od iznenadnog zadovoljstva. Ostala tri Savetnika i Markolin su poterali konje bliže njemu da bi razgovarali, dok su konjanici još uvek nadirali kroz prolaz. Semaradridu je trebalo samo trenutak više da bi shvatio, kao i Tiheri, i sada je izgledalo kao da su i oni razumeli.
Srebrni put je vodio iz grada u Lugard i nastavljao prema unutrašnjosti na zapad. Postojao je takođe i Zlatni put, koji je vodio u Far Mading. Putevi i imena su verovatno poticali iz vremena pre Ilijana. Vekovi kolskih točkova, opita i čizama su ih žestoko ugazili, a semaros je mogao samo da ih prekrije blatom. Ova dva puta su bila među nekoliko pouzdanih puteva u Ilijanu kada je bilo potrebno voditi velike grupe ljudi za vreme zime. Dosad su svi doznali za Seanšane u Ebou Daru, mada je Rand među vojnicima čuo veliki broj priča od kojih su osvajači delovali kao zli rođaci Troloka. Ako su Seanšani planirali da napadnu Ilijan, Srebrni put je bio dobro mesto da se okupi odbrana.
Semaradrid i ostali mislili su da znaju šta je planirao: mora da je saznao kako Seanšani dolaze i Ašamani su bili tu da ih unište kada se to desi. Nakon svih priča o Seanšanima, niko nije bio zabrinut zbog toga što će za njih ostati malo da urade. Naravno, Tihera je konačno morao da razjasni stvari Vejramonu, što ga jeste uznemirilo, mada je to pokušao da prikrije naduvanim govorom o mudrosti gospodara Zmaja i vojnom geniju Gospodara Jutra, zajedno s tim kako bi on lično vodio prvi napad na te Seanšane. Potpuna budala. Ako ga posluži sreća, svako drugi ko čuje za okupljanje na Srebrnom putu neće biti mnogo inteligentniji od Semaradrida ili Gregorina.
Ako ga posluži sreća, niko kome je bitno neće saznati pre nego bude prekasno.
Smestivši se da čeka, Rand je mislio da će to biti još jedan dan ili tako nešto; ali kako su dani prolazili, počeo je da se pita da nije gotovo jednaka budala kao i Vejramon.
Većina Aša’mana je pretraživala Ilijan i Tir i Ravnice Mareda, tražeći preostale ljude koje je Rand želeo. Tražeći kroz semaros. Prolazi i Putovanja bili su veoma dobri, ali čak je i Aša’manima trebalo vremena da nađu one koje traže kada je pljusak sakrio sve što je bilo dalje od pedeset koraka, a glasine su zbog kaljuga gotovo prestale da kruže. Aša’mani u potrazi prošli bi na milju od svoje lovine, potpuno nesvesni toga, dok se ne bi okrenuli i otkrili kako su se ti ljudi ponovo pokrenuli. Neki su morali da idu još dalje, u potrazi za ljudima koji se nisu obavezno oduševljavali time što će ih pronaći. Dani su prošli pre no su prvi doneli novosti.
Visoki lord Sunamon pridružio se Vejramonu: bio je to debeo čovek sladunjavih manira barem prema Randu. Uglađen u svom finom, svilenom kaputu, uvek nasmejan, bio je rečit u svojim izjavama odanosti, ali je kovao zavere protiv Randa već toliko dugo da je to najverovatnije radio i u snu. Visoki lord Torean je stigao, sa svojim podnadulim seljačkim licem i sa svojim neizmernim bogatstvom, zamuckujući o velikoj časti što ponovo jaše uz gospodara Zmaja. Zlato je interesovalo Toreana više nego išta drugo, osim možda povlastica koje je Rand oduzeo plemićima u Tiru. Izgledao je naročito obeshrabren saznanjem da u logoru nema služavki, i da u blizni postoji samo selo gde bi se možda mogle naći predusredjive devojke sa imanja. Torean je pravio planove protiv Randa koliko i Sunamon. Možda i češće od Guejama ili Marakona ili Arakoma.
Bilo je i drugih. Bio je tu Bertam Saigan, nizak, nabusito zgodan čovek koji je brijao prednji deo glave. Navodno nije previše oplakivao smrt svoje rođake Kolaver, i to iz dva razloga zato što je zbog toga postao novo Visoko sedište Kuće Saigan i zato što su kolale glasine da ju je Rand pogubio. Ili ubio. Bertam se klanjao i osmehivao, ali osmeh mu nikad nije dotakao tamne oči. Neki su govorili da je veoma voleo svoju rođaku. Ejlil Rijatin je došla, visoka dostojanstvena žena krupnih, tamnih očiju, ne mlada ali vrlo zgodna, negodujući što ima kapetana-kopljanika da predvodi njene ratnike i kako ne želi da lično zauzima mesto na bojnom polju. Negodovala je i zbog svoje odanosti gospodaru Zmaju. Ali njen brat Toram je pretendovao na presto koji je Rand namenio Elejni, a glasine su tvrdile da bi ona za Torama učinila sve, zaista sve. Čak se i udružila s njegovim neprijateljem; da bi ga sputavala ili uhodila ili oboje, naravno. Dođoše i Daltanes Analin i Amondrid Osijelin i Dorisin Kulijandred, lordovi koji su podržali Kolaver u njenom pokušaju da zauzme Sunčev presto kada su mislili da se Rand nikad neće vratiti u Kairhijen.
Kairhijenjani i Tairenci dovedeni su, jedno po jedno, s pedeset sledbenika, ili najviše stotinu. Ljudi i žene kojima je verovao manje nego Gregorinu i Semaradridu. Većinom su bili muškarci, ne zato što je smatrao da su žene bile manje opasne toliko velika budala nije bio; žena bi te ubila dvostruko brže nego muškarac i to obično sa upola manje razloga već zato što nije mogao da natera sebe da povede bilo koju ženu, osim onih najopasnijih, tamo kuda je išao. Ejlil se mogla toplo osmehivati dok je planirala kako tačno da ti smesti nož među rebra. Anaijela, gipka visoka gospa samouverenog osmeha, verna imitacija prelepe guščije pameti, vratila se iz Kairhijena u Tir i otvoreno počela da se nameće za još uvek nepostojeći presto Tira. Možda jeste bila budala, ali je uspela da stekne značajnu podršku i među plemićima i među prostim svetom.