„Može se naći mnogo tarvalonskih kruna uokolo“, smireno reče Bašer. „Pola ljudi u ovoj dolini ima pokoju u svojim džepovima, imam ih i ja sam.“ Gedvin i Rohajd okrenuše se da ga pogledaju. Bašer se iskezi iza svojih gustih brkova, ili im bar pokaza zube, ali neki od Saldejaca su se nemirno vrpoljili u svojim sedlima i prstima prelazili preko svojih vrećica za novac.
Gore, gde je prolaz bio malo ravniji, između dve strme planinske litice, prorez svetla zavrte se u prolaz, a Šijerinac s perčinom, u jednostavnom crnom kaputu, projuri kroz njega, vukući za sobom svoga konja. Izgleda da su prvi Seanšani bili pronađeni, i to nedaleko, ako se taj čovek ovako brzo vratio.
„Vreme je za pokret“, reče Rand Bašeru. Ovaj klimnu glavom, ali se i ne pomeri. Umesto toga, proučavao je dvojicu Aša’mana koji su stajali blizu Padrosa. Oni su se pravili da ga ne vide.
„Šta ćemo s njim?“, zahtevao je da zna Gedvin, pokazujući na lešinu. „Trebalo bi makar da ga pošaljemo vešticama."
„Ostavite ga“, odvrati Rand.
Jesi li sada spreman da ubiješ?, zapita Lijus Terin. Nije zvučao nimalo ludo.
Ne još, pomisli Rand. Uskoro.
Nabivši pete Tai’daišaru u slabine, on odgalopira nazad, tamo dole, ka svojoj vojsci. Pratili su ga Dašiva i Flin, pa Bašer i stotinu Saldejaca. Svi su se osvrtali oko sebe, kao da očekuju još jedan napad na njegov život. Na istoku, mračni oblaci natuštili su se nad planinskim vrhovima, donoseći još jednu seramos oluju. Uskoro.
Logor na vrhu brda bio je dobro postavljen, s razgranatim potočićem u blizini i van pogleda dobro skrivenim mogućim prolazima na planinsku čistinu. Asid Bakun nije osećao ponos zbog logora. Za trideset godina u Večito pobedničkoj vojsci, napravio je na stotine logora; pre bi osetio ponos zbog toga što je prešao sobu a da nije pao. Nije osećao ponos ni zbog mesta gde se nalazio. Trideset godina u službi carice, da bi večno živela, i mada su se povremeno bunili neki ludi skorojevići, očiju uprtih ka Kristalnom tronu, najveći deo tih godina potrošen je na pripreme za ovo. Dva pokolenja, dok su se veliki brodovi gradili da prevezu Povratak, Večito pobednička vojska vežbala je i pripremala se. Bakun je bio nesumnjivo ponosan kada je saznao da će onbiti u jednoj od Prethodnica. Sigurno su mogli da mu se oproste snovi ponovnom osvajanju zemalja koje su otete od pravih naslednika Artura Hokvinga, podjednako ludih snova o završetku ovog novog Sjedinjavanja pre nego što Korin budu došle. Na kraju to nisu bili tako ludi snovi, kako je ispalo, ali nije bilo sasvim onako kako je on to zamišljao.
Izvidnica se vraćala: pedeset kopljanika Tarabonaca jahalo je uzbrdo, s crvenim i zelenim prugama preko masivnih grudnih oklopa, s verižnim velovima koji su im prekrivali guste brkove. Dobro su jahali, čak su se i dobro borili, kada su imali pristojne vođe. Više od deset puta toliko već se nalazilo između vatri na kojima se kuvalo, ili niže, blizu reda stražara, brinući se o svojim konjima, a tri izvidnice su još uvek bile napolju. Bakun nikada nije očekivao da će se pod njegovim zapovedništvom naći više od pola potomaka lopova. Nimalo osramoćeni time, gledali bi te pravo u oči. Zapovednik izvidnice duboko mu se naklonio dok su blatnjave noge njegovog konja prolazile pored, ali mnogi od njih nastavili su, pričajući previše brzo na njihovim neobičnim dijalektima da ih Bakun razume bez pažljivog slušanja. Isto tako su imali neobičan pogled na disciplinu.
Odmahujući glavom, Bakun dođe do velikog šatora sul’damana. Bio je veći od njegovog, zbog potreba. Njih četiri sedele su napolju na stoličicama, u tamnoplavim haljinama obrubljenim račvastom munjom, uživajući u suncu za vreme stanke u ovoj oluji. Sada ih nije bilo puno. U sivo obučena damane sedela je kraj njihovih stopala, s Nerit koja joj je uplitala kosu bez sjaja dok je razgovarala s njom, družeći se i nežno se smejući. Narukvica na kraju srebrnog povoca adama ležala je na zemlji. Bakun kiselo promumla. Imao je omiljenog vučjeg hrta, kod kuće, i razgovarao je ponekad s njim, ali nikada nije očekivao od Nipa da mu odgovori!
„Je li dobro?“, upitao je Nerit, ne prvi put. Niti deseti. „Da li je sve u redu s njom?“ Damane spusti pogled i zaćuta.
