Dole, na izbrazdanoj ravnici, Ejlil se nešto došaptavala sa svojim kapetankopljanikom, malim bledunjavim čovekom koji se zvao Denharad. Konji su im stajali toliko blizu da su se dodirivali, a njih dvoje bi povremeno pogledali ka planini prema Randu. Šta li su oni planirali?
„Bićemo bolji sledeći put“, mrmljao je Bašer. Bacio je pogled preko doline, a onda zatresao glavom. „Najgora je greška koja se ponovi, a mi to nećemo uraditi.“
Vejramon ga je čuo i ponovio to isto, ali koristeći dvadeset puta više reči, ukrasivši sve kao cvetnu baštu u proleće. I ne priznajući da je bilo ikakvih pogrešaka, a sasvim sigurno ne s njegove strane. Jednako je vešto zaobišao i Randove greške.
Rand je klimnuo, stisnutih usana. Sledećeg puta će biti bolji. Moraće da bude, osim ako ne želi da sahrani polovinu svojih ljudi u ovim planinama. Upravo tada se zapitao šta da uradi sa zarobljenicima.
Većina onih koji su izbegli smrt na padini uspela je da se povuče kroz drveće koje se još držalo. I to iznenađujuće dobro organizovano, tvrdio je Bašer, pa ipak, nije bilo velike verovatnoće da sada budu neka stvarna pretnja. Ne, osim ako imaju damane sa sobom. Ali stotinak ljudi je sedelo u gomili na zemlji, oružje im je bilo oduzeto, kao i oklopi, a bili su pod budnim pogledom dvadesetak Saboraca i Branitelja na konjima. Mahom Tarabonci, nisu se borili kao neko koga su tu doveli osvajači. Dobar broj njih je držao glave uspravno, i s podsmehom gledao svoje stražare. Gedvin je hteo da ih ubije, pošto ih podvrgne ispitivanju. Vejramonu je bilo svejedno hoće li im grkljani biti prerezani, ali je smatrao da je mučenje gubljenje vremena. Niko ne bi znao ništa korisno, nastavio je; nije bilo nijednog čoveka plemićkog porekla.
Rand baci pogled ka Bašeru. Vejramon je i dalje zvučno pričao. „...očistiti ove planine za tebe, moj gospodaru Zmaju. Zgazićemo ih našim pešacima i...“ Anaijela je jarosno klimala.
„Šest gore, šest dole“, rekao je Bašer tiho. Sastrugao je blato noktom s jednog bujnog brka. „Ili, kako neki od mojih zakupaca kažu, ono što dobiješ u obrtajima, izgubiš na zaobilaženju.“ Šta mu je, u Svetlosti, bilo zaobilaženje? Baš je to bilo od velike pomoći!
A onda je jedna od Bašerovih izvidnica pogoršala situaciju. Šest ljudi došlo je niz obronak terajući pred svojim konjima drškama kopalja jednu zarobljenicu. Bila je to crnokosa žena u pocepanoj i prljavoj tamnoplavoj haljini, s crvenim umecima na grudima i račvastom munjom na suknji. Lice joj je takođe bilo prljavo i izgrebano. Posrnula je i zamalo pala, ali je to što su je terali kopljima bio više postupak nego pravi dodir. S nipodaštavanjem je prešla pogledom preko onih koji su je zarobili, čak je jednom i pljunula. Podrugljivo je pogledala i ka Randu.
„Da li ste je povredili?“, zahtevao je on odgovor. Možda je to bilo čudno pitanje, kada se uzme u obzir da se radilo o neprijatelju, i posle svega što se desilo u ovoj dolini. Pošto se radilo o sul’dam. Ali jednostavno mu je izletelo.
„Nismo mi, moj gospodaru Zmaju“, odgovori čovek grubog lica, vođa izvidnice. „Pronašli smo je u ovakvom stanju.“ Češući vilicu kroz svoju crnu bradu, pogledom potraži Bašera, kao da traži podršku. „Tvrdila je da smo mi ubili njenu Džile. Psa ljubimca, ili mačku, ili nešto tako, rekao bih po tome kako neprekidno priča o tome. Njeno ime je Nerit. Toliko smo izvukli iz nje.“ Žena se okrenu i ponovo ga pogleda s podsmehom.
Rand uzdahnu. Ne psa ljubimca. Ne! To ime nije pripadalo listi! Ali je mogao da čuje litaniju imena koja je recitovao u svojoj glavi, i „damane Džile“ beše tu. Lijus Terin je jecao za svojom Ilijanom. Njeno ime je takođe bilo na listi. Rand je smatrao da je imala prava na to.
