Osmehujući se, Surot kliznu do mesta gde je da’kovejl klečala. Zašto se osmehivala oskudno odevenoj služavki? Ona poče da mazi pletenice žene koja je klečala, a te usne, nalik laticama ruže, jogunasto se napućiše. Bivša plemkinja sa ovih prostora? Surotine prve reči to su i potvrdile, mada su se očigledno odnosile na njega. „Mali neuspesi plaćaju se malom cenom; veliki neuspesi donose velike, bolne cene. Imaćeš damane koje tražiš, Miradž. I naučićeš te Aša’mane da je trebalo da ostanu na severu. Zbrisaćeš ih s lica zemlje, Aša’mane, vojnike, sve njih. Do poslednjeg čoveka. Miradž. Ja sam govorila.“
„Biće kako kažeš, Surot“, odgovorio joj je. „Biće uništeni. Do poslednjeg čoveka.“ Nije preostalo ništa što bi sada mogao reći. Mada je želeo da mu je odgovorila na pitanje, da li su damane i sul’dam još uvekbile bolesne.
Rand je zauzdao i okrenuo Tai’daišara blizu vrha golog, kamenitog brda da bi gledao kako ostatak njegove male vojske izvire iz prolaza u vazduhu. Čvrsto se držao za Istinski izvor, toliko čvrsto da se činilo kako podrhtava u njegovom stisku. Dok ga je Moć ispunjavala, istovremeno je osećao oštre vrhove na Kruni mačeva koji su mu bockali slepoočnice bolnije nego ikad, ali i potpuno udaljeno, dok je hladnoća jutarnjeg vazduha bila i jača i neprimetnija. Neisceljena rana na boku bila je tup i dalek bol. Lijus Terin delovao je kao da dahće od nesigurnosti. Ili možda od straha. Možda, pošto se prethodnog dana toliko približio smrti, više nije imao toliku želju za umiranjem. Mada, nije on uvek želeo da umre. Jedino što je u njemu bilo nepromenljivo bila je želja za ubijanjem. Koja je, naprosto, često uključivala i želju da ubije samog sebe.
Uskoro će biti dovoljno ubijanja za sve, pomisli Rand. Svetlosti, poslednjih šest dana bilo je dovoljno da se smuči i lešinaru. Zar je bilo samo šest dana? Gađenje ga nije doticalo. Ne bi mu dozvolio. Lijus Terin nije odgovarao. Da. Bilo je vreme za gvozdena srca. I gvozdene stomake, takođe. Sagnu se na trenutak da bi dotakao dugački zavežljaj umotan u tkaninu, pod njegovim kožnim stremenom. Ne. Još nije vreme. Možda uopšte ne. Nesigurnost i možda još nešto zatreperiše preko Praznine. Uopšte ne, nadao se on. Nesigurnost, da, ali to drugo nije bio strah. Nije bio!
Polovina niskih brda koja su ga okruživala bilo je pokriveno dežmekastim, čvornovatim maslinama, prošaranim sunčevom svetlošću, a kopljanici su već jahali tuda kako bi se uverili da je bezbedno. Nije bilo ni traga radnicima u voćnjacima, farmerskim kućama, niti ikakve građevine nigde u vidokrugu. Dve-tri milje ka zapadu brda su bila tamnija, pošumljena. Legionari, koji su se kasom pojavljivali u skupinama ispod Randa, grupisali su se, dok su ih sledili ostaci ilijanskih dobrovoljaca, sada pripojeni Legiji. Čim su uspostavili red po rangu, odmarširali su da naprave mesta za Branioce i Saborce. Tlo je delovalo mahom glinovito, a čizme i kopita su podjednako tonuli u tanak sloj blata. To je bilo čudno, budući da je svega nekoliko oblaka bilo na nebu, a i oni su bili beli i čisti. Sunce je bilo bleda, žuta lopta. A ništa veće od vrapca nije letelo nebom.
Dašiva i Flin su bili među onima koji su držali prolaze, kao što su bili i Adli i Hopvil, Mor i Narišma. Neki od prolaza bili su van Randovog vidokruga, iza skrivenih brda. Hteo je da svi prođu što je pre moguće, i osim nekoliko Boraca koji su nadzirali nebo, svaki muškarac u crnom kaputu koji nije već bio odaslat da izvida, držao je tok. Čak i Gedvin i Rohajd, mada su se obojica mrštila zbog toga, jedan prema drugome i u njegovom pravcu. Po Randovom mišljenju, odvikli su se od toga da rade nešto tako jednostavno kao što je držanje prolaza za druge.
