Kada je ostatak vojske počeo da se pojavljuje, Rand pojaha uz dolinu u istom pravcu kuda su Aša’mani otišli. Planine iza njega uzdizale su se visoko, kao zid naspram Ponora, ali njihovi zapadni vrhovi spuštali su se gotovo do Ebou Dara. On potera škopca u kas.
Bašer ga sustiže pre nego što je uspeo da dođe do prolaza. On je jahao na sitnom doratu većina saldejskih konja bila je sitna ali brzom. „Ovde nema Seanšana, čini mi se“, rekao je gotovo nezainteresovano, sučući brkove. „Ali moglo je da ih bude. Tenobija će mi, verovatno, vrlo uskoro nabiti glavu na kolac zato što sledim živog Ponovorođenog Zmaja, a još brže ako on bude mrtav.“
Rand se namršti. Možda je mogao da povede Flina, da mu čuva leđa, ili Narišmu, ili... Flin mu je spasao život; taj čovek mora da je bio veran. Mada, ljudi mogu i da se promene. A Narišma? Čak i posle...? Oseti jezu zbog opasnosti kojoj se izložio. Nije to bila strepnja. Narišma jeste dokazao svoju odanost, ali to je i dalje bilo ludačko izlaganje opasnosti. Jednako ludo kao bežanje od pogleda za koje čak nije ni bio siguran da su stvarni, bežanje nepoznato, gde je svašta moglo da ga čeka. Bašer je bio u pravu, ali Rand nije hteo više da razgovara o tome.
Padine koje su vodile u prolaz bile su golo kamenje i stene svih veličina, ali među prirodnim kamenom ležali su od vremena oronuli parčići nečega što je nekada sigurno bio ogroman kip. Na nekima se samo videlo da su obrađen kamen, drugi su bili prepoznatljiviji. Šaka s prstenjem, velika gotovo kao njegove grudi, koja je čvrsto držala balčak mača kome je ostao samo polomljeni ostatak sečiva širi od njegovog dlana. Ogromna glava žene, s pukotinama preko lica i krunom koja kao da je bila napravljena od uzdignutih bodeža, a neki su još bili celi.
„Šta misliš, ko je bila?“, pitao je. Kraljica, naravno. Čak i da su, u neka davna vremena, trgovci i naučnici nosili krune, samo su vladari i voskovođe dobijali kipove.
Bašer se okrenu u sedlu da odmeri glavu pre nego što je progovorio. „Kraljica Šiote mogao bih da se kladim“, konačno je rekao. „Nije starija. Jednom sam video kup napravljen u Eharonu, a bio je toliko oronuo da nisi mogao da razbereš je li muški ili ženski. Osvajačica, inače je ne bi napravili s mačem. A čini mi se da se prisećam kako su u Šioti davali takve krune vladarima koji bi im proširili granice. Možda su je zvali kruna mačeva, a? Neka Smeđa sestra možda bi mogla da ti kaže nešto više o tome.“
„Nije važno“, razdraženo mu odvrati Rand. Jesu ličili na mačeve.
Bašer ipak nastavi, skupljenih prosedih obrva, mrtav ozbiljan. „Pretpostavljam da su joj hiljade klicale, nazivale je nadom Šiota, možda su čak i verovali da je to. U svoje vreme možda su je se plašili i poštovali je kao što su docnije Artura Hokvinga, ali možda čak nijedna Smeđa sestra ne bi znala njeno ime. Kada umreš, ljudi počnu da zaboravljaju ko si bio i šta si radio, ili pokušavao da uradiš. Svi umru, na kraju krajeva, i svi budu zaboravljeni, pre ili kasnije, ali krvavo nema nikakve svrhe umirati pre nego što ti je vreme.“
„Nemam nameru da to učinim’, oštro reče Rand. Znao je gde treba da umre, iako ne i kada. Bar je mislio da zna.
Uglom oka primetio je pokret, tamo pozadi, gde je goli kamen uzmicao pred žbunjem i nekoliko zakržljalih drveta. Pedeset koraka od njih, čovek istupi na otvoreno i podiže luk, glatko zatežući strelu do obraza. Činilo se da se sve događa istovremeno.
Režeći, Rand potera Tai’daišara u okret, posmatrajući kako strelac prati njegovo kretanje. On posegnu za saidinom, a slatka živost i prljavština pokuljaše u njega izmešane. U glavi mu se zavrtelo. Bila su tu dva strelca. Žuč mu se diže u grlu dok se borio s divljim, neobuzdanim napadima Moći koja je pokušavala da ga sprži do kosti i da mu potpuno zamrzne meso. Nije mogao da je obuzdava; samo je mogao da ostane živ. Očajan, borio se da razbistri vid, da vidi dovoljno dobro kako bi izatkao tokove koje jedva da je mogao da stvori, dok ga je obuzimala mučnina silna kao Moć. Učinilo mu se da je čuo Bašera da viče. Dva strelca otpustiše tetivu.
