Bakun zahvalno ostavi rakena i letače van svojih misli dok je premeravao dolinu. Široka i dugačka, skoro ravna izuzevši brdo i okružena gusto pošumljenim nagibima; osim putevima koji su u njegovom vidokrugu, samo bi koza mogla da uđe. S damanama, mogao bi svakoga da sasecka u paramparčad pre nego što bi uspeo da se sastavi i da pokuša napad preko blatnjave livade. Ipak je prosledio poruku preko; ako bi neprijatelj išao pravo na njih, stigli bi pre ikakvog mogućeg pojačanja, u najboljem slučaju za tri dana. Kako li su mogli da dođu toliko daleko neprimećeni?
Propustio je poslednje bitke Sjedinjavanja za dve stotine godina, ali neke od tih pobuna nisu bile male. Dve godine borbi na Marendaleru, trideset hiljada mrtvih, i pedeset puta toliko ukrcano i prebačeno nazad, na matično kopno kao roblje. Obraćanje pažnje na upozorenja održavalo je vojnika u životu. Naredivši da se logor sruši, a svi njegovi tragovi očiste, počeo je da pomera svoje zapovedništvo ka pošumljenim padinama. Natušteni oblaci gomilali su se na istoku, dolazi još jedna od onih prokletih oluja.
23
Magla rata, oluja bitke
Kiša trenutno nije padala. Rand je vodio Tai’daišara oko iščupanog drveta koje je ležalo preko obronka, i mrštio se na prizor mrtvog čoveka, ispruženog na leđima iza oborenog debla. Čovek je bio nizak i nabijen, lice mu je bilo izbrazdano, a čitav oklop bio mu je od pločica lakiranih u plavo i zeleno, koje su se preklapale, dok je slepo zurio u crne oblake iznad sebe; primetno je ličio na Igana Padrosa, čak mu je i noga nedostajala. Očigledno je bio neki zapovednik; mač pokraj njegove isturene ruke imao je balčak od slonovače, rezbaren po ženskom ukusu, a na njegovom lakiranom kalpaku, u obliku glave nekog velikog insekta, nalazile su se dve velike, tanke, plave peruške.
Iščupanog i uništenog drveča, od kojeg je dobar deo goreo s jednog na drugi kraj, bilo je svuda po obronku, na petsto koraka. Tela, takođe, ljudi prelomljeni ili rastrgnuti kada je saidin poharao planinsku stranu. Mnogi su imali čelične velove preko lica, i grudne oklope s vodoravnim prugama. Nije bilo žena, hvala Svetlosti na tome. Povređeni konji bili su ubijeni, što je bio još jedan razlog za zahvalnost. Bilo je neverovatno kako glasno može da njišti povređeni konj.
Đa li misliš da su mrtvi tihi? Smeh Lijusa Terina je bio rezak. Da li to misliš? Njegov glas se pretvori u bolni bes. Mrtvi urliču na mene!
I na mene, takođe, tužno pomisli Rand. Ne mogu da priuštim sebi da slušam, ali kako ih ućutkuješ? Lijus Terin je zajecao nad svojom voljenom Ilijenom.
„Velika pobeda“, reče Vejramon značajnim glasom iza Randa, a onda promrmlja, „ali mala je čast u njoj. Stari načini su najbolji.“ Blato je slobodno ukrašavalo Randov kaput, i bilo je iznenađujuće videti da Vejramon izgleda jednako uredno kao na Srebrnom putu. Njegov kalpak i oklop su sijali. Kako mu je to pošlo za rukom? Tarabonci su na kraju jurišali, koplja i hrabrost protiv Jedne moći, i Vejramon je vodio svoje sopstvene jurišnike da ih slomi. Bez naređenja, a pratio ga je svaki Tairenac osim Branitelja, da iznenađenje bude veće, čak i polupijani Torean. Pratili su ga i Semaradrid i Gregorin Panar, takođe, s većinom Kairhijenjana i Ilijanaca. Bilo je teško ostati miran do tada, i svaki čovek je hteo da se uhvati u koštac s nečim sa čime je bilo moguće uhvatiti se u koštac. Aša’mani su to mogli da urade brže. I možda nešto neurednije.
Rand nije uzeo učešća u sređivanju, osim što je sedeo u svom sedlu, gde su ga ljudi mogli videti. Bojao se da posegne za Moći. Nije se usuđivao da ispolji slabost koju bi oni mogli uočiti. Ni delić. Lijus Terin na samu tu pomisao užasnuto zamrmlja.
