Nisu svi bili zadovoljni naređenjima koja su dobili. Sunamonov ljigavi osmeh nestao bi kad bi pomislio da ga Rand ne vidi. Torean je držao čuturu u bisagama, bez sumnje s rakijom, ili možda čak nekoliko čutura, jer je istrajno pio i nikada nije delovao trezno. Semaradrid i Markolin i Tihera, svaki za sebe, došli su pred Randa da se bune zbog malobrojnosti. Pre nekoliko godina, gotovo šest hiljada ljudi bila bi vojska dovoljna da vodi bilo koji rat, ali oni su u međuvremenu videli vojske od desetina hiljada, sada i stotina hiljada, kao u danima Artura Hokvinga, a da bi krenuli protiv Seanšana, zahtevali su veću silu. Otpustio ih je nezadovoljne. Nisu shvatali da su pedesetorica i više Aša’mana za svakoga bili čekić dovoljno veliki da se to samo poželeti moglo. Rand se pitao šta bi tek rekli kada bi im saopštio da je on dovoljan čekić. Već je bio razmatrao da ovo obavi sam. Još uvek je to moglo biti.
Đošao je Vejramon; nije mu se dopadalo da prima naređenja od Bašera kao ni činjenica da idu u planine vrlo je teško izvesti pristojan napad konjice u planinama kao ni nekoliko drugih stvari Rand je bio siguran kako ih ima još koje mu Rand nije ni dozvolio da iznese.
„Čini se da Saldejci veruju kako bi trebalo da jašem na desnom krilu“, s omalovažavanjem je gunđao Vejramon. Povio je ramena kao da je desno krilo, što je zbog nečega bilo neka velika uvreda. „A pešadija, moj gospodaru Zmaju. Zaista, mislim...“
„Ja mislim da bi trebalo da spremiš svoje ljude“, ledeno reče Rand. Deo te hladnoće poticao je odlebdenja u bezosećajnoj praznini. „Ili nećeš biti ni na kakvom krilu.“ Hteo je da kaže da će ga ostaviti za sobom ne bude li spreman na vreme. Takva budala sasvim sigurno neće moći da izazove mnogo nevolja ako ga ostavi na ovom udaljenom mestu s nekoliko vojnika. Rand će se vratiti pre nego što stignu da dojašu do ičega većeg od sela.
Međutim, Vejramonovo lice ostalo je bez kapi krvi. „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda“, rekao je, veoma odsečno za njega, i okretao je svoga konja još pre nego što su mu te reči i napustile usne. Danas je jahao visokog dorata širokih grudi.
Bleda gospa Ejlil cimnu uzde da se zaustavi pred Random, praćena visokom gospom Anaijelom, što je za nju bilo čudno društvo, i ne samo zato što su se njihovi narodi međusobno mrzeli. Ejlil je bila visoka za jednu Kairhijenjanku, iako samo za Kairhijenjanku, a sve na njoj bilo je dostojanstvo i pažnja, od luka njenih obrva, do okreta zglobova u crvenim rukavicama ili toga kako joj je biserima ukrašen ogrtač protiv kiše ležao raširen preko slabina njene, kao dim sive ždrebice. Za razliku od Semaradrida ili Markolina, Vejramona ili Tihera, ona nije ni trepnula kada je ugledala kako se kišne kapi slivaju niz nevidljivu prepreku oko njega. Anaijela jeste trepnula. I zasoptala i pokrila usta rukom. Anaijela je bila vitka i mračno lepa, a njen kišni ogrtač bio je obrubljen rubinima i pored toga ukrašen zlatovezom, ali tu se završavala svaka sličnost sa Ejlil. Anaijela je bila potpuno izveštačena, doterana i samouverena. Kada mu se naklonila, to je učinio i njen beli škopac, spustivši prednje noge. Ta životinja je uživala u predstavi, ali Rand je imao osećaj da je ona bure bez dna. Baš kao i njegova gospodarica.
„Moj gospodaru Zmaju“, reče Ejlil, „moram ponovo da se pobunim protiv svog učešća u ovom... pohodu.“ Glas joj je bio hladno neodređen, ako ne potpuno neprijateljski. „Poslaću svoje potčinjene kud god zapovediš, bilo kad, ali nimalo ne čeznem da se nađem usred bitke.“
„O, ne“, dodade Anaijela, osetljivo se stresavši. Čak joj je i glas zadrhtao! „Gadne stvari, te bitke, tako kaže moj majstor konja. Sigurna sam da nas nećete stvarno terati da idemo, čule smo da posebno pazite na žene. Jesmo li, Ejlil?“
Rand je bio toliko zaprepašćen da se Praznina urušila, a saidin nestao. Kišne kapi počeše da mu se slivaju niz kosu i da mu vlaže kaput, ali za trenutak, čvrsto stiskajući visoku jabuku svoga sedla da bi ostao uspravljen, videći četiri žene umesto dve, bio je suviše zapanjen da bi to primetio. Koliko su znale? One su čule? Koliko je ljudi znalo za to? Kako je iko znao za to? Svetlosti, govorkalo se da je ubio Morgazu, Elejnu, Kolaver, verovatno na stotine žena, a svaku na još užasniji način od prethodne! Progutao je knedlu da ne bi počeo da povraća. To je samo delimično bilo zbog saidina. Spaljen bio, koliko li je samo doušnika koji me posmatraju? Ta je pomisao bila režanje.