Bašer je kasao uz obronak, pri’ično opušten na svom niskom doratu. Ogrtač mu se vijorio za njim, uprkos jutarnjoj hladnoći, ne tako jakoj kao što je bilo u planinama, ali ipak zimskoj. Opušteno je klimnuo glavom ka Anaijeli i Ejlil, koje su mu za uzvrat uputile hladne poglede. Bašer se osmehnuo kroz svoje guste brkove, nalik na nadole okrenute rogove. Nije to bio sasvim prijatan osmeh. Sumnjao je u žene isto koliko i Rand. Žene su to znale, barem kad je Bašerova uzdržanost bila u pitanju. Brzo okrenuvši glavu od Saldejca, Anaijela se vrati glađenju grive svog škopca; Ejlil je držala svoje uzde suviše ukočeno.
Njih dve se nisu odmicale daleko od Randa još od događaja na grebenu, a prethodno veče čak su im i šatori bili podignuti nadomak njegovog, na obodu čujnosti. Na obronku susednog brežuljka pokrivenog smeđom travom Denhard se okrenuo da prouči pratnju svake od dve plemkinje obe su se okupile iza njega a onda se brzo vratio posmatranju Randa. Verovatno je posmatrao Ejlil i možda i Anaijelu, ali je bez sumnje posmatrao Randa. Rand još uvek nije bio siguran da li se one i dalje plaše kako će biti krive ako on bude ubijen, ili su prosto želele da vide kad se to desi. Bio je siguran samo u to da im on, ako ga žele mrtvog, neće pružiti tu priliku.
Ko poznaje žensko srce?, zagonetno se zakikotao Lijus Terin. Zvučao je kao da je u jednom od svojih razumnijih raspoloženja. Mnoge će žene slegnuti ramenima na ono zbog čega bi te neki muškarac ubio, i ubiti te zbog onog zbog čega bi svaki muškarac slegnuo ramenima. Rand nije obraćao pažnju na njega. Poslednji prolaz u Randovom vidokrugu zatreperi. Aša’mani koji su uzjahali svoje konje bili su predaleko da bi mogao sa sigurnošću đa odredi da li neko od njih još drži saidin, ali to i nije bilo bitno dok god ga drži on sam. Nespretni Dašiva je dva puta pokušao brzo da se vine u sedlo i gotovo je pao, pre no je ipak uspeo da uzjaše. Većina u crno odevenih ljudi u vidokrugu uputila se na sever ili jug.
Ostatak plemića brzo se skupio oko Bašera na obronku podno Randa; najviši po činu i oni s najviše moći bili su napred, nakon malog komešanja tu i tamo, gde prednost nije bila sasvim raščišćena. Tihera i Markolin držali su svoje konje na ivici, na suprotnoj strani od gomile plemića, s potpuno nečitljivim izrazima lica; mogli su ih upitati za savet, ali su obojica znali da je konačna odluka na ostalima. Vejramon otvori usta uz značajan pokret, bez sumnje da bi počeo još jednu veličanstvenu govoranciju o slavi koja je proizilazila iz toga što prati Ponovorođenog Zmaja. Sunamon i Torean, naviknuti na njegove govore i dovoljno moćni da ne obraćaju pažnju na njega, priterali su konje jedan do drugog i počeli tiho da razgovaraju. Na Sunamonovom licu ogledala se neka neobična surovost, a Torean je delovao kao da je spreman da pređe graničnu liniju i uđe u sukob, i pored crvenih satenskih traka na rukavima njegovog kaputa. Čovek četvrtaste vilice, Bertam, i nekolicina Kairhijenjana nisu bili nimalo tihi dok su se smejali šalama koje su naizmenice pričali. Svima su se smučili Vejramonovi veliki recitali. Pošto je Semaradridovo mrštenje postajalo sve dublje kad god bi pogledao u Ejlil i Anaijelu nije mu se sviđalo to što ostaju u Randovoj blizini, naročito njegova sunarodnica ipak je njegovo ogorčenje moglo imati više uzroka, a ne samo Vejramonovu brbljivost.
„Na oko deset milja od nas“, reče Rand glasno, „dobrih pedeset hiljada ljudi sprema se da maršira.“ Bili su svesni toga, ali ovo je nateralo svakog od njih da ga pogleda i da zamukne. Vejramon nezadovoljno zatvori usta; taj je čova voleo da sluša samog sebe kako priča. Guejam i Marakon se osmehnuše puni iščekivanja, gladeći svoje zašiljene, nauljene brade; budale. Semaradrid je izgledao kao čovek koji je pojeo punu činiju pokvarenih šljiva; Gregorin i trojica lordova iz Saveta devetorice koji su bili s njim na licima su imali samo mračnu odlučnost. Nisu bili budale. „Izviđači nisi videli ni traga od sul’dam ili damane“, nastavio je Rand, „ali čak i bez njih, čak i sa Aša’manima, taj broj je dovoljan da pobije veliki broj nas ako iko zaboravi plan. Mada, niko neće zaboraviti, siguran sam.“ Ovog puta neće biti juriša bez naređenja. Izneo je to jasno poput stakla i čvrsto poput kamena. Takođe, neće biti odstupanja zato što ti se učinilo da si možda nešto video.