Podjednako iznenađenje kao i Vejramonov neukaljani kaput bila je Anaijela, koja je jahala s njim, i barem jednom se nije samouvereno smeškala. Njeno lice je bilo stegnuto i neodobravajuće. Čudno je bilo to što joj takav izraz nije kvario lice ni približno onoliko koliko su to činili njeni sladunjavi osmesi. Naravno, sama se nije pridružila jurišu, kao ni Ejlil, ali Anaijelin majstor konja jeste, i čovek je sasvim sigurno bio mrtav, s tarabonskim kopljem u grudima. Taj deo joj se nije dopadao. Ali zašto se pridružila Vejramonu? Samo Tairenci koji se drže zajedno? Možda. Bila je sa Sunamonom poslednji put kada ju je Rand video.
Bašer je terao svog dorata uz obronak, tražeći put oko mrtvih dok je izgledalo da im ne posvećuje više pažnje nego što je ima za debla pretvorena u iverje i panjeve koji su goreli. Kalpak mu je visio sa sedla, a rukavice su mu bile zakačene za pojas. Bio je potpuno blatnjav po desnoj strani, a isto je bilo i s njegovim konjem.
„Arakom je gotov“, rekao je. „Flin je probao da ga Isceli, ali ne mislim da je Arakom hteo da živi tako. Imamo gotovo pedeset mrtvih, do sada, a još neki možda neće preživeti.“ Anaijela preblede. Rand je vide pored Arakoma, kako prazni želudac. Smrt običnih ljudi nije mnogo uticala na nju.
Rand oseti trenutak sažaljenja. Ne za nju, a ne naročito ni za Arakoma. Za Min, mada je ona bila bezbedno vraćena u Kairhijen. Min je predskazala Arakomovu smrt, po jednom od viđenja koja je imala, i Guejamovu i Marakonovu, takode. Šta god da je videla, Rand se nadao da nije bilo ni blizu stvarnosti.
Većina Boraca otišla je da ponovo izviđa, ali dole na širokoj livadi Gedvinovi Posvećeni su tkali prolaze koji su prosipali kolica s dodatnim namirnicama i rasterivali rezervne konje. Ljudi su dolazili s njima; provodili su ih kroz prolaze čim bi postali dovoljno jasni da se vide. Blatnjavo tlo je bilo tako dobro izbrazdano kao planinski obronak, pa ipak zatamnjene brazde, dva koraka široke i pedeset dugačke, sekle su kroz smeđu travu i otvarale rupe toliko velike da ih možda ni konj ne bi mogao preskočiti. Zasad im nije pošlo za rukom da nađu damane. Rand je mislio da mora biti samo jedna; više njih bi načinilo srazmerno veću štetu s obzirom na okolnosti.
Ljudi su postavljali male vatre na kojima je, pored ostalog, ključala voda za čaj. Makar jednom su Tairenci, Kairhijenjani i Ilijanci bili pomešani. Ne samo narod. Semaradrid je delio svoju pljosku s Guejamom, koji je umorno trljao rukom preko ćelave glave. Marakon i Kiril Drapaneos, štrkljast čovek, kome je četvrtasto ošišana brada delovala čudno na uskom licu, čučnuli su oslonivši se na pete u blizini jedne vatre. Igrali su karte, kako se činilo! Oko Toreana se okupio čitav krug mladih kairhijenskih lordova koji su se smejali, verovatno manje zabavljeni njegovim šalama, a više time kako je zamahivao i trljao svoj krompirasti nos. Legionari su se držali po strani, ali su primili „dobrovoljce“ koji su sledili Padrosa do Barjaka Svetlosti. Ta grupa se činila revnosnija nego iko drugi otkad su saznali kako je Padros umro. Legionari u plavim kaputima su im pokazivali kako da promene smer, a da se ne raspadnu kao jato gusaka.
Flin je bio među povređenima, zajedno sa Edlijem, Morom i Hopvilom. Narišma je mogao da Isceljuje tek malo više nego obične posekotine, ne bolje od Randa, a Dašiva čak ni toliko. Gedvin i Rohajd su stajali i razgovarali na priličnoj udaljenosti od drugih, držeći konjske uzde, usred livade, na vrhu brežuljka gde su očekivali da na prepad uhvate Seanšane kada pokuljaju iz prolaza okružujući ih. Gotovo pedeset mrtvih, a biće ih još, ali bilo bi ih više od dvesta bez Flina i ostalih koji su u različitim stepenima mogli da Isceljuju. Gedvin i Rohajd nisu hteli da prljaju ruke i iskrivili su lica kada ih je Rand doveo da to rade. Među mrtvima je bio jedan Borac, a još jedan od Boraca, Kairhijenjanin okruglog lica, sedeo je skljokan pored vatre, sa ošamućenim pogledom, za koji se Rand nadao da potiče od toga što ga je zemlja koja je šiknula pod njegovim nogama bacila kroz vazduh.