„Dorisine“, reče Bertam lagano, a onda nešto glasnije, „Dorisine, tupavko nijedna!“
Koščati čovek ispravi se u sedlu. Kao i Bertam, kao i ostala trojica, brijao je i puderisao prednji deo glave; postalo je vrlo moderno obeležiti sebe kao vojnika. Dorisin je trebao da mu uzvrati nazivajući ga krastačom, kao što je to radio od detinjstva, međutim, umesto toga on potera svog škopca pored Bertama i nagnu se ka njemu. Bio je zabrinut, i dopuštao je da se to vidi; čelo mu je bilo duboko namršteno. „Shvataš li da je gospodar Zmaj odlučio da umremo?“, prošaputao je, bacajući pogled ka koloni koja je išla za njima. „Krvi mu i ognja, ja sam samo slušao Kolaver, ali otkad ju je on ubio, znao sam da sam mrtav čovek.“
Na trenutak Bertam pogleda kolonu vojnika koja je vijugala kroz brda. Drveće je ovde bilo raštrkanije nego tamo napred, ali i dalje dovoljno gusto da prikrije napad dok ne nalete na njega. Poslednji maslinjak ležao je otprilike milju iza njih. Vejramonovi ljudi su, naravno, jahali napred, u tim smešnim kaputima s naduvanim rukavima prošaranim belim prugama, a potom Kirilovi Ilijanci obučeni u dovoljno zelenog i crvenog da posrame i Krpare. Njegovi ljudi, pristojno odeveni u tamnoplavo ispod svojih štitnika za grudi, i dalje su bili van vidokruga, s Dorisinovim i vojnicima ostalih, a ispred njih je bila samo družina Legionara. Vejramon je izgledao iznenađen što su održali korak, mada teško da je nametnuo veliku brzinu.
Mada, nisu zapravo vojnici bilo ono što je Bertam preleteo pogledom. Sedam ljudi jahalo je čak i ispred Vejramona, sedmorica otvrdlih lica i očiju hladnih poput smrti, odeveni u crne kapute. Jedan je nosio iglu u obliku srebrnog mača na svom visokom okovratniku.
„To je zapetljan način da se to učini“, suvo je odgovorio Dorisinu. „A sumnjam da bi al’Tor poslao ove druškane s nama da nas šalje pravo u mlin za kobasice.“ I dalje natmurenog čela, Dorisin opet otvori usta, ali Bertam reče: „Moram da razgovaram s Tairencem.“ Nije voleo da gleda svog druga iz detinjstva u ovakvom stanju. Al’Tor ga je u potpunosti izbacio iz ravnoteže.
Zaneseni razgovorom, Vejramon i Gedvin nisu ga čuli kako jaše prema njima. Gedvin se odsutno igrao svojim uzdama, a lice mu je bilo hladno od prezira. Tairenac je bio crven u licu. „Nije me briga ko si ti“, govorio ještrim, tihim glasom čoveku u crnom kaputu, a pljuvačka mu je prskala, „neću preuzeti više rizika bez naređenja pravo sa usana...“
Iznenada dvojica ljudi postadoše svesni Bertama i Vejramon zatvori usta. Gledao je Bertama kao da bi ga ubio, a Aša’manov uvek prisutan osmeh se istopio. Vetar je duvao, oštar i hladan, dok su se oblaci navlačili preko sunca, ali ni to nije bilo hladnije od Gedvinovog iznenadnog prodornog pogleda. S malim iznenađenjem, Bertam shvati da je i ovaj čovek želeo da ga ubije na mestu.
Gedvinov ledeni, ubilački pogled nije se promenio, ali Vejramonovo lice prođe kroz neverovatan preobražaj. Crvenilo je lagano bledelo dok mu se za tren pojavio osmeh, ljigavi osmeh u kojem je bio samo tračak lažne zabrinutosti. „Mislio sam na tebe, Bertame“, rekao je živo. „Šteta što je al’Tor zadavio tvoju rođaku. Kako čujem, svojim sopstvenim rukama. Iskreno, bio sam iznenađen kada si odgovorio na njegov poziv. Video sam ga kako te gleda. Bojim se da s tobom namerava nešto... zanimljivije... od drljanja tvojih potpetica po podu dok mu se prsti stežu oko tvog vrata.“
Bertam potisnu uzdah, i to ne samo zbog nespretnosti te budale. Mnogi su probali da utiču na njega pomoću Kolaverine smrti. Bila mu je omiljena rođaka, ali bila je slavoljubiva preko svake mere. Saigani su imali dobre osnove da zahtevaju Sunčev presto, pa ipak ne bi ga mogla zadržati protiv jačine Rijatina i Damodreda, bilo koga od njih, pojedinačno ili udruženih, ne bez otvorene podrške Bele kule ili Ponovorođenog Zmaja. Ipak, ona mu jeste bila omiljena. Šta je Vejramon hteo? Svakako ne ono što se činilo na površini. Čak ni ovaj tairenski klipan nije bio toliko jednostavan.