„Ovo je seanšanska Aes Sedai?“, iznenada upita Anaijela, naginjući se preko jabuke svog sedla, piljeći u Nerit. Nerit joj uzvrati takođe oštrim pogledom, dok su joj se oči besno širile. Rand je objasnio ono malo što je znao o sul’dam da su one pomoću ter’angreala u obliku narukvice i ogrlice upravljale ženama koje su mogle da usmeravaju, ali da same to ne mogu a na njegovo iznenađenje, visoka gospa sa sladunjavim smeškom hladno reče: „Ako je moj gospodar Zmaj sprečen, ja ću je obesiti umesto njega.“ Nerit ponovo baci oštar pogled ka njoj. Prezirno, ovog puta. Tom pogledu nije nedostajalo hrabrosti.
„Ne!“, promumla Rand. Svetlosti, na šta su sve ovi ljudi bili spremni da bi došli u njegovu milost! Ili je Anaijela bila bliža sa svojim majstorom konja nego što se to smatralo pristojnim. Čovek je bio stamen i ćelavio je i nije bio plemić; što je mnogo značilo u očima Tairenaca ali su žene imale čudan ukus po pitanju muškaraca. Znao je da je to čista istina.
„Čim budemo ponovo spremni za pokret“, rekao je Bašeru, „oslobodi one ljude dole.“ Povesti zarobljenike sa sobom kad se sprema za sledeći napad nije dolazilo u obzir, a ostaviti stotinu ljudi stotinu sada, a sigurno još kasnije ostaviti ih da prate dvokolice s namirnicama bila je opasnost koja bi mogla doneti pedeset različitih smicalica. Nisu mogli prouzrokovati nevolje ako ih ostave. Čak i oni koji su se izvukli na konjima nisu mogli preneti upozorenje brže nego što je on mogao da Putuje.
Bašer lagano slegnu ramenima; i mislio je da će možda tako biti, ali ipak je uvek postojala mala verovatnoća. Čudne stvari su se dešavale čak i bez ta’verena u blizini.
Vejramon i Anaijela otvoriše usta gotovo istovremeno, na licima im se očitavalo negodovanje, ali Rand nastavi: „Rekao sam i to je rešeno! Zadržaćemo ženu, u svakom slučaju. I svaku drugu ženu koju uhvatimo.“
„Nekmi je duša spaljena" uzviknu Vejramon. „Zašto?“ Čovek je delovao zaprepašćeno, i naterao je Bašera da iznenađeno trgne glavu. Anaijeli se usne zadovoljno izviše pre nego što je uspela da to pretvori u sladunjavi smešak za gospodara Zmaja. Očigledno, smatrala ga je premekanim da pošalje ženu sa ostalima. Predstojao im je težak hod po ovom terenu, a da se i ne pominju male zalihe. A vreme nije bilo vreme na koje biste isterali ženu.
„Imam dovoljno Aes Sedai protiv sebe i bez slanja sul’dam nazad njenim poslovima“, rekao im je. Svetlost zna da je to istina! Oni zaklimaše, mada je Vejramon bio spor; na Bašeru se videlo olakšanje, Anaijela je bila razočarana. Ali šta uraditi sa ovom ženom i ostalima koje će biti uhvaćene? Nije nameravao da pretvori Crnu kulu u zatvor. Mogli su da ih čuvaju Aijeli. Osim što bi im Mudre možda prerezale grla čim bi on okrenuo leđa. Mada, šta je sa sestrama koje je Met vodio u Kaemlin sa Elejnom? „Kada se ovo završi, predaću je nekoj Aes Sedai koju odaberem.“ Mogle bi to protumačiti kao gest dobre volje, malo meda da zasladi činjenicu da moraju prihvatiti njegovu zaštitu.
Čim je izgovorio te reči, Neritino lice mrtvački preblede i ona zavrišta punim plućima. Zavijajući bez prekida, ona se stušti niz obronak, saplićući se preko oborenog drveća, padajući i uspinjući se ponovo na noge.
„Prokletstvo! Uhvatite je!“, brecnu se Rand, a saldejska izvidnica jurnu za ženom, terajući konje preko obronka prekrivenog oborenim drvećem, ne brinući o mogućnosti lomljenja nogu i vratova. I dalje cvileći, ona je vrdala i srljala među konje, brinući još manje.
Uz blesak srebrnog svetla, u podnožju najistočnijeg prelaza otvori se prolaz. Borac u crnom kaputu protera svog konja kroz njega, poskakujući u sedlu dok je prolaz nestajao uz treptaj, pa potera životinju u galop, prema vrhu brežuljka na kojem su čekali Gedvin i Rohajd. Rand je gledao nezainteresovano. U njegovoj glavi Lijus Terin je roptao o ubijanju, ubijanju svih Aša’mana pre nego bude prekasno.
Do trenutka kada su njih trojica počeli da se penju uz obronak ka Randu, četiri Saldejca su oborila Nerit na zemlju, vezujući joj ruke i noge. Četvorica su bila neophodna, koliko ih je ona ritala i grizla, a Bašer se zabavljao nudeći opkladu u slučaju da ih ona ipak nadvlada. Anaijela je promrmljala nešto o razbijanju ženine glave. Da li je stvarno nameravala da je razbije? Rand se namršti na nju.