Borac se ukruti, uvežbano pozdravljajući. „Borac Arlin Nalaam, moj gospodaru Zmaju“, grmnu on, zureći pravo u Randovo sedlo. „Moj gospodar Zmaj naredio je da se svaka uhvaćena žena dovede pred njega.“
Rand klimnu. To je bilo samo kako bi ostavio utisak da nešto radi, proverava zatvorenice ne bi li bio siguran jesu li one to što je svaka budala mogla videti da su. „Odvedi je do dvokolica, Borče Nalaame, a onda se vrati u bitku.“ Zamalo je zaškrgutao zubima pošto je to izgovorio. Vrati se u bitku. Dok Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj i kralj Ilijana, sedi na svom konju i posmatra vrhove drveća!
Nalaam ponovo otpozdravi pre nego što je počeo da gura ženu pred sobom, ali nije bio spor u tome. Ona je nastavila da se osvrće preko ramena, mada ovog puta ne prema Borcu. Prema Randu. Razrogačenih očiju, razjapljenih usta, zaprepašćena. Zbog nečega je Nalaam nije cimnuo da se zaustavi sve dok nije došao do mesta gde je bio izašao. A samo je bilo potrebno da se odmakne dovoljno daleko kako ne bi povredio konje.
„Šta to radiš?“, zapovedno upita Rand dok je saidin ispunjavao čoveka.
Nalaam se upola okrete ka njenu, kratko oklevajući. „Čini mi se da je lakše odavde, ako koristim mesto gde sam već pravio prolaz, moj gospodaru Zmaju. Saidin... Saidin je nekako... čudan... za mene ovde.“ Njegova zatvorenica se okrenu da bi mu se namrštila.
Trenutak kasnije, Rand mu dade znak da nastavi. Flin se pravio kao da je veoma zainteresovan za kolane na sedlu svoga konja, ali proćelavi starac samo se slabo nasmešio. Nadmeno. Dašiva... se kikotao. Flin je bio prvi koji je bio pomenuo čudan osećaj u vezi sa saidinom u ovoj dolini. Naravno, Narišma i Hopvil su ga čuli, a Mor je dodao svoje priče o „neuobičajenosti“ oko Ebou Dara. Nikakvo čudo što su svi sada tvrdili da osećaju nešto, mada niko nije mogao reći šta. Saidin je prosto bio... čudan. Svetlosti, s tako gustom naslagom prljavštine na muškoj polovini Izvora, kako bi drugačije mogao da se oseća? Rand se nadao da nisu svi počeli da pate od njegove nove bolesti.
Nalaamov prolaz se otvorio, pa je nestao za njim i njegovom zatvorenicom. Rand dozvoli sebi da stvarno oseti saidin. Život i prljavština izmešani; led naspram kojeg je srce zime delovalo toplo, i vatra naspram koje su plamenovi kovačnice delovali hladno; smrt, koja je čekala da se oklizne. Koja je želela da se on oklizne. Nije delovao nimalo drugačije. Ili jeste? Namršti se ka mestu gde je Nalaam nestao. Nalaam sa onom ženom.
Ovo je bila četvrta sul’dam uhvaćena ovog popodneva. To je činilo ukupno dvadeset tri sul’dam zatvorenica koje su bile kod dvokolica. I dve damane, svaka još uvek na srebrnastom pbvocu i sa ogrlicom, koje su držane u odvojenim dvokolicama; s tim ogrlicama nisu mogle da se kreću više od tri koraka, pre nego što bi im pozlilo daleko gore nego Randu kada bi posegao za Izvorom. Nije više bio siguran da će sestre koje su bile s Metom biti srećne da ih preuzmu, na kraju krajeva. Prvu damane, pre tri dana, nije smatrao za zatvorenika. Vitka žena bledoplave kose i krupnih plavih očiju bila je seanšanska zarobljenica koja je trebalo da bude oslobođena. Tako je mislio. Ali kada je silom naterao sul’dam da ukloni ženinu ogrlicu, njen adam, ova je počela da doziva sul’dam da joj pomogne i smesta započevši da šiba Moć. Čak je i ponudila svoj vrat sul’dam da joj ponovo namesti tu stvar! Devet Branilaca i jedan Borac poginuli su pre no su uspeli da podignu štit oko nje. Gedvin bi je ubio na licu mesta da ga Rand nije zaustavio. Branioci, koji su bili gotovo podjednako uznemireni u blizini žena koje su mogle da usmeravaju, kao što su drugi bili uznemireni u blizini muškaraca koji su to mogli Branioci su još uvek želeli da ona umre. Imali su gubitke u borbama ovih zadnjih dana, ali da jedna zarobljenica pobije njihove ljude, to ih je izgleda vređalo.