Pre no je mogao dobiti bilo kakav odgovor, između drveća ispred pojavi se konjanik koji je galopirao ka njima Kairhijenjanin, a kada se našao pred njima, tako iznenadno se zaustavio da mu je konj seo na zadnjicu. Bertam prepozna jednog od svojih vojnika, čoveka s razmaknutim zubima i brojnim ožiljcima na oba obraza. Dojl, pomisli on. S poseda Kolčejn.
„Moj gospodaru Bertame“, promumla čovek hvatajući dah. „Dve hiljade Tarabonaca mi je za petama. A s njima su i žene! S munjama na haljinama!“
„Njemu za petama“, s omalovažavanjem promrmlja Vejramon. „Videćemo šta moj čovek ima da kaže na to kad se vrati. Ja sasvim sigurno ne vidim nijednog.J"
Iznenadni pokliči u blizini, pred njima, prekidoše ga u pola reči, a onda se začu grmljavina potkovica i pojaviše se kopljanici u galopu: plima koja je nadirala šireći se kroz drveće. Pravo na Bertama i ostale.
Vejramon se nasmeja. „Ubij koga god hoćeš, kad god hoćeš, Gedvine“, dobaci on, izvlačeći mač jednim zamahom. „Ja koristim načine koje kori tim, i to je to!“ Pojahavši prema svojim vojnicima, on zavitla sečivom iznad glave uzvikujući, „Sanijago! Sanijago i slava!“ Nije bilo iznenađenja što nije dodao poklič za svoju zemlju ovom pokliču za svoju Kuću i svoju najveću ljubav.
Pojurivši u istom pravcu, Bertam takođe podiže glas. „Saigan i Kairhijen!“ Još nije bilo potrebe za mahanje mačem. „Saigan i Kairhijen!“ Šta je čovek pokušavao da uradi?
Začu se grmljavina, a Bertam pogleda u nebo, zaprepašten. Bilo je malo više oblaka nego ranije. Ne; Dojl Dalin? pomenu one žene. A onda je zaboravio na sve ono što je glupi Tairenac hteo dok su Tarabonci s čeličnim velovima nadirali preko šumovitih brda prema njemu; vatra je šikljala iz tla, a munje s neba udarale su pred njima.
„Saigan i Kairhijen!", uzviknu on.
Podiže se vetar.
Konjanici se sudariše među stisnutim drvećem i gustim žbunjem, gde su se senke teško nadvijale. Svetlo je delovalo kao da opada, oblaci su postajali gušći, ali je to bilo teško primetiti kroz zgusnute krošnje drveća nad njima. Zaglušujuća rika upola je prigušila zveket čelika o čelik, viku ljudi, njištanje konja. Povremeno bi se zemlja zatresla. Ponekad bi neprijatelj viknuo.
„Den Lušenos! Den Lušenos i Pčele!“
„Analin! Okupite se za Analin!"
„Haelin! Haelin! Za visokog lorda Sunamona!“
Poslednji krik bio je jedini koji je Varek potpuno razumeo, mada je sumnjao da mnogima koji su tu živeli i nazivali se visokim lordovima i gospama ne bi ni bila ponuđena prilika da polože zakletvu.
Trže svoj mač, zariven u pazuh njegovog suparnika, tačno iznad štitnika za grudi, i pusti da se mali bledi čovek prevrne. Opasan borac, dok nije napravio grešku i previsoko podigao sečivo. Njegov dorat probijao se kroz nisko grmlje, i Varek odvoji trenutak da požali za njim. Ta životinja izgledala je bolje nego mrkov belih kopita kojeg je morao da jaše. Samo trenutak, a onda se zapiljio kroz gusto drveće, gde mu se činilo da lijane vise s polovine grana, a pregršti neke sive, paperjaste biljke sa gotovo svih.