Trebalo je da Rand pogine. Na tom odstojanju i dete bi pogodilo metu. Možda ga je spaslo to što je bio taveren. U trenutku kada je strelac otpuštao, jato sivokrilih prepelica izlete mu gotovo ispod nogu, ispuštajući prodorne zvižduke. To nije bilo dovoljno da poremeti iskusnog čoveka, i zaista, tip se za dlaku trznuo. Rand je osetio vetar na obrazu kada je strela prozujala pored njega.
Odjednom, vatrene lopte, velike poput njegovih pesnica, pogodiše strelca. On kriknu kada mu ruka odlete, otkinuta, dok mu je šaka još uvek stezala luk. Sledeća mu preseče levu nogu na kolenu i on pišteći pade.
Nagnuvši se sa svog sedla, Rand je povraćao na tlo. Njegov je stomak pokušavao da izbaci svaki obrok koji je ikada pojeo. Praznina i saidin nestadoše uz trzaj od koga mu je bilo još gore. To je gotovo nadvladalo njegove napore da ne padne.
Kada je ponovo mogao da se uspravi, uzeo je belu, lanenu maramicu koju mu je Bašer u tišini ponudio i njome obrisao usta. Saldejac se zabrinuto mrštio, koliko god je mogao. Randov stomak tražio je šta će još da izbaci. Pomisli kako mora da je bled. Duboko udahnu. Takvo gubljenje saidina moglo je da bude ubistveno. Ali još je mogao da oseti Izvor; bar ga saidin nije spalio. Bar je mogao da vidi kako treba; bio je samo jedan Davram Bašer. Ali njegova bolest činila se sve gorom svaki put kada bi posegao za saidinom.
„Hajde da pogledamo je li ostalo dovoljno od tog tipa da može da govori“, rekao je Bašeru. Nije bilo.
Rohajd je klečao, smireno pretražujući iscepani, krvlju natopljeni kaput leša. Pored toga što su mu nedostajale ruka i noga, mrtvac je imao pocrnelu rupu, veliku kao njegova glava, pravo u grudima. Bio je to Igan Padros; njegove bezvide oči piljile su u nebo s izrazom iznenađenja. Gedvin nije obraćao pažnju na telo koje mu je bilo pod nogama; umesto toga proučavao je Randa, hladan kao i Rohajd. Oba čoveka držala su saidin. Začuđujuće, Lijus Terin je samo zajaukao.
Uz čangrljanje kopita po kamenu, Flin i Narišma dogalopiraše uz padinu, praćeni s gotovo stotinu Saldejaca. Kako su se približavali, Rand je mogao da oseti Moć u prosedom starijem čoveku, kao i u onom mlađem, možda svu koju su mogli da drže. Obojica su skočila u snazi od Đumajskih kladenaca. Tako je to bilo s muškarcima; žene su, izgleda, glatko jačale, ali kod muškaraca su skokovi bili nagli. Flin je bio jači od Gedvina ili Rohajda ili bilo koga, a ni Narišma nije mnogo zaostajao. Za sada; nije postojao način da se sazna kako će se to završiti. Mada, nijedan nije bio ni blizu Randu. Još uvek, u svakom slučaju. Nije postojao način da se kaže šta će vreme doneti. Nisu to strepnje.
„Čini mi se da je dobro što sam odlučio da te pratim, moj gospodaru Zmaju.“ U Gedvinovom glasu osećala se podsmešljiva zabrinutost, gotovo izrugivanje. „Patiš li jutros od stomaka?"
Rand samo odmahnu glavom. Nije mogao da odvoji oči od Padrosovog lica. Zašto? Jer je osvojio Ilijan? Jer je taj čovek ostao odan „lordu Brendu“?
Glasno uzviknuvši, Rohajd iščupa vrećicu od jelenske kože iz džepa na Padrosovom kaputu i istrese je. Sjajni zlatnici rasuše se po kamenom tlu, odskakujući i zveckajući. „Trideset kruna", zareža on. „Tarvalonskih kruna. Nema sumnje ko ga je platio.“ On dohvati jedan novčić i baci ga Randu, ali Rand nije ni pokušao da ga uhvati, pa mu se odbio o ruku.