Bilo je više gubitaka nego što je Rand očekivao. Trideset jedan mrtav Branilac, i četrdeset i šest Saboraca. Više od dve stotine Legionara i plemićkih vojnika. Sedam Boraca i Posvećenih, ljudi koje Rand nikad ranije nije sreo, a koji su odgovorili na njegov poziv da dođu u Ilijan. Previše, ako se uzme u obzir da je sve osim najtežih povreda moglo biti Isceljeno, samo ako je čovek mogao da izdrži do trenutka kada je za to bilo vremena. Ali gonio je Seanšane na zapad. Gonio ih je žestoko.
Odnekud duboko iz doline začu se još uzvika. Vatre blesnuše dobre tri milje zapadnije, dok su munje sevale obarajući drveće. Drveće i kamenje je uz prasak odletalo s planinske kosine još dalje odatle, kao čudni vodoskoci koji su se slivali niz padinu. Zaglušujuće eksplozije prekrivale su krike. Seanšani su se povlačili.
„Idite dole“, naloži Rand Flinu i Dašivi. „Obojica. Nađite Gedvina i recite mu da sam rekao da pritisne! Pritisnite!“
Dašiva se namršti na šumu koja se prostirala tamo dole, a onda krenu čudno vukući svoga konja niz greben. Taj je čovekbio nespretan s konjima, bez obzira da li ih je jahao ili vodio. Zamalo se sapleo preko sopstvenog mača!
Flin zabrinuto pogleda u Randa. „Nameravaš li da ostaneš ovde sam, moj gospodaru Zmaju?“
„Teško da sam sam“, reče Rand suvo, bacivši pogled ka Ejlil i Anaijeli. One su odjahale do svojih vojnika, gotovo dvesta kopljanika koji su čekali nadomak mesta gde je greben počinjao da se spušta ka istoku. Pred njima se Denhard mrštio kroz proreze na svojem kalpaku. Sada je zapovedao obema družinama, pa iako su njegova glavna briga bile Ejlil i Anaijela, njegovi ljudi su i dalje izvodili predstavu koja je bila dovoljna da odbije većinu napadača. Osim toga, Vejramon je obezbeđivao severni kraj tog grebena, tako da ni muva nije mogla da proleti, kako je tvrdio, a Bašer je pazio jug. Bez hvalisanja; Bašer je samo podigao zid kopalja i više nije pričao o tome. A Seanšani su se povlačili. „Sem toga, Fline, teško da sam bespomoćan.“
Flin je zapravo delovao sumnjičavo i čupkao je pramen svoje bele kose kad je otpozdravio i poveo svog konja ka mestu gde se Daišivin prolaz već rasplinjavao. Hramajući ka njemu, Flin je klimao glavom, mrmljajući za sebe gotovo kao Dašiva. Rand je poželeo da zareži. Ne sme da poludi, ali ne smeju ni oni.
Flinov prolaz iščeze, a Rand se vrati svom proučavanju krošnji. Ponovo je bilo tiho. Vreme se razvlačilo u tišini. Ova namera da pohvata predstraže po planinama bila je loša; sada je bio spreman da to prizna. Na ovakvom zemljištu mogli ste biti na pola milje od cele vojske, a da toga ne budete svesni. U ovim gustim šumama dole, mogli ste biti na korak od njih, a da toga ne budete svesni! Morao je da se sukobi sa Seanšanima na boljem zemljištu. Morao je...
Iznenada se borio sa saidinom, borio se protiv žestokih naleta koji su pokušavali da mu rastrgnu lobanju. Praznina je nestajala, topila se pod navalom. Mahnito, ošamućen, on otpusti Izvor pre no što ga ovaj ubije. Mučnina mu je uvrtala stomak. Zbog udvostručenog vida pred očima su mu bile dve Krune mačeva. Koje leže na debelom sloju mrtvog lišća pred njegovim licem! Bio je na zemlji! Činilo se kako ne može pravilno da diše i borio se da udahne. Tu je bilo parče koje se odlomilo s jednog od zlatnih lovorovih listova na kruni, a krv je umrljala vrhove na nekoliko majušnih zlatnih mačeva. Grudva vrelog bola u boku obznanjivala mu je da su mu se otvorile nikada zaceljene rane. Pokuša da se ispravi, ali vrisnu. Ošamućen od zaprepašćenja, zurio je u tamne peruške strele koja mu je bila proburazila desnu ruku. Zasoptavši, on se stropošta. Nešto mu je teklo niz lice. Nešto mu je kapalo pred okom. Krv.
Neodređeno je postajao svestan lelekanja. Između drveća na severu pojaviše se konjanici, koji su galopirali grebenom, neki sa oborenim kopljima, neki rukujući kratkim lukovima, zatežući i odapinjući najbrže što su mogli. Konjanici u plavožutim oklopima od preklopljenih ploča, i s kalpacima nalik glavama ogromnih insekata. Seanšani, nekoliko stotina njih, kako se činilo. Sa severa. Toliko o Vejramonovoj muvi.