„Ona je sasvim dobro, kapetane Bakun.“ Nerit, žena kockastog lica, izgovorila je to uz odgovarajući stepen poštovanja u svom glasu, ali ni trunčicu više od toga. Samo što je umirujuće gladila damaninu glavu dok je pričala. „Šta god nije bilo na mestu, sada je nestalo. Sitnica, svakako. Ništa zbog čega bi se trebalo brinuti.“ Damane je podrhtavala.
Bakun ponovo promumla. Nije to bilo ništa više od odgovora kakve je dobijao i ranije. Nešto je ipak bilo pogrešno, ipak, iza u Ebou Daru, i to ne samo sa ovim damanima. Suldamane su stisnule usne poput školjki ni Krv nije ništa htela reći, naravno, ne takvima kao što je on! ali čuo je i suviše šapata. Govorkalo se da su sve damane bolesne, ili lude. Svetlosti, on nije video ni jednu jedinu da se koristila oko Ebou Dara pošto je grad bio osiguran, čak ni za pobedničko prikazivanje Nebeskih svetala, a ko je ikad čuo za nešto takvo!
„Pa, nadam se da je ona...“, započe, i bi presečen dok se raken pojavljivao, brzo prelazeći kroz istočni prolaz. Njegova velika kožna krila moćno su tukla da se vine u visine, ali odmah iznad brda iznenadno je jurnuo i isekao uzak krug, jednim vrhom krila uperenim skoro pravo nadole. Tanka crvena traka pala je zbog težine olovne lopte.
Bakun proguta kletvu. Letači su se uvek pravili važni, ali ako ovaj par povredi jednog od njegovih ljudi dostavljajući izviđački izveštaj, imaće njihove kože bez obzira s kim se morao suočiti da bi došao do njih. On ne bi želeo da se bori bez letača izviđača, ali bili su razmaženi kao neki od omiljenih kućnih ljubimaca Krvi.
Pravo poput strele traka se stropošta. Olovni teg pogodi zemlju i odskoči na greben, skoro pored visokog tankog stuba za poruke, koji je previše visok da se obori osim kada je trebalo da se pošalje poruka. Osim toga, kada bi ga ostavili dole, neko na konju bi ga uvek zgazio i polomio mu spojeve.
Bakun je išao pravo u svoj šator, ali njegov Prvi poručnik ga je već čekao s blatom umazanom trakom i tubom za poruke. Tiras je bio koščat čovek, za glavu viši od njega, s nesrećnim čuperkom brade koji mu je visio s vrha podbratka.
Izveštaj, koji je bio uvijen u tankoj metalnoj cevi, na svitku papira kroz koji je Bakun maltene mogao da gleda, bio je jednostavno ispisan. Nikada nije bio primoran da jaše rakena ili to’rakena hvaljena bila Svedost, i carica, večno nam živela, hvaljena bila! ali sumnjao je da je lako koristiti olovku u sedlu vezanom za leđa letećeg guštera. Ono što je pročitao natera ga da brzim pokretom otvori poklopac svoga malog izletničkog stola i da počne ubrzano pisati.
„Postoji sila ni na deset milja istočno odavde“, reče on Tirasu. „Pet ili šest puta brojnija od nas.“ Letači su ponekad preuveličavali, ali ne previše. Kako ih je tako mnogo prodrlo u ove planine, toliko duboko, a da nisu ranije primećeni? Video je obalu na istoku, i platio bi sopstvene pogrebne molitve pre nego što bi pokušao da se tamo iskrca. Oči mu bile spaljene, letači su se razmetali kako mogu videti buvu kako se pomera bilo gde u dometu. „Nema razloga da mislimo kako znaju da smo ovde, ali meni ne bi smetalo pojačanje.“
Tiras se nasmeja. „Daćemo im dodir naših damana, i ako nas brojno nadmaše za dvadeset puta, to će biti to.“ Njegova jedina stvarna greška bilo je preterano samopouzdanje. Iako je bio dobar vojnik.
„A ako imaju neku...Aes Sedai?“, tiho reče Bakun, teško se spotičući preko imena dok je gurao letački izveštaj nazad u cev zajedno sa svojom kratkom porukom. Nije stvarno mogao poverovati da bi iko mogao pustiti te... žene da budu slobodne.
Tirasovo lice je odavalo da se sećao priča o oružju Aes Sedai. Crvena traka je lepršala za njim dok je trčao s porukom u cevi.
Vrlo brzo su cev i traka bile zakačene na vrh stuba za poruke, dok je blagi povetarac pomerao dugu crvenu traku petnaest koraka iznad vrha brda. Raken se vinu prema stubu duž doline, raširivši krila mirna poput smrti. Iznenada se jedan od letača hitnu nadole iz svog sedla viseći naopačke! – ispod rakenovih kandži. To je Bakunu izazvalo mučninu u stomaku dok je posmatrao. Ali letačeva šaka se sklopi oko trake, jarbol se uvi, zatim se vibrirajući vrati nazad ispravljen, dok se cev s porukom istrgnula sa štipaljke, i jahač se prebaci gore dok se stvorenje u sporim krugovima penjalo uvis.