Tako ih je okupio, sve one koji su predugo bili van njegovog vidokruga. Nije mogao da pazi na sve njih čitavo vreme, ali nije mogao da priušti sebi da im dozvoli da zaborave da jeste pazio, ponekad. Okupio ih je, i čekao. Dva dana. Škrgućući zubima, čekao je. Pet dana. Osam.
Kiša je tukla sve slabije po njegovom šatoru kada je poslednji čovek kojeg je očekivao stigao.
Tresući tanak mlaz sa svoje nauljene kape, Davram Bašer s gađenjem oduva svoje guste brkove prošarane sedim vlasima i prebaci kapu preko okrugle stolice. Nizak čovek velikog kljunastog nosa delovao je krupnije nego što je stvarno bio. Ne zato što se šepurio, već zato što je pretpostavljao da je visok koliko i svako drugi u prostoriji, a drugi su ga tako i prihvatali. Mudri ljudi. Štap s vučjom glavom od slonovače, simbol visokog zapovednika Saldeje nemarno gurnut u njegov opasač za mač, bio je podjednako stečen na bojnim poljima kao i za stolovima saveta. Bio je jedan od malo ljudi kojima bi Rand verovao sopstvenim životom.
„Znam da ne voliš da objašnjavaš“, promumla Bašer, „ali bi mi dobro došlo malo prosvetljenja.“ Namestivši svoj izvijeni mač, bacio se u drugu stolicu i prebacio nogu preko rukohvata. Uvek je delovao opušteno, ali je bio u stanju da udari brže od biča. „Taj tip, Aša’man, nije hteo da mi kaže ništa drugo no da sam ti bio potreban juče, no ipak mi je rekao da ne vodim više od hiljadu ljudi. Imao sam jedva polovinu tog broja, ali sam ih poveo. Ne može biti da je u pitanju bitka. Polovina oznaka koje sam video napolju pripada ljudima koji bi se ujeli za jezik ako bi videli iza tebe nekog sa nožem, a većina preostalih onima koji bi probali da ti skrenu pažnju. Pod uslovom da oni nisu platili čoveka s nožem."
Sedeći u košulji iza pisaćeg stola, Rand mučno pritisnu dlanove na oči. Bez Boreane Karivin, koju je ostavio za sobom, fitilju u lampi bilo je potrebno pošteno skraćivanje, a bleda dimna izmaglica je visila u vazduhu. Osim toga, bio je budan veći deo noći, zadubljen nad kartama raširenim preko stola. Karte južne Altare. Ni dve nisu bile iste.
„Ako krećeš u bitku“, rekao je Bašeru, „ko je bolji za klanicu od onih koje želiš da vidiš mrtve? U svakom slučaju, nisu vojnici ti koji će dobiti ovu bitku. Sve što oni treba da urade jeste da zaštite Aša’mane od nekoga ko bi im se mogao prikrasti. Šta misliš o tome?“
Bašer frknu tako jako da su mu teški brci zadrhtali. „Mislim da je to smrtonosan bućkuriš, to ja mislim. Neko će se nasmrt zagrcnuti njime. Svetlost dala da to nismo mi.“ A onda se nasmejao kao da je u pitanju bila odlična šala.
I Lijus Terin se smejao, takođe.
22
Natušteni oblaci
Uporno je rominjalo dok se Randova mala vojska u četiri kolone smetala preko niskih talasastih brda koja su bila okrenuta ka vrhovima Nemarelina, tamnim i oštrim naspram neba na zapadu. Nije bilo stvarne potrebe da se okreće u pravcu namerenog Putovanja, ali Randu je drugi način uvek delovao uvrnuto. I pored kiše, sivi oblaci su brzo postajali sve providniji i propuštali su zapanjujuće jarku sunčevu svetlost. Ui se možda samo činilo toliko svetlo posle nedavne pomrčine.
Četiri kolone predvodili su Bašerovi Saldejci, krivonogi ljudi bez oklopa, u kratkim kaputićima, koji su strpljivo stajali pored svojih konja pod šumicom uglačanih kopalja, a ostalih pet plavokaputaši sa zmajem na grudima; njima je zapovedao onizak čvrst čova po imenu Džak Mesond. Kada bi se Mesond pokrenuo, to je uvek bilo iznenađujuće brzo, međutim, sada je bio potpuno nepomičan, blago razmaknutih nogu i s rukama iza leđa. Njegovi ljudi bili su na svojim mestima, a i Branitelji i Saborci, neraspoloženi jer su ostali iza pešadije. Bilo je tu i plemića s pratnjama, uglavnom, koji su se vrteli uokolo kao da nisu sigurni kuda da krenu. Gusto blato lepilo se za kopita i čizme, kaljajući točkove dvokolica; čulo se glasno psovanje. Trebalo je vremena da se poređa gotovo šest hiljada ljudi natopljenih od kiše, koji u svakog minuta bivali sve vlažniji. A u to nisu bile uključene dvokolice za snabdevanje, kao ni rezervni konji.