Mrtvi posmatraju, prošaputa Lijus Terin. Mrtvi nikada ne sklapaju oči. Rand se strese od jeze.
„Zaista se trudim da budem pažljiv prema ženama’, rekao im je kada je konačno uspeo da progovori. Više nego prema muškarcima, iz upola manje razloga. „Baš zbog toga želim da vas držim blizu sebe nekoliko narednih dana. Ali ako vam se ta zamisao zbilja toliko ne dopada, mogu da pošaljem nekog od Aša’mana. U Crnoj kuli bićete na sigurnom.“ Anaijela nežno ciknu, ali lice joj je posivelo.
„Ne, hvala“, reče Ejlil trenutak kasnije, potpuno smirena. „Pretpostavljam da će biti najbolje da se posavetujem sa svojim kapetan-kopljanikom o tome šta mogu očekivati.“ Ali je zastala dok je okretala ždrebicu i postrance je dobro odmerila Randa. „Moj brat, Toram, je... nestrpljiv, moj gospodaru Zmaju. Čak i sklon prenagljivanju. Ja nisam.“
Anaijela uputi Randu jedan i suviše sladunjav osmeh, čak se i malo uspijala pre nego što je krenula za njom, ali čim se okrenula od njega, zabola je pete i zamahnula bičem čija je drška bila ukrašena draguljima, brzo prestigavši drugu ženu. Taj je beli škopac pokazao iznenađujuću brzinu.
Konačno je sve bilo spremno, kolone su vijugale preko niskih brda, poput zmija.
„Započni“ Rand naloži Gedvinu, koji okrenu konja i poče da izvikuje naređenja svojim ljudima. Osam Posvećenih izjahaše napred i sjahaše na tlo koje su zapamtili, licem okrenuti planinama. Jedan od njih delovao mu je poznato, prosedi čova čija je ušiljena tairenska bradica delovala veoma neobično na njegovom izboranom seljačkom licu. Osam uspravnih linija oštrog plavog svetla zavrteše se i postadoše otvori koji su pokazivali malo drugačiji pogled na dugačku, retko pošumljenu planinsku udolinu odakle se dizao strmi prolaz. U Altari. U Venir planinama.
Ubij ih, molećivo je cvileo Lijus Terin. Suviše su opasni da bi živeli! Rand bez razmišljanja ućutka taj glas. Drugi muškarci koji usmeravaju često su izazivali takvu reakciju Lijusa Terina, pa čak i samo prisustvo muškaraca koji su to mogli. Više se nije pitao zbog čega.
Rand promrmlja zapoved, a Flin iznenađeno žmirnu pre nego što je požurio da se pridruži redu i izatka deveti prolaz. Nijedan nije bio velik kao onaj koji bi Rand mogao da napravi, ali kroz svaki su mogle da prođu dvokolice, za malo. Nameravao je da to uradi lično, ali nije želeo da pokušava ponovo da posegne za saidinom pred svima. Primetio je kako ga Gedvin i Rohajd posmatraju, sa istovetnim značajnim osmesima. Kao i Dašiva, koji se mrštio a usne su mu se pomerale kao da razgovara sam sa sobom. Je li samo umišljao ili ga je i Narišma nekako čudno odmeravao? A Adli? Mor?
Rand nije uspeo da se uzdrži a da se ne strese. Nepoverenje prema Gedvinu i Rohajdu bilo je jednostavno, zdravorazumsko, međutim, je li ga obuzimalo ono što je Ninaeva nazivala strepnjama? Neka vrsta ludila, mračna sumnja koja sakati, nepoverenje prema svima i svačemu? Bio je jedan od Koplina, Benli, koji je mislio kako svi kuju zavere protiv njega. Umro je od gladi, još kad je Rand bio dečkič, pošto je odbijao išta da jede jer se bojao da će biti otrovan.
Sagnuvši se do Tai’daišarovog vrata, Rand potera škopca kroz najveći od prolaza. Flinov, ispostavilo se, ali u tom trenutku projahao bi i kroz Gedvinov. Prvi je stupio na tlo Altare.
Ostali su brzo stizali za njim, pre svih Aša’mani. Dašiva je gledao prema Randu, mršteći se, kao i Narišma, ali Gedvin je smesta počeo da raspoređuje svoje Borce. Jedan po jedan, požurili bi napred, otvorili prolaz i proleteli kroz njega vukući svoje konje za sobom. Napred, na drugoj strani doline, jarki bleskovi svetla ukazivali su na prolaze koji su se otvarali i zatvarali. Svaki je Aša’man mogao da Putuje na kratke razdaljine a da pri tom nije morao da zapamti zemljište s koga je polazio, i da prelazi razdaljine mnogo brže nego da je jahao. Veoma brzo ostali su samo Gedvin i Rohajd, kao i Posvećeni koji su držali prolaze. Ostali su se raštrkali prema zapadu, tražeći Seanšane. Saldejci su prošli iz Ilijana i upravo su uzjahivali. Legionari se trčeći raštrkaše među drvećem, spremnih lukova. U ovim predelima, mogli su pešice da se kreću jednako brzo kao i ljudi na konjima.