Rand je navukao svoju najbolju odeću da bi bio što upadljiviji i primećen na prvi pogled. Dodir Moći uglačao je vrh koplja Zmajevog žezla do sjaja ogledala, a drugi je očistio Krunu mačeva tako da je zlato bleštalo. Pozlaćena kopča u obliku zmaja na njegovom opasaču za mač hvatala je svetlost, isto kao i niti zlatoveza koji mu je prekrivao plavi svileni kaput. Za trenutak je požalio što je poklonio dragulje koji su nekada ukrašavali balčak i korice njegovog mača. Tamna koža vepra mogla je da posluži, samo što je to mogao da nosi i svaki vojnik. Neka ljudi znaju ko je on. Neka Seanšani znaju ko je došao da ih uništi.
Okrenuvši Tai’daišara ka širokoj zaravni, nestrpljivo je posmatrao kako se plemstvo kreće po brdima. Malo dalje, niz zaravan, Gedvin i Rohajd sedeli su u sedlima pred svojim ljudima, koji su bili poređani u obliku pravilne kutije, s Posvećenima u prednjim redovima i Borcima u pozadini. Delovali su kao da su spremni za paradu. Bilo ih je gotovo u istom broju sedih ili ćelavih koliko i mladih nekolicina je čak bila mlada kao Hopvil ili Mor ali svaki od njih je bio dovoljno jak da otvori prolaz. To je bio uslov. Flin i Dašiva čekali su iza Randa nehajno raspoređeni sa Adlijem i Morom, Hopvilom i Narišmom. I s dvojicom ukočenih stegonoša jednim Tairencem i jednim Kairhijenjaninom, s grudnim oklopima i kalpacima, pa čak i čelikom ojačanim rukavicama očišćenim i uglancanim dok se nisu sijali. Grimizni Barjak Svetlosti i dugačak, beli Zmajev barjak mlitavo su visili i cedili se. Rand je prihvatio Moć u svome šatoru, gde nije mogla da se vidi njegova privremena slabost, a retka kišica omašivala je za pedalj i njega i njegovog konja.
Danas je posebno teško osećao zagađenje saidina, gustu prljavštinu koja mu se uvlačila u pore i ostavljala mu mrlje duboko na kostima. Ostavljala mu je mrlje na duši. Mislio je da je do sada navikao na prljavštinu, donekle, ali danas mu je izazivala mučninu, jača od sleđene vatre i otopljene hladnoće samog saidina. Sada se držao Izvora što je češće mogao, prihvatajući prljavštinu samo da bi izbegao novu slabost kada poseže za njim. Moglo je biti smrtonosno ako bi dopustio takvoj slabosti da ga omete u toj borbi. Možda je to, nekako, bilo vezano s napadima vrtoglavice. Svetlosti, ne sme da poludi, još uvek, a ne sme ni da umre. Ne, još uvek. Još je bilo previše toga što je trebalo uraditi.
Levom nogom pritisnuo je Tai’daišarove slabine, samo da bi osetio izduženi zavežljaj zakačen između kože stremena i grimiznog platna ispod sedla. Svaki put kada bi to učinio, nešto bi se uskomešalo na spoljnoj strani Praznine. Iščekivanje, a možda i dodir straha. Dobro obučen škopac poče da se okreće ulevo, pa je Rand morao da ga vrati pomoću uzdi. Kada će više to plemstvo da se sredi? Od nestrpljenja zaškrguta zubima.
Prisećao se kako je, dok je bio dečak, slušao ljude koji se smeju kada kiša padne usred sunčanog dana, da to Mračni pobeđuje Semirhag. Mada, neki su od tih osmeha bili nesigurni, a koštunjavi Cen Bjui uvek je režao kako će Semirhag posle toga biti u bolovima i besna, i da će doći po dečkića koji se ne sklanja s puta svojim starijima. To je bilo dovoljno da nagna Randa u beg kada je bio mali. Poželeo je da Semirhag stvarno dođe po njega sada, tog istog trenutka. Naterao bi je da jeca.
Ništa ne može naterati Semirhag da jeca, progunđao je Lijus Terin. Ona izaziva suze kod drugih, ali sama ih nema.
Rand se meko nasmeja. Ako dođe danas, on će je stvarno naterati da jeca. Nju i ostale Izgubljene zajedno, ako dođu danas. Sasvim sigurno će Seanšane naterati da